Синоћ, за време бденија, које се вршило у овоме храму у част Мајке Божје, а које је трајало негде око три сата, било је једно педесетак душа и никако више, а изван цркве, тамо изван ограде манастирске порте, где су оне справе за разоноду, где су рингишпили и остало, тамо је врвило од народа, од омладине, од деце. А у храму је било неколико старица и неколико људи! Да ли се и на нама не испуњава она Реч Христова у Јеванђељу о два пута у овоме животу: ускоме путу који води у живот вечни и, вели, мало их је који га налазе и који њиме иду, и о широкоме путу који води у пропаст вечну и многи су који њиме хрле. (Беседа владике Артемија на празник Успеније Пресвете Богородице 1996. године у манастиру Грачаница)
Патријаршијски радници можда нису били на рингишпилима или уз бајрамског овна за време Курбан Бајрама, али су свакако ове године прославили овај незнабожачки празник. Да ли се у светлу толеранције све може, па и да се погази учење своје Цркве, они нису дужни да објашњавају пуку, илити раји, како би могао да се назове православни народ према њиховом односу према том народу.
Важно је успостављати, изгледа колегијалне односе са режимлијама, са „колегама“ свећеницима и имамима из других партнерских „религија“ а своје принципијелне вернике проглашавати за секташе и ускогруде ограничене људе. Ипак, узалуд је шефовима из Патријаршије све, ако „ускогруди“ људи уђу у Царство Небеско „јер је пут узак и мало их је који га задобијају“, а ови „џентлмени“ из патријаршије уз Бајрам и свирку оду тамо где не треба. Не предодређујемо никоме пут, само понављамо да је широк пут осуђен од Господа Христа као онај који води у пропаст.
Тако су црквене режимлије пожелели муслиманима срећан пут у провалију:
Јер, учење Цркве је јасно и оно говори:
Ево истинског учења о том предмету, учења Свете Васељенске Цркве: спасење се састоји у поновном успостављању заједнице са Богом. Ту заједницу целокупан људски род изгубио је грехопадом праотаца… Да би се успоставила заједница човека са Богом, другим речима, за спасење, неопходно је било искупљење… Сва добра људска немоћна дела, која силазе у ад, замењена су једим моћним добрим делом – вером у Господа нашега Исуса Христа… Узалуд ви погрешно мислите и говорите да ће се добри људи међу незнабошцима и муслиманима спасити, то јест, да ће ступити у заједницу са Богом! Узалуд ви гледате на мисао противну томе, као на новину, као на заблуду која се прикрала! Не! Такво је је постојано учење истинске Цркве – и старозаветне, и новозаветне. Она је сматрала да и највеће добродетељи пале природе силазе у ад… Онај ко признаје могућност спасења без вере у Христа одриче се Христа и може бити, невољно, упада у тешки грех богохуљења.“ (Свети Игњатије Брјанчанинов)
Овај светитељ Игњатије, који тако говори, и кога Црква прославља словом у календару, да данас хода улицама Београда, могао би да очекује само пљување и подсмевање од управитеља Патријаршијом и многих студената београдског Богословског факултета. Несумљиво би га назвали и секташем.
Било како било, Црква сматра да сви други путеви, осим православног, воде у погибао, те би честитка Бајрама од стране патријаршијских комесара у преводу, без копрене лицемерја, звучала овако: „Драги муслимани, срећан вам пад у понор! Радујемо се са вама вашој погибељи!“
Ал’ колега је колега!
Био је ових дана овакав случај: умро стари хоџа, и поп га испратио звоном и био му и на ђенази. Срби, широки ко’ Јадран, ал’ шупљи што се познавања Вере тиче ко глава Јелене Карлеуше, се одмах одушевили „ширином“ попа, његовом толеранцијом и црквеном гестикулацијом. А нису се запитали шта је са увређеним Господом Христом док је попа слушао дове и илахије за време ђеназе у харему џамије на којима се говори да „нема Бога, осим Бога“, што у доживљају муслимана значи да не може Бог бити Света Тројица, те је Исус само човек, а не Бог. За Христа нема толеранције те је црквено звоно које прославља Христово васкрсење овога пута прослављало хоџино одрицање Христа. Христос нека иде у ћошак ради толеранције са нехришћанима, јел тако свештениче из Пурачића?
Што се тиче самих муслимана, њима овог Бајрама, ако их волимо, треба слати телеграме саучешћа, јер су много изгинули: На ходочашћу на Ћаби више од 700 пошто су каменовали шејтана, а само неколико дана у самој Великој џамији у Меки више од 100. Алахова воља. Као да се и он сам себи подсмева, тј. тај који се иза његовог имена крије; или је нека Божија опомена, као она када је горела нишка црква и Хилендар.
Екуменизам и синкретизам, којима је исти праузрок, већ постоји као тумор Цркве и као подсмех и хула на Светога Духа. Једна од особина ове религије је клерикализам. Зар се нису и садукеји и фарисеји колегијално уједињавали против Христа? Каста хоџа, и свештеника разних религија се међусобно уважавају системом „ти мени „сердаре“, ја теби „војводо““. То показују и последњи примери где шефови Патријаршије честитају празнике својим колегама из јеврејске религије и муслиманске религије, као да су само суседне парохије исте религије а не носиоци супротних идеја.
Колегијалност тражи да се својом вером не угрозе ставови других религија које проповедају супротно. Можда због тога неки од гуруа екуменизма држе своју панагију и крстове у џепу, као што је и њихова светост папа то учинио приликом недавног сусрета са јеврејима. Зар да им потура Христа под нос, када га јевреји мрзе и све најгоре о њему говоре? Крст у џеп, толеранцију према увредама против Христа на сунце.
На крају, поводом досељавања миграната, који само понекад личе на џихадисте, треба рећи да то сердаре и војводе нове екуменистичко-синкретистичке религије не тангира. Они у њима виде средство за још веће приближавање религија и свој комфорнији положај у друштву у коме ће изигравати лажне миротворце – пацифисте. Пацифистички сусрети, путовања, дневнице… то их чека. У име свих њих говори бискуп Мрзљак:
У Хрватској црква позива на помагање избјеглицама (те се противи затварању граница, такођер се противи и селективној помоћи само кршћанским избјеглицама), а у данашњем интервјуу у Вечерњем бискуп Мрзљак на питања о страховима људи због исламизације Еуропе говори: „Исламизација је на дјелу, али ми то не гледамо као на пријетњу. То је испит нама кршћанима, католицима, какви смо ми заправо вјерници? Зашто бисмо се некога бојали ако смо прави вјерници?“.Остављајући избезумљене оне који тврде да сво зло долази из Цркве, као и оне вјернике (али и невјернике) који се „боре“ против „исламизације Еуропе“ и који би најрадије послали војску на границу. (Коментар са Фејсбука)
Говоре муслимани: Безбожни су они који говоре: „Бог је један од тројице“. Нема Бога осим Бога јединога.
– Куран, Сура V, Трпеза (Al-Mā’idah)
А хришћани кажу:
Нема Бога осим Бога јединога у Светој Тројици!
Извор: Православље живот вечни
