Одломак из књиге: Православље и религија будућности
„Екуменски покрет је никао међу протестантима као жеља да се уједине сви хришани. Међутим, као што постоје три учења о Цркви, тако постоје и три врсте екуменизма: протестантски, римокатолички и православни.
Протестанти схватају Цркву као конфедерацију разних хришћанских заједница и секти са најмањим могућим сагласјем и догматима. Центар те растегљиве „конфедерације“ је Женева, са њеним „Светским саветом цркава“.
Римокатолички екуменизам је савремено издање ублаженог папског прозелитизма (насилно обраћање у веру), са центром у Риму.
Православни, икуменизам, је мисионарско ширење (без насиља), Православне Цркве по целој икумени (васељени)…
Православно схватање јединства хришћана предпоставља јединство у вери и догматима. Чак и најстрожији веробранитељи и чувари Православља-светогорски монаси – допустају искрене разговоре (дијалоге) православних теолога са неправославнима, али под условом, да ни у чему не одступају од учења Једине, свете саборне (католичанске), и апостолске Цркве Православне. Међутим,на екуменским састанцима, православни представници нису увек довољно храбри и искрени да отворено кажу римокатолицима и протестантима да је само Православна Црква једина Црква Христова, да је само у њеним светим тајнама пунота благодати и да се оне могу имати и доживети само унутар Православне Цркве…
У пракси, екуменски предводници често злоупотребљавају чињеницу да су интелектуалци и теолози неодлучни и неукорењени у православном Предању, па у име наводне „фундаменталне сагласности“ у питањима светих тајни и догматике они заводе необавештене људе – идући чак до недопустивог давања светог Причешћа неправославним верницима. Ова збрка пружа идеолозима неправославног екуменизма прилику да стварају вестачку маглу и опсењују прост народ празним изјавама које своде дубоке теолоске проблеме на јефтине шале. Тако је патријарх Атинагора дозволио себи да казе следећу незграпност (глупост): „Да ли ваша жена вас пита колико соли да стави у храну? Свакако не. Она, дакле, има непогрешивост. Па нека то има и папа, ако жели“. (Хеленик Кроникл, Атина, април 1970.).
Обавештени и савесни православни верник на ово може само да се крсти од чуда и да се пита: има ли границе за неозбиљност и за саморазарање Православља? Идеологија иза оваквог екуменизма је недвосмислена Јерес, која прећутно подразумева да једна једина Црква Христова, уопште не постоји, да нико не поседује Истину, да се јединство Цркве тек сада ствара. Но одмах се може видети да би овакво самоуништење Православља као Цркве Христове било и самоуништење и самога Хрисћанства; јер ако ниједна црква није права исконска Црква Христова, онда се таква Црква не може створити ни уједињавањем свих секти заједно, јер ми верујемо да је сам Господ Христос основао неуништиву Цркву већ у првом веку.
Значи ако је свака „хрисћанска“ заједница само релативна међу осталим заједницама и сектама, онда су и све хришћанске заједнице, по том схватању, релативне у односу на нехришћанске „религије“, па према томе „хришћански“ екуменизам мора да заврши као жалосна синкретистичка религија овога света.
Ово је у ствари неприкривени циљ слободно-зидарске идеологије, која је овладала неправославним екуменским покретом, тако да вођама тог покрета није стало да уједине Хришћане у Истини Цркве, него иду на „дијалог“ и касније на сјединење са нехришћанским религијама…
