Првостепено веће Државног суда Босне и Херцеговине ускоро ће донети пресуду у предмету Јевић и други. Предмет се односи на инцидент који се одиграо у хангару Земљорадничке задруге Кравица 13. јула, 1995, услед чега су скоро сви заробљени Муслимани који су тамо били смештени били убијени. Инцидент је био изазван тако што је један од затвореника отео пушку од стражара и почео да пуца, убивши и ранивши неколико стражара. Преостали стражари су реаговали прекомерно и, уместо да ситуацију ставе под контролу, припуцали су неразликујући у кога. Када се све завршило, већина заробљеника била је убијена. Једно од кључних нерешених питања је: колико? Позадина инцидента, колико је позната, чини се да је више у складу са спонтаним него са смишљеним догађајем и не изгледа да је могла имати икакве везе са ширим планом да се изврши погубљење муслиманских заробљеника или геноцид, постојао такав план или не. Међутим, управо чињеница да не постоје јасни докази о броју заробљеника који су се налазили и који су били погубљени у хангару задруге када се смртоносни инцидент догодио чини га идеалним са становишта промотера сценарија о „8,000 жртава стрељања“ и „геноциду.“ Они сада могу једноставно да измисле и у причу уграде доказе који им недостају и да истакну оне цифре које им одговарају иако доказа за њих нема. На такав начин, и у комбинацији са сумњивим тврдњама сличне врсте везаним за друге локалитете (н. п. Пилица), они прилазе ближе циљној бројки од 8,000 стрељаних жртава. У наведеном предмету оптужени се терете за смрт преко 1,000 лица у хангару земљорадничке задруге. Др Ведо Туцо, форензички вештак тужилаштва, добио је задатак да ту констатацију стручно образложи. Тачност његових закључака и професионална валидност методологије помоћу које су изведени било је предмет вештачења форензичког стручњака одбране, др Љубише Симића. Извештаји др Симића и др Туце постављени су у целини у делу наше интернет презентације који је на српском језику.[1] Важно је истаћи да су се у приближно исто време кад и масакр заробљеника у земљорадничкој задрузи Кравица у непосредној близини одвијали други врло релевантни догађаји. Само неколико часова пре инцидента на које се односи суђење, 12. јула цестом Братунац – Коњевић поље прошла је мешовита војно-цивилна колона 28. Дивизије Армије БиХ која је вршила пробој из већ заузете енклаве према Тузли. Та цеста пролази кроз село Кравицу. Земљорадничка задруга налази се на само неколико метара јужно од ње. Док је колона пролазила на врло кратком растојању од села Кравице и земљорадничке задруге она је имала борбени судар са Војском Републике Српске (ВРС). Није спорно да је колона легитимна војна мета и да сви њени припадници који су погинули у оквиру вођења војних операција представљају легитимне борбене губитке за које нико не сноси кривичну одговорност. Према изјавама најмање шест преживелих учесника у пробоју колоне, Адемовић Шевала, Хусић Рамиза, Кадрић Мидхата, Мемишевић Нурифа, Мустафић Хусејна и Орић Фадила, Кравица је била један од локалитета где се водила борба између колоне и ВРС и где је колона претрпела значајне губитке. Адемовић у својој изјави говори о „много мртвих и рањених,“ Кадрић о „много погинулих,“ Мемишевић помиње „много“ убијених и рањених у артиљеријском нападу који је извела ВРС, а Орић сведочи о „неколико стотина погинулих.“ Сви сведоци дали су своје изјаве муслиманским властима након што су безбедно стигли у Тузлу. Они су сви сагласни да су се борбена дејства између ВРС и колоне, са великим губицима ове последње, одиграла просторно и временски врло близу инциденту са заробљеницима у Земљорадничкој задрузи у Кравици. Свих шест изјава налазе се у прилогу и њихова садржина се може проверити. Изјаве су на локалном језику. Све се налазе у бази података Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију (МКТБЈ) и носе архивски број који им је Трибунал доделио. Извештај холандског Ратног института (НИОД) о Сребреници, који је такође познат као Извештај НИОД-а од 2002. године, садржи додатне доказе сличне природе. У Првом поглављу, „Пут од Сребренице до Тузле,“ које се налази у прилогу, приказује се ток пробоја 28. Дивизије. У том тексту, у делу који је обележен жутом бојом, може се прочитати следеће: „Најзадњи део колоне претрпео је озбиљне губитке. Успоравање је такође колони ометало пролаз кроз Каменицу зато што је ВРС имала прилику да постави заседе које су се показале као непремостиве препреке за већи део колоне. Напади на колону на подручјима око Кравице, Коњевић Поља и Нове Касабе проузроковали су највећи број погинулих. Друго подручје где су многи изгинули било је око Баљковице, последње препреке која се налазила између колоне и територије која је била под контролом Муслимана.“ [2] Како се види из фусноте у изворном тексту НИОД-а, информација на којој се темељи овај део холандског Извештаја потиче из изјаве коју је НИОД-у дао Хакија Мехољић, шеф полиције у енклави за време сукоба и очевидац догађаја које описује зато што је и сам био припадник колоне са којом се повлачио из Сребренице према Тузли. У погледу главних спорних питања у предмету Јевић и други, ови докази убедљиво сугеришу закључак да се у приближно исто време и у близини места где су противзаконито били смакнути заробљеници смештени у земљорадничкој задрузи Кравица одвијала војна операција која је произвела погибију значајних размера, али која се у правном смислу са својим последицама мора сматрати легитимном. Критично питање гласи: на који начин између ове две групе, погинули и стрељани, повући разлику? То је неопходно да би се могла извршити процена броја жртава кривичног дела стрељања ратних заробљеника. Вештак тужилаштва Ведо Туцо предлаже поједностављен одговор на ово питање који, узгред, драстично повећава број мртвачких тела која би тужилаштво затим могло прогласити за жртве стрељања да би кривичну одговорност за то свалило на оптужене. Он у потпуности занемарује вероватноћу – једва спорну у светлу наведених специфичних околности – да су жртве погубљења и погинули у борбеним дејствима могли бити покопани и измешани у истим масовним гробницама. Његов је став да је само једно ДНК упаривање довољно да би се закључило да целокупан садржај неке секундарне гробнице, без обзира колико ту још било тела која преко ДНК нису повезана са примарном гробницом, ипак потиче из те примарне гробнице, која по дефиницији садржи жртве погубљења. Такав методолошки приступ на многе ће деловати крајње произвољно. Утолико пре што располажемо такође изјавом сведока Муминовић Бехудина који је са колоном прешао исти терен у време када су се ови трагични догађаји издешавали. Муминовић тврди да су он и остали припадници његове групе пролазили мимо села Сандићи када су приметили српске снаге како укопавају око 500 лешева. Сандићи се налазе на једва три километра од Кравице. Пошто је колона туда прошла неколико часова пре инцидента у земљорадничкој задрузи у Кравици, лешеви за које Муминовић каже да је видео како се укопавају нису могли бити од заробљеника који су настрадали као жртве разјарених стражара. Али они се ипак налазе ту, у непосредној близини. Према томе, примерено је поставити питање да ли сви лешеви у оближњим масовним гробницама потичу од стрељаних заробљеника? Зар не би било разумно предпоставити да те масовне гробнице садрже и велику количину посмртних остатака погинулих током борбених дејстава која су се одиграла у околини непосредно пре инцидента у задрузи? Присуство у некој гробници једног или више тела упарених помоћу ДНК нема никакав општи значај у односу на порекло посмртних остатака у тој гробници у целини. Подједнако је могуће да они воде порекло од борбе, као и од стрељања. Убедљиви докази које смо навели, који указују на вероватноћу измешаног присуства људских посмртних остатака из обе категорије, борбених дејстава и стрељања, доказује још једном преку потребу да се у проучавању Сребренице између тих категорија кад год је то могуће повуче јасна разлика уколико нам је стало да дођемо до валидних закључака о томе шта се стварно догодило. Оваквом приступу могли би се супроставити само они којима је у политичком интересу да погинуле у легитимним борбеним дејствима лажно приказују да би на такав начин што више надували број жртава кривичног дела убијања ратних заробљеника. Корисно је подсетити да је стандард доказивања у кривичном поступку „ван разборите сумње.“ Надајмо се да ће у предмету Јевић и други првостепено веће то имати у виду када буде писало пресуду.
[1] http://www.srebrenica-project.com/sr/index.php?option=com_content&view=article&id=110:izvetaj-dravnom-sudu-bosne-i-hercegovine-o-forensikim-nalazima-koji-su-vezani-za-masovne-grobnice-glogova-zeleni-jadar-i-ravnice&catid=12:2009-01-25-02-01-02
2] NIOD Report [2002], Part IV, The repercussion and the aftermath until the end of 1995, Chapter 1: The Journey From Srebrenica to Tuzla.
Ademovic Seval ( изјава као .пдф документ Адемовић Шевала, један од шест прећивелих у колони)
Husic Ramiz ( изјава као .пдф документ Адемовић Шевала, један од шест прећивелих у колони)
Memisevic, Nurif ( изјава као .пдф документ Адемовић Шевала, један од шест прећивелих у колони)
Mustafic Husejin ( изјава као .пдф документ Адемовић Шевала, један од шест прећивелих у колони)
Kadric Midhat ( изјава као .пдф документ Адемовић Шевала, један од шест прећивелих у колони)
Oric, Fadil ( изјава као .пдф документ Адемовић Шевала, један од шест прећивелих у колони)
Muminovic Behudin
NIOD o proboju kolone i njenim gubicima
ИСТОРИЈСКИ ПРОЈЕКАТ СРЕБРЕНИЦА
Postbus 90471, 2509LL
Den Haag, The Netherlands
+31 64 878 09078 (Холандија)
+381 64 403 3612 (Србија)
E-mail: srebrenica.historical.project@gmail.com
Web site: www.srebrenica-project.com
1 коментар у вези “Шта се догодило у Кравици у јулу 1995 године?”-Србин Светосавац,
Геноцид и злочин су два различита појма која се често пута злонамјерно мјешају и СРБима подмећу. Злочин је ако је неко незаконито и насилно од било кога, без суда и суђења лишен живота, а геноцид је ако један народ својим већинским дјелом плански и организовано из вјерских, националних, политичких или других разлога ради на истребљењу и уништењу другога народа. Према томе, у Кравици се није десио чак ни злочин у класичном смислу те ријечи, јер ту се радило о оружаној побуни затвореника – муслимана, који су искористили неопрезност стражара и докопали се његовог ватреног оружја, иако су били свесни последица једног таквог свога дјела. Међународна ковенција о ратовању штити оправдано све ратне заробљенике, али многи прелазе преко чињенице да у рату који се води на просторима бивше Југославије, ратно стање никада и није било проглашено. Према томе, све паравојне формације Словеније и Хрватске, као и муслиманске у Босни и Херцеговини или Шиптарске на Косову, у односну на државу Југославију, коју су бранили силом прилика само СРБи, биле су нелегалне, и њима би боље и тачније одговарао назив „побуњеничке оружане банде“ које као такве не могу да се заклањају иза Међународне конвенције о правилима ратовања, коју они сами никада нису поштовали и примењивали о чему сведоче многобројни злочини не само над СРБским војним заробљеницима већ и многобројни злочини над ненаоружаним цивилима СРБске народности! Нема већег злочина од тога, да се истина о злочину прећути и сакрије, а то је оно сто сада СРБски непријатељи уз помоћ Међународне заједнице плански раде. Они од СРБа, над којима су током двадесетог вијека извршена три геноцида, у Првом и Другом светском рату, а затим у последњем, као истинске ЖРТВЕ ГЕНОЦИДА, вјестом пропагандом од хрватских, муслиманских и шиптарских џелата праве невине жртве, а од СРБа као ИСТИНСКЕ ЖРТВЕ ЊИХОВОГ ГЕНОЦИДА – лажне џелате! Замењујући тако жртве и џелате творци Новог светског поретка само су показали на дјелу колико су они немилосрдни и подли, и колико су они као слебденици Сатане далеко од истине и правде Божије!
Бог ме је спасио да свијету причам гдје сам била и што сам видјела – Марија Почуча
Милица Матић, рођена Почуча из Дивосела записала је потресну, истиниту причу, казивање своје мајке Марије Почуча, Вујканове која је са 75 својих комшија Дивосељана бачена у Јарчју јаму на сјеверном дијелу Велебита 06.08.1941. године у вријеме покоља српског народа у...