Чланак пред вама је оригинално објављен 2008. године на сајту www.savest.org који је недуго затим и угашен. Фотографије и потписи су накнадно убачени од наше стране.
Операција „Меморандум“ – 3 део
Прва фаза операције „Меморандум“ било је организовано рушење многобројних храмова на Косову.
За хиљаду година Срби су на Косову саградили више од хиљаду храмова. На таквој територији тешко је направити неку другу државу док се најпре не затру трагови хиљадугодишњег присуства побожног српског народа, тј. док се не поруше српски храмови. Али не сви. Јер ако се сви поруше, онда ће Косово увек моћи да се прикаже као геноцидна творевина, уколико то буде у интересу великих сила (Русије, на пример). Зато је потребно оставити неколико храмова, а неколико порушених обновити, и све то уз јавну подршку и учешће неколико Срба, да би се тако Косово увек могло приказати као мултинационална и мултиконфесионална демократска држава којом владају добри људи.
Друга фаза операције „Меморандум“ је обнављање пет-шест порушених храмова на Косову.
У јавности ове две фазе треба да се прикажу као потпуно независне једна од друге. Зато се Синод СПЦ већ годинама труди да прикаже рушитеље као неваспитане младиће који још нису достигли физичку и духовну зрелост. У јулском броју „Православља“ (дакле, од пре месец дана), каже се да су светиње рушили „беспризорни“. Стиче се утисак да су нека деца побегла увече кроз прозор из казнено-поправног дома и у току ноћи порушила српске храмове, а пред зору се свако вратио у свој кревет и направио се да спава. Ујутру нико ништа није приметио, осим да су српски храмови порушени, спаљени и оскрнављени. А ко је то учинио – нико не зна до данашњег дана.
Војислав Шешељ труне у затвору због гласног указивања на северо-западне границе српског националног простора: Карлобаг-Огулин-Карловац-Вировитица.
За то време, док се не пронађу кривци за рушење преко 150 српских храмова, и док се не докаже њихова кривица – сматраће се да нико није крив. Тачније, сматраће се да су то урадила нека беспризорна деца. Можда то чак нису ни била шиптарска деца? Не стварно, ако послушамо шта причају медијски експерти Синода, долазимо до закључка да су Шиптари диван народ који чува српске светиње, за разлику од Срба.
Пре пар година, у организацији Теолошког факултета у Београду, снимљен је документарни филм „Жертва“ и дистрибуиран по целом свету. У филму се, између осталих, појављује игуманија Пећке Патријаршије, мати Февронија. Ево шта она прича, а Теолошки факултет у Београду (читајте: Иринеј Буловић) преноси целом свету:
„Ми када смо овде дошли, нас Срби нису хтели да нас погледну. Толко су били љути! Али Патријаршија никад није била женски манастир. А ми смо дошли, а они љути. Љути! Свештеник љут, народ прича свашта… било је мука!
А Шиптари нас тако примили и дочекали, и кажу: „Ништа се ви не брините, ми ћемо вама све помоћи“.
Само смо затекле једну краву и ништа више. Млин је држао Шиптар. Онда ми после купимо волове и почнемо да оремо Пећко поље. И треба ноћу устат у три сата и ићи жети пшеницу. Шиптар каже: „Ви дођте овде, слободно спавајте на ливади, ми ћемо вас чувати“. И стварно, јес тако било. А Срби ко рогови – ниш’ не могу да нас виде! И тако после полако, полако, заволеше нас.“
Има ли за освајача нешто боље, него кад поробљени народ сам сведочи против себе? „Добро и исправно је што сте нас бомбардовали, што сте нас поробили! Погледајте какви смо. Ми смо лоши, ви сте добри“ – то је порука, то је импулс који глобалистички Запад жели да добије из Србије. Али та порука неће стићи из Србије сама од себе. Потребна је организована акција медијских експерата из саме Србије, који ће у име целог српског народа послати ту поруку у свет. А свет онда каже: „Сам је српски народ посведочио против себе! Шта нам више требају докази? Ево погледајте шта говори Жертва!“
„Није било лако: кућа прокишњавала, свака соба – ложена ватра, патос прегорео, до цигле остругано… Седамдесет породица – то је било и у кући и пред кућом и свуд. Нема струје, кућа прокишњава, скоро нема ни леба, ништа… Што нам Шиптар да – то нам је! И помало, и помало, и помало, фала Богу – поче се кућит. Стварно смо радиле од јутра до сутра.“
Дакле, да није било Шиптара, не би могла Пећка Патријаршија да опстане. Јер, да су се Срби питали – пропала би одавно. И заиста, „Жертва“ даље сведочи како Срби нису хтели да им уведу ни воду у манастир, па се боји да због наших грехова Господ не допусти да се сруши Пећка Патријаршија.
„Бојим се, не знам, то ми долази пуно у главу. Не знам, грешни смо, нема покајања, тешко…
Мржња, гордост, завист… мржња… све се завукло у срце. Не може анђео да буде у срцу кад је оно пакао. Не знам… Шта ће бити даље – Бог зна, нека Бог сврши своје. Само би волела, док ми Бог да века, да се Срби макар мало покају, макар нешто.“
Ето ко је крив за рушење и спаљивање храмова! Раније се говорило да је крив само Слободан Милошевић, али то је застарело схватање. Ново откриће Глобализма је да су криви сви Срби, генерално! Сада имамо нову формулацију: „За све су криви Срби“.
Неко може помислити да смо ми једва пронашли одговарајући цитат и намерно га извукли из контекста, а онда приказали у негативном светлу. Ех, кад би барем тако било! На коју год страну да се окренете, свуда су за све криви Срби. Ево, да погледамо, примера ради, како је Иринеј Добријевић одслужио парастос краљу Александру Обреновићу и краљици Драги, и шта је том приликом рекао. Наводимо скоро целу Танјугову вест, и молимо вас да је пажљиво прочитате, врло је поучна:
„БЕОГРАД, 29. маја (Танјуг) – У крипти цркве Светог Марка у Београду данас је служен парастос краљу Александру и краљици Драги Обреновић на 105. годишњицу њихове трагичне погибије и мајског династичког преврата у Краљевини Србији.
Парастос је служио епископ аустралијско-новозеландски Иринеј са свештенством Маркове цркве у присуству кнегиње Јелисавете Карађорђевић и поштовалаца династије Обреновић.
У беседи по завршеној молитви епископ Иринеј је истакао да је бруталним чином убиства у ноћи између 28. и 29 маја 1903. године угашена једна племенита династија а „српски народ је на себе преузео бреме овог злочина века пред којим се згражавала јавност у краљевини и свету“.
Он је подсетио да је на исти дан 1868. у Топчидеру убијен кнез Михајло Обреновић и да „Србија нажалост носи печат и других убистава знаменитих људи, као што је убиство Карађорђа од чије је руке претходно страдао његов отац Јован“.
Говорећи о краљевском пару Обреновића он је рекао да су „они животом платили своју европску оријентацију а да ће их Србија памтити као зачетнике модерног образовања и културе“.
(следи неколико пасуса похвале краљици Драги)
Трагедија на српском двору, када су Срби у политичком бунилу убили крунисане главе, обележила је на најгори начин почетак 20. века у српској краљевини па су многи детаљи склоњени од јавности.“
Све ово је изречено усред Београда, усред православног храма. Све ово је изрекао човек који је пре неколико година испливао однекуд, не знамо одакле, и који је, не знамо за какве заслуге, добио епископски чин у Српској Православној Цркви. Знамо само оно што је он сам посведочио о себи, а то је да му је сестра била потпредседник пете по величини компаније у Америци, а да се он лично познаје са највишим генералима НАТО пакта.
Погледајмо још једном шта је тај човек изјавио усред Београда, у цркви Светог Марка: Угашена је једна племенита династија, а српски народ је преузео на себе бреме овог злочина века пред којим се згражавала јавност у краљевини и свету. Срби су убили и кнеза Михаила Обреновића. Србија носи печат и других убистава знаменитих људи, као што је убиство Карађорђа и његовог оца Јована. Срби су убили Александра и Драгу Обреновић због њихове европске оријентације, тј. због њихових добрих дела, зато што су њих двоје били зачетници модерног образовања и културе. Срби су то учинили у политичком бунилу и тако на најгори начин обележили почетак двадесетог века. Срби су затим многе детаље склонили од јавности.
Ако Србин убије Србина, шта су онда Срби – убице или жртве? Све зависи од тога какав је циљ медијске кампање.
Али зар би нека утакмица могла да прође без капитена? Ево шта о Србима прича Атанасије Јевтић у Америци (аудио-снимак):
„Сада, ми смо у жижи, видте… Косово је једна… пробни камен за цело човечанство! Једна тотална неправда! Не зато што су Косовци неки свеци-људи. Било је и тамо много… овај… нарочито колонисти су били лоши, слаби… Али, хвала Богу, Бог показује милост према нама. Америка је сада на тапету, нажалост, да предводи једну велику неправду у свету, не само над Србима, знате. Ал да не улазим у то сада… Али Америка је земља која има Божији народ! Која је великих могућности, и Бог се смиловао и на ту земљу. Можда на те Индијанце који су ту, можда на ове мученике-колонисте који су долазили… Ја сам био сведок, у б… Белгрејд горе негде… код Улта, не знам тачно где је… код Монтане кад смо били… То су наши људи градили пругу и направили тамо… град Београд. Ми ишли код тога… градоначелника, један каубој онако, дошо човек појма нема шта је Београд… Ти си, реко, из великог Београда дошо у овај мали овде! Мени било велико симпатично!“
Омиљени Тасин аргумент је „био сам сведок“. Он то често користи, шта год да прича. Овога пута је био сведок да каубој из америчког Белгрејда није чуо за српски Београд, и то је доказ да су Американци народ Божији, поготову мученици-колонисти, а Срби на Косову су генерално лоши и слаби, поготову колонисти. Каубоји и Индијанци су бољи од Срба, поготову од косовских Срба.
Сада је јасно зашто је Атанасијев духовни син Григорије Дурић по повратку из Америке, после потписаног Меморандума, на конференцији за штампу похвалио Рамуша Харадинаја као успешног војсковођу. Ево његових речи:
„Ја ћу се усудити да кажем можда и нешто што ме нисте питали… што нас нисте питали, да се та ситуација, та незрелост, огледа и у томе ко је председник владе, ко је човек коме је дозвољено да се бави политиком. Ако је, дакле, Агим Чеку председник владе, то самим тиме показује колко је стање тамо тешко. Дакле, било је потребно да дође један војник на чело једне владе, тренутне, привремене, јер се очигледно очекује да он као војник може тамо да направи неки ред, и да заведе неку управу. Рамуш Харадинај, као што знате, је хашки оптуженик, и као таквоме дозвољено му је да се бави политиком. По мом скромном мишљењу – зашто? Зато што се он бави политиком тајно, ако се не бави јавно. И према томе, неко је размишљао да је боље да се бави јавно него да се бави тајно. И ако овај, који је сад премијер или председник владе, буквално влада без обзира на то ко је премијер, онда је боље да он буде на тој премијерској позицији. Ово је можда једна дигресија, али у сваком случају желим то да кажем да би показао да смо ми свјесни у каквом се стању налази тренутно управа на Косову и Метохији, и на крају крајева чини ми се да је то задњи покушај кад се прибјегава таквим потезима као што је овај да се доводе на чело бивши генерали, познати по својим ратним успјесима.“
Епископ Григорије усред Београда јавно каже да је Рамуш Харадинај познат по својим ратним успесима! Ево аудио-снимка. Са друге стране сви добро знају (то није потребно цитирати) колико је пута Григорије јавно позивао Радована Караџића да се преда „суду правде“ у Хагу.
И други духовни син Атанасија Јевтића, епископ Максим, не заостаје за својим братом Григоријем. Одмах по доласку у Америку започео је антисрпску кампању, за што га духовни отац јавно похваљује (аудио-снимак):
„Чујем да је ваш владика, нек му је на част, кад је дошо, говорио: људи, Срби смо, нема спора и не смемо да се стидимо никога! Али немојмо само да говоримо о српству! Немојмо! Ја би чак реко: кад добијем новине одавде, ја само видим: Ђујић и Дража. Свака им част, ал не можемо живети само Ђујићем и Дражом, за име Божије!“
Ако чујете Атанасија да негде похвали Србе и српство, запазићете да увек после те похвале долази једно „али“. Кад је реч о Дражи Михаиловићу, Таса каже: „Али немојмо да крв и месо истичемо испред Духа Светога“. Кад је реч о Србима, Таса каже: „Али немојмо да говоримо само о српству! Немојмо!“. А кад је реч о америчким каубојима и Индијанцима, ту нема „али“, јер је то завршна констатација: „То је народ Божији! Био сам сведок!“
Уосталом, ко би наводио све цитате из антисрпске кампање црквених глобалиста? Нити ми имамо воље да их све наводимо, нити би неко имао воље да их све чита. Сматрамо да је и ово већ превише. Па ипак, била би права штета да не цитирамо и најновији број „Саборности“, часописа Епархије браничевске, где Игњатијев ђакон Златко Матић у тексту „Светосавље данас“, каже следеће:
„Није тајна да се светосавље најчешће схвата(ло) као нека национална српска својина, јер је, забога, одвајкада Свети Сава архиепископ српски. На самом почетку се, напротив, провлачи једна нимало безазлена грешка. Инсистирало се на Савином српству и на његовој титули архиепископа српског. То, историјски гледано, једноставно не стоји. Свети Сава је од цариградске, мајке Цркве добио титулу архиепископа српских и приморских земаља! То буквално значи да је он под своје духовно старатељство добио све хришћане који су живели на територији српских и приморских земаља, без обзира на нацију којој су ти људи припадали. Свако свођење светосавља на уске националне оквире, заборављајући све остале народе који живе са нама, представљало би издају изворног светосавског духа.“
Ето! Испоставља се да Срби својатају и Светога Саву! Он је био архиепископ територије на којој су, између осталих, живели и Срби, а ми ту случајну коинциденцију, тј. подударност назива територије са називом нашег народа, схватамо погрешно. И пазите – та грешка уопште није безазлена! То је опет утицај Запада преко Русије. Руси нашег светог Саву називају „святой Савва Сербский“, да би га тиме разликовали од светог Саве Освећеног. Од Руса је тај западни утицај прешао у Србију, преко латиномислећег Петра Могиле и његове латинствујушче кијево-могиљанске академије за време брест-литовске уније… или тако некако…
Разводњавање осећања националне припадности је једна од основних догми глобализма, и ми ћемо о томе детаљније писати у посебној теми. Што се конкретно тиче операције „Меморандум“, ту је ова догма добила сасвим јасну практичну примену. Ако резимирамо све глобалистичке напоре у том правцу, добијамо следећу слику:
Срби су за све криви и они треба да одговарају за своје злочине.
За то време Шиптари треба да обнове Србима порушене храмове, јер су Шиптари много добри. На пример, много је добар Рамуш Харадинај. Он је после великих ратних подвига завео ред на Косову, а врхунац његове каријере било је потписивање Меморандума о обнови порушених храмова, јер је у то време он био председник привремене владе Косова. Судећи по Григоријевим и Теодосијевим извештајима о току операције „Меморандум“, Рамуш Харадинај је не само успешан војсковођа и педантан државник, него и вредан градитељ православних храмова.
