Ако се ко и бори, не добија вијенац ако се не бори по правилу. (Друга посленица св. ап. Павла Тимотеју 2.5)
Време транзиције, када су реформатори покушали да демократизују и Српску Православну Цркву, донело је нове феномене на небу свакодневног живота Срба. Демократизација Цркве доживела је свој колапс који, они који су је демократизовали не желе да признају да им не би нешто засврбело сопствени его. И онда су, уместо личног покајања, одлучили да колапс продуже у агонију за све вернике. Та агонија траје толико дуго, да је природно да изроди свакојаке нус-продукте, или што би се на српском рекло – духовно смеће.
Почело се са демократизацијом богослужења – да верни имају право да се причешћују онолико пута, колико и свештеници; да имају право да чују свештеничке молитве; да имају право да виде све шта се дешава у олтару… а, завршило се правом диктатуром.
Они који су се бунили и тражили да се богослужење не банализује, добили су фластер на устима. Епископ Јован Шумадијски их је терао напоље, иако се богослужење вршило на отвореном, па се, ајт’, снађи ако можеш.
Није то најгоре. Најгоре је то што су вајни борци за Предање Цркве били ућуткивани један за другим. У избору између камелеонства и живота по Богу, па и по цену страдања, већина се одлучила за камелеонство. Пример прогнаног и у великој мери маргинализованог епископа Артемија, над којим су на правди Бога олигарси Београдске патријаршије извршили кафкански монтирани процес у стилу најгорих диктатура, утерао је страх у кости збуњеним свештеницима и верницима 21. века.
Пошто је олигархија Београдске патријаршије донела нови догмат и правило искривљене вере: „Истина – то смо ми“, који је потпуно идентичан римокатоличком догмату о незаблудивости папе, било је природно да се очекује ницање и лутеранства. Папе редовно рађају, своја природна чеда. Самозаљубљени папизам рађа самозаљубљени лутеранизам. Ако је папа божанство на земљи, зашто би то трулежно божанство обожавао неко који је довољно паметан да препозна превару? Зашто не би такав прогласио самога себе за непогрешиво божанство – управо оно што је Лутер учинио?
Када се Лутер отцепио од папе, имао је два пута – да приклони главу под моћну руку Христову и прихвати Христову православну Цркву за јединоспасавајућу, или да сам смисли неку своју религију и тако постане лажни Христос своје религије. Лутер није одступањем од папе постао покоран Христу-Истини. Лутер је разговарао са православнима о томе, али му је од покорности Истини лакша била опозиција папству. Он је одступништвом од папе постао зачетник геометријске прогресије стварања нових папа, који су по свом нахођењу стварали нове религије. Тако, данас постоји око 38.000 тзв. хришћанских протестантских деноминација.
Неопапизам српске црквене олигархије и чврста рука исте, донели су на свет неколико неолутеранских покрета. Срби, који су по дефиницији носиоци православне вере, у условима западњачке просвећености која диктира своја правила кроз школство и медије, често нису стајали у заштиту Христа-Истине, већ су своју обезбоженост и опозицију Иринејевој бахатости нашли у покретима који негирају Цркву. Тиме су постали слични Иринеју и људима око њега.
Једина могућа црквена реакција у оквиру канона и учења Цркве могла је бити она коју је учинио епископ Артемије. Он је свој положај објаснио употребом 15. Канона Константинопољског (двократног прводругог) Сабора из 861.год.
Сви остали кренули су Лутеровим путем, те су се због папе (олигархије персонализоване у лику 2 Иринеја, м. Амфилохија и њима сличних) одрекли читавог Јеванђеља.
1. Први које би назвали неолутеранима су припадници минорне групе тзв. зилота-старокалендараца. Мада њих има мало, имају активности у опозицији Иринеју и његовима. Своју опозицију заснивају на тврђењу да је СПЦ од неке године пала у јерес и изгубила благодат. Њихова основна заблуда се састоји у томе што рационалистички и схоластицизмом Томе Аквинског приступају тумачењу благодати и учења Цркве. Одступање благодати еквивалентно је одступању од учења Цркве. Моменат када је једна помесна црква коначно изгубила благодат и пала у јерес не зависи од академског сагледавања ствари, већ од реалног стања на терену. Уколико се кроз СПЦ људи враћају Богу и напуштају грех, исцељују и душом и телом, не може се тврдити да је благодат потпуно одступила од ње. Може, због одступништва јерархије, да се престане општење до покајања те јерархије, али није могуће формирање фанатичне групе која се одликује расколом, цинизмом и понекад камелеонским обртима од строгоће до смирености. Мали број иде за њима јер Срби нису вољни да навијачки приступају својој вери.
2. Атеисти – Као што је говорио св. Јустин Ћелијски, атеизам је по својој природи брак између папске похоте и лутеранске памети. Овај верски неолутерански покрет који се труди да рационално одбаци Бога и Цркву данас све више јача одбацујући похоту Иринеја и базирајући своје ставове на рационалистичким софизмима. На тај начин, остварујући захтеве сопствене похоте, тражи слободу од уза којим би их Иринејево папство везало. Мада се број његових поклоника увећава, тренутно није бројчано превелик јер у њему налази своје уточиште, пре свега део интелектуалалаца који су заљубљени у западне вредности слободе без одговорности.
3. Пагани-родноверци – Ово је феномен новијег датума. За разлику од атеиста, родноверци осећају блискост са својим народом и његовим ранијим историјским култовима. Ова вероисповест, мада се тек формира, базира се пре свега на одбацивању хришћанства и његових уза, и покоравању уза своје похоте. Иако се култови које поштују одликују бајковитошћу и инфатилношћу, родноверци их се држе занемарујући разум и разбуктавајући страст варварске привржености националном стаблу. Да родноверство и атеизам нису далеко, говори и пример Борка Стефановића који је у своје време свирао у рок-групи која је промовисала родноверство, а касније постао Европејац који је доста учинио на издаји Косова и Метохије. Родноверство називамо неолутеранизмом јер и оно добија на снази поступцима високе јерархије, тј. њеним учествовањем у издаји Србије и спровођењем Бриселског споразума.
На крају, можемо да закључимо да до свега овога не би дошло да у канцеларијама Београдске патријаршије не седе распикуће, тј. трудбеници сарадње са режимом и носиоци јереси екуменизма. Државни режим и режимски медији због својих приземних разлога, виде велику подршку у овој црквеној олигархији и подржавају је. Због тога већи део народа и даље формално припада СПЦ, али се све више суштински удаљује од ње, живећи по примеру олигараха без покајања и без достојног учествовања у Светим Тајнама и светим врлинама.
Још једна подршка безакоњу олигараха је присутност пацифиста у црквеним редовима, који за свој модус вивенди имају толеранцију према одступништву.
Са друге стране, једина прилика да се нешто учини како би се спречило лутеранство међу Србима је лични подвиг сваког од верних чланова Цркве и борба против одступништва, али по правилима Јеванђеља. Господ ће погледати на читав народ ако се појави критична маса покајника и чувара своје Вере. У том случају би се маргинализовани Христос поново вратио на своје место и постао главна водиља и у друштвеном животу православних.
Извор: https://pravoslavljepzv.wordpress.com/2015/04/16/luteranstvo/
Припремила екипа странице «Православље живот вечни»
