ХРИСТОС ВАСКРСЕ – ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!
ПОНОВО ЗАЈЕДНО СА ОЦИМА, БРАЋОМ И СЕСТРАМА ПО ДУХУ!
Прелазак (тачније повратак) духовном оцу и духовној породици, после једанаестогодишње мисије у Јужној Африци, Боцвани и Замбији.
Драги пријатељи, браћо и сестре, поставио сам три званична писма (треће је скенирано) о свом дубоко промишљеном опредељењу, одлуци и благослову нашег духовника и епископа.
Ако буде прилике и времена, писмено и јавно ћу посведочити и како су кваритељи вере и рушитељи Цркве – екуменисти, тајном, суптилном и духовно разарајућом операцијом у њиховом стилу (како то само они знају и умеју) мајсторски разбили деценијски духовни труд и Светосавски дух наше СПЦ, чак и у Африци. Зулум непоштених, поткупљивих, сервилних и нечасних екумениста, рушитеља светих канона, и оних који застранише, а имају тренутну власт у СПЦ – више се трпети није могао…. Не сме да буде ни одступања, ни предаје. Од нас највише зависи и наша будућност. Или ћемо се трудити да живимо богоугодно, чинимо добро, уклањамо се од зла, подигнемо свој глас, бранимо веру и Светосавски дух наше свете СПЦ који смо наследили и који су нам наши свети преци (од Светог Саве, преко светих Јустина и Николаја и закључно са Патријархом Павлом) оставили у аманет и да се збијемо у духовне редове или ћемо пропасти духовно и у сваком другом смислу. Од тога нам зависи и вечно спасење и благослов у овом животу. Крајње је време и већ је дошао час…. поодавно….
С благословом Господњим,
Архимандрит Пантелејмон
ЕПИСКОПУ РАШКО-ПРИЗРЕНСКОМ
И КОСОВСКО МЕТОХИЈСКОМ
У ЕГЗИЛУ Г. Г. АРТЕМИЈУ
Христос Воскресе – Воистину Воскресе!
Ваше Преосвештенство благословите!
У својој 22. години живота, у манастир Високе Дечане сам ступио у мају 1996. године са Вашим благословом, а затим, почетком 1997. по мојој молби (у то време већ видевши неприлично и самовољно понашање игумана Теодосија и о. Сава према Вама и будући да се лично нисам слагао са таквим ставом и приступом, послао сам Вам молбу да пређем у други манастир) и затим са Вашим благословом, наставио искушенички живот у манастиру Црна Река под Вашим духовним руководством. Замонашили сте ме на празник св. Петра Коришког 1998. године у Црној Реци, рукоположили у чин ђакона 2000. године на Аранђеловдан у истој светињи, а у чин јеромонаха 2001. године на исти празник. Када сте обновили манастир Драганац, указала се потреба, па сте ме 2000. године послали на испомоћ у тај манастир на период од шест месеци. По повратку у Црну Реку, са Вашим благословом сам организовао и спровео седам конвоја хуманитарне помоћи за наш страдални народ у Косовском Поморављу.
У Црној Реци ме, пред крај 2002. године, затекла и вест да је једина српска светиња у Африци закључана и напуштена скоро годину дана и да постоји велика потреба обнове и оживљавања те светиње у Африци око које гравитира близу десет хиљада Срба. Сасвим неочекивано и непланирано, такорећи изненада, на Аранђеловдан те године сам добио Ваш благослов и благослов Његове Светости Патријарха Павла да кренем у Африку и покушам да се потрудим да наша светиња која се тамо налази, опстане, оживи и напредује. И заиста, благодарећи вашим светим благословима и молитвама, та светиња је преображена и васкрсла и не само то, већ, можда и први пут у историји СПЦ, представник Српске Цркве је започео и мисију међу локалним афричким становништвом, тако да су плодови Вашег духовног рукосада и црноречке монашке традиције, рађали и на том удаљеном континенту, далеко од отаџбине.
Црквена Општина у Јоханесбургу је узрастала и напредовала и духовно и материјално. Покренут је репрезентативни парохијски часопис, редовно су долазили српски епископи у посету (за разлику од претходних времена када су сви заобилазили ту проблематичну Црквену општину у широком луку), Патријарх Александријски нам је такође био два пута у посети изразивши своје лично задовољство стањем у нашој светињи. Оно што је најважније, духовни живот је почео да оживљава и народ је препознао православни дух Рашко-призренске епархије пренет у Африку. У овом времену брзе комуникације и интернета, скоро да није било места у православном свету, на коме се није прочуло за ту нашу мисију којом руководи монах Владике Артемија. И Патријарх Павле је био веома задовољан оним што се уз Божију помоћ и Вашим светим молитвама постигло у Африци.
Међутим, све се променило блаженим упокојењем Патријарха Павла и доласком на трон Светог Саве, епископа нишког Иринеја. Настало је безакоње у нашој помесној Цркви и на мала врата је унет душепагубни дух екуменистичке свејереси и свако зло и духовна штета која из тога произилази. Настало је кварење наше свете и чисте вере, гажење светих канона, нескривено промовисање духовних изопачења у којима предњачи патријарх Иринеј (учествовања у римокатоличким процесијама, прослављање Хануке паљењем свећа у синагоги, признавање благодати римокатоличкој јереси, прогон правоверних епископа, промоција новотараца и новотарства-модернизма у светој Цркви, “реформа” богослужења, симонија, издаја Светих Отаца….).
Горке и отровне плодове свејереси екуменизма у које је загазио врх наше свете Цркве на челу са патријархом и прљање наше чисте и свете Светосавске вере, осетио сам и на својој кожи. Недуго затим патријарх екумениста и пацифиста ме послао у Хрватску у својеврсну изолацију како би и тиме показао да, ето, тај монах Владике Артемија није онакав како показују резултати његовог деценијског рада у Африци, већ да не може ништа добро бити што долази од Владике Артемија. Истрпео сам све уз Божију помоћ и са благословом прешао у једну од епархија у Србији надајући се да је тамошњи епископ антиекумениста и да ћу ту моћи да наставим монашки живот онако како сам духовно научен по косовским манастирима.
Међутим, и тамошњи епископ се показао као неодлучан, поводљив, слаб и немоћан (кооперативан – плашљив) за тренутну силу и дугу руку екуменистичко-новотарског врха СПЦ. Сагледавши реално стање, уверен сам да је борба против свејереси и цркворушилаштва, за очување наше свете вере, црквеног поретка и пута Светих Отаца једино могућа конкретним опредељењем, практичним деловањем и животом у оквиру епархије Рашко-призренске у егзилу која је за сада једина од свих епархија СПЦ, подигла свој глас против свејереси екуменизма коју намеће и исповеда патријарх Иринеј, који када говори то чини у име читавог Сабора епископа, а од које се није оградио ниједан епископ СПЦ.
Због тога, Ваше Преосвештенство, просим Ваш благослов да ме званично примите под Ваш Архијерејски омофор, како би у исповедању и чувању неокрњене вере Православне наставио своје монаховање и мисију у редовима Вашег страдалног и исповедничког монаштва и тиме, милошћу Божијом, потрудио се да задобијем вечни живот који је смисао монашког живота, а евентуално ако се укаже потреба, могућност и са Вашим благословом, наставио својим претходно стеченим искуством да сведочим Вашу борбу и исповедништво и преносим нашу Светосавску веру неокрњену и међу нашим народом у расејању који је новотарским јересима и деловањем патријарха Иринеја збуњен и напуштен као овце без пастира, а има и пуно оних који истину сагледавају и пружају подршку Вашем Преосвештенству и монаштву, осећајући да је једина наша нада на спасење у очувању чисте и неокрњене Православне вере.
Вама Владико, као осведоченом и истрајном борцу за очување отачке вере која је угрожена од стране јеретичких заблуда и осталих искушења кроз које Црква пролази у овим временима, указујем своје апсолутно поверење, желећи у складу са тим да живим и пребивам у послушању Вама. Надам се Вашем очинском и пастирском разумевању и позитивном одговору на ову моју молбу да ме примите у епархију Рашко-призренску и Косовско-метохијску у егзилу којој припадам свим својим бићем и на чијим сам темељима и манастирској традицији духовно задојен. Целивајући Вашу свету десницу, просим Ваш Архијерејски благослов и остајем Вам веран и благодаран у Христу Господу, Спаситељу нашем.
Канонски пријем архимандрита Пантелејмона
Христос Воскресе – Воистину Воскресе!
Архимандрит Пантелејмон (Јовановић)
У Чачку, на Томину Недељу, 19/6. априла 2015. године
_______________________________________________
ЕПИСКОПУ…..(код кога сам био до сада)
Христос Воскресе – Воистину Воскресе!
Ваше Преосвештенство, пре неколико година боравећи у гостима код мене, у нашој јединој светињи на афричком континенту, храму св. апостола Томе у Јоханесбургу, уверили сте се да је та светиња видно напредовала и васкрсла и да се о њој домаћински старам, са љубављу према својим парохијанима, на првом месту трудећи се да их учим и руководим путем чисте и свете вере предате нам од Светог Саве, неискварене екуменизмом и разним другим модернизмима који последњих неколико година нарочито наносе штету и нашој светој Цркви и верном народу. Том приликом (а и у каснијим нашим сусретима) изражавали сте јавно и недвосмислено подршку мом скромном труду у том правцу, такође и у, за СПЦ, пионирској мисији коју предузимам међу локалним афричким становништвом.
Као Епископ који је провео дуги низ година у расејању, Вама је додатно импоновала атмосфера и дух који сте затекли у светињи која ми је поверена у Јужној Африци, с обзиром да Вам је веома добро позната ситуација у нашој Цркви у дијаспори и колико је тешко једном свештенику или монаху да, у условима “западњачког” менталитета, потрошачког и секуларног друштва и свих притисака, опструкција и бојкота који извиру из тог нецрквеног менталитета, успостави здрав црквени дух и живот у својој парохији/манастиру. Сви моји чланови Црквеног Одбора су постили све постове и заједно са верним народом се редовно исповедали, причешћивали са припремом, долазили на свете литургије…. што, како сте сами истакли, није чест случај ни у отаџбини, а поготово у расејању.
Самим тим сте изразили своје чуђење изненадном одлуком патријарха Иринеја да ме (под притиском политичара и бизнисмена и многобројних клевета и неистина оних којима је сметао велики напредак наше светиње у Африци) разреши, и у ту нашу светињу пошаље неискусног свештеника. Додали сте и да сте планирали поново да посетите храм св. Томе у Јоханесбургу (чувајући дивне успомене на Вашу претходну посету), али да ћете од тога сада одустати, у светлу најновијих догађаја и, по Вашој изјави, штетних и неразумних одлука везаних за једину српску светињу у Африци.
Међутим, новим притиском патријарха Иринеја, Ваша позиција се радикално променила. Благословили сте да могу отићи у Јоханесбург да поднесем захтев за добијање јужноафричког држављанства (јер сам се у међувремену квалификао за ту могућност) али сте у међувремену, на моје непријатно изненађење, усвојили нове острашћене клевете и неистине против мене, које су Вам доставили патријарх Иринеј и нови свештеник из Јоханесбурга са својим Црквеним Одбором састављеним од изразито нецрквених људи. Један од показатеља да заиста нису у питању чиста посла, је и чињеница да сте потпуно игнорисали моју молбу да ми пошаљете писма клеветника како би ми омогућили елементарно људско право (које ми припада и по црквеним канонима и по световној правној пракси и Закону) да имам увид у писма која су креирала тужбу и да сходно томе осветлим истину и одговорим на неистине и клевете.
Ваше Преосвештенство, будући да сте, и поред мојих истинитих сведочанстава и чињеница запечаћених делима која сте и сами подржали, ипак насели на клевете и неистине против мене и покренули судски поступак, дужан сам да Вам са смирењем, поштовањем, добрим жељама и љубављу према Вама, посведочим и најзначајнији разлог мога обраћања, на који ми указује моја монашка савест и забринутост. Ви, као Архијереј СПЦ (заједно са нејвећим бројем осталих) прећуткујете отворено и јавно исповедање и ширење отрова свејереси екуменизма од стране патријарха Иринеја (Гавриловића) који исповеда јеретичку екуменску еклисиологију у Бечу (теорија о “сестринским црквама” и признавање благодати безбожним римокатоличким јеретицима) и у многим другим приликама, интервјуима и јавним обраћањима, безбожно празнје Хануку са богоубиственим Јеврејима палећи свеће у њиховој синагоги, неканонски свргава правоверне српске епископе са њихових катедри, гаји сервилни однос према српским властодршцима и њиховим налогодавцима са запада узимајући директног учешћа у срамном чину покушаја издаје и предаје Косова и Метохије и чини многа друга непочинства бескрупулозно газећи свете каноне Православне Цркве и делујући директно против интереса сопственог српског народа и отаџбине.
Будући да патријарх Иринеј и твори и говори у име читавог Сабора епископа једне помесне Цркве, Ви сте дужни да се од јереси коју исповеда јавно и гажења светих канона које немилосрдно спроводи, јавно и оградите од патријарха док се не покаје и не одрекне нечастиве јереси, што Ви до сада нисте учинили. Са дубоким жаљењем констатујем да сте се и Ви као епископ и пастир, страха ради јудејског, тиме удаљили од предањског пута исповедања и чувања свете вере Православне, што је Ваша приоритетна обавеза и као епископа и као пастира Цркве Христове. Плашим се да ћете, заједно са осталима, својим ћутањем изневерити догматско и канонско предање Цркве, а тиме и самога Христа који је Духом Својим Светим, просвећујући богоносне оце, и једно и друго предање установио и њима утврдио Своју Свету Цркву.
Због свега напред реченог као и због Вашег односа према мени, надаље прекидам свако општење са Вама, са патријархом српским Иринејем – јавним исповедником свејереси/зачетником раскола, немира и подела/немилосрдним вуком у јагњећој кожи, као и са свима онима који својим ћутањем саучествују са њим у погубном гажењу светих канона Свете Православне Цркве, све дотле док се не повратите на пут Светих Отаца и Светог Саве Српског – оснивача наше помесне Свете Српске Православне Цркве. Такође, желим да Вас известим да због свега наведеног, иступам из Вашег клира и прелазим под омофор Његовог Преосвештенства Епископа Рашко-призренског и Косовско-метохијског у егзилу Г. Г. Артемија – истинског савременог исповедника и чувара наше свете вере, Цркве и колевке српског православног бића – светог Косова и Метохије.
Самим тим престаје и потреба за Вашом неоснованом, непотребном и разочаравајућом тајном активношћу у правцу слања дописа појединим епархијама и архијерејима са препоруком да ме не примају у свезу свога клира и да не одговарате за моје поступке уколико се обретем на територији неке од њихових епархија (као да се ради о неком криминалцу, а не о монаху који од своје 22. године земаљског живота, сада већ пуне две деценије, служи Господу, светој Цркви и своме роду, за чију се несвакидашњу мисионарску активност прочуло на свих пет континената и у чији сте се труд, залагање и жртву могли уверити из прве руке и на лицу места приликом Вашег боравка у преображеној и васкрслој јединој српској светињи на афричком континенту).
Остајем у молитвеној нади да ћете сходно Вашој хришћанској, епископској и монашкој савести, смоћи снаге да се, постојаним и одлучним светотачким пастирским ставом и исповедничким јавним иступањем против свејереси екуменизма и осталих канонских преступа и непочинстава патријарха Иринеја (Гавриловића), повратите на пут Цркве Христове и тиме обрадовати Небо и земљу, самога Христа, све Свете и возљубљени православни род наш српски.
Христос Воскресе – Воистину Воскресе!
Архимандрит Пантелејмон (Јовановић)
У Чачку, на Томину Недељу, 19/6. априла 2015. године
