У медицинским установама Србије спроводи се монструозна пракса еугенике убијањем беба, а све под плаштом наводне бриге за родитеље и децу, и под изговором да се тако штеди новац из државног буџета.
Текст „Бебе старијих трудница све чешће са генетском ’грешком’“ у листу „Политика“ од 16. јула, говори како су жртве еугенике у Србији деца којима је дијагностикован Даунов синдром. У овом тексту, др Снежана Никшић, неуропсихијатар и шеф Одсека за медицинску генетику објашњава како се са повећањем година трудница, повећава и ризик да дете има Даунов синдром. У тексту се наводи да „искуство запослених у Одсеку за медицинску генетику говори да девет од десет жена које сазнају да носе дете са хромозомским поремећајем одлучује да прекине трудноћу“.
Амниоцентеза – пут ка убиству
Узимање узорка плодове воде у циљу дијагностиковања хромозомских поремећаја (амниоцентеза) се ради од 16. до 20. недеље трудноће. С обзиром да лекари не могу да обезбеде никакво пренатално лечење, једина сврха налаза амниоцентезе је да се, уколико се установе аномалије на беби, трудници сугерише убиство бебе. Два најчешћа разлога која се могу чути у прилог одлуци за убиство бебе у оваквим случајевима су: „Ја не могу да се борим са тим.“ и „Дете не треба да се мучи.“. У случају овог другог разлога се може помислити да се мајке (али и уз подршку очева) одлучују на тзв. убиство из самилости (еутаназију) према детету.
Еутаназија може бити:
1. вољна еутаназија – када сама особа која жели еутаназију сматра да је њен живот недостојан живљења;
2. невољна еутаназија – када особа није у стању да одлучи сама да ли жели еутаназију или не;
3. еутаназија против нечије воље – када се воља особе уопште не узима у обзир.
С обзиром да нико не доводи у сумњу да је дете у мајчиној утроби које је старо 16 до 20 недеља већ живо, то дете има право на живот. Пошто је немогуће добити одговор од детета у мајчиној утроби да ли сматра да је његов живот „недостојан живљења“, не може се говорити о „вољној еутаназији“. Дете у мајчиној утроби такође није у стању да се одупре потенцијалној „невољној“ или „еутаназији против нечије воље“. У члану 117 Кривичног законика Србије се наводи: „Ко лиши живота пунолетно лице из самилости због тешког здравственог стања у којем се то лице налази, а на његов озбиљан и изричит захтев, казниће се затвором од шест месеци до пет година.“ Дете у мајчиној утроби не може да изабере да остане живо. Због тога се о абортусу не може говорити као о убиству из самилости, већ само као о убиству.
Које је убиство оправдано?
Ако је оправдано убити дете у мајчиној утроби старо 4-5 месеци, да ли је оправдано дете убити на рођењу или после рођења, у случају да се у току трудноће није открило да дете има Даунов синдром? Да ли је оправдано убити одраслог човека са Дауновим синдромом само зато што има хромозомски поремећај? Да ли је беба у мајчиној утроби, рођена беба или одрастао човек са Дауновим синдромом – мање човек?
У наставку текста из „Политике“ се каже: „Иако статистика говори да се на 634 порођаја роди једно дете са Дауновим синдромом, односно да стопа рађања ове деце износи 1,5 одсто, захваљујући квалитетној пренаталној дијагностици у Београду је прошле године, како незванично сазнајемо, од 20.000 новорођених беба рођено свега 8 са Дауновим синдромом, што износи 0,05 одсто. Истичући да једна особа са овим поремећајем, која доживи 65. годину, државу кошта чак 100.000 долара, др Снежана Никшић наглашава да Институт за ментално здравље који сваке године открије између 20 и 25 трудноћа са Дауновим синдромом нашој држави годишње штеди 2,5 милиона долара.“
Људи са Дауновим синдромом су, према оваквом схватању, само трошак и сметња и због тога их је најбоље убити док се још нису ни родили. Зашто? Зато што њихови гени нису савршени – нису „супериорни“. Овде се јасно види на делу идеологија о „вишој“ и „нижој“ раси, као и спровођење еугенике, чије су темеље поставили Френсис Галтон у Великој Британији и Чарлс Девенпорт у САД, а која је најпознатије присталице имала у нацистичкој Немачкој. У име идеологије која прокламује да ниже расе људи коче еволуцију, у 20. веку су побијени и стерилисани милиони људи.
У сврху промоције ове идеологије, основане су разне еугеничке организације, међу којима је најпознатија Међународна федерација за планирано родитељство (International Planned Parenthood Federation). Ова организација је основана 1921. године у САД под називом Америчка лига за контролу рађања (American Birth Control League). Оснивач и водећи идеолог ове организације је била Маргарет Сангер (Margaret Higgins Sanger), медицинска сестра из америчке државе Њујорк. За Сангерову је примена еугеничких принципа подразумевала систематско елиминисање свих људи, који су означени мање вредним, путем абортуса и „контроле рађања“, а све са циљем стварања расе супер-интелектуалаца. Лист Њујорк Тајмс је, између осталог, објавио и ове њене речи: „Циљ контроле рађања је стварање супермена.“ Циљеви њене еугеничке филозофије су:
1. подићи ниво интелигенције у општој популацији;
2. споро повећање популације;
3. спречити имиграцију оних људи за које се зна да имају мање вредну психофизичку конституцију;
4. применити строгу политику стерилизације и сегрегације над мање вредним групама људи;
5. обезбедити одвојене фарме на којима би радили ови издвојени људи, и то под строгом контролом за то обучених особа.
Управо када су нацисти почели са спровођењем својих злодела у циљу стварања надрасе, Маргарет Сангер и њени истомишљеници су 1942. године променили назив организације уАмеричка федерација за планирано родитељство (Planned Parenthood Federation of America), која је данас огранак истоимене међународне организације. Од тада до данас, уместо термина еугеника, побољшање расе, елиминација мање вредних људи итд, користи се термин „планирано родитељство“ или „планирање породице“, а као основни циљ целокупне активности Међународне федерације за планирано родитељство наводи се „решавање питања пренасељености планете“.
Као и тада, данас се под термином „планирано родитељство (породица)“ подразумева све, само не родитељство и породица – секс без обавеза (уз разне врсте контрацепције), абортуси, рађање само и искључиво здраве деце итд. У складу са тим, сви који имају неку психофизичку ману не заслужују да живе, јер не испуњавају одређене стандарде, нису „суперљуди“. Човек у оваквом систему вредности нема вредност као Божје створење (Ти си створио што је у мени, саставио си ме у утроби мајке моје. – Псалам 139:13), већ се само гледа његов напредак у еволуционом развоју.
Ко ће још бити „државни трошак“?
Уколико се настави заговарање убиства зарад некаквог „смањивања трошка државе“, да ли се може очекивати у будућности убијање већ рођене деце са посебним потребама, старих и болесних људи, људи ниских растом и сл. јер не задовољавају стандарде еволуције?
Андреа Бочели: Мојој мајци су рекли да ме абортира
[youtube_sc url=“http://www.youtube.com/watch?v=FzNXZTOH1jo“]
преузето:srbel.net
