Пре неколико година, на форуму Ихтуса, водила се дискусија у којој су се ломила копља око тога када ће сила Новог светског поретка напасти на руску цивилизацију. И тада су колико се сећам, дошли до закључка да ће то бити до 2015 године. У предвечерје грађанског рата у Украини, а гледајући снимке из Кијева и слушајући узнемиријуће извештаје, постаје нам јасно да је рат за Русију почео. Наравно изабрана је најслабија карика у руском делу света – Украjина, земља подељена и уназађена по мери владара света.
за новинар.де из Москве, Младен Олујић, 20.02.2014
***
Да би смо разумели у суштину сукоба у Украјини данас морамо знати шта је узрок сукоба. Руси као народ помињу се од осмог века. Тада су они били језичници – пагани, као и наши преци. Сви данашњи словенски народи су потекли од истих предака и до пре триста година језик нам је био исти. У време примања хришћанства , време Свете руске кнегиње Олге и њеног сина Владимира, Русија је постојала као Кијевско кнежевство. То је била једна мала територија која се простирала око града Кијева. Тадашње целокупно становништво је себе сматрало Русима и они су се одатле селили на север, исток и запaд. Тако је настало неколико кнежевства од којих је највеће постало московско. Татари и Швеђани су истовремено тежили да освоје те просторе, тако да су Руси дошли у позицију да се бране од окупатора. Татарска војна сила је била огромна и руска кнежевства су скоро потпуно подпадају под њихово робство. То користе Швеђани и под командом папских ритера мучки нападају Русе. Унук кнеза Владимира, благочестиви кнез Александар Невски, расуђује мудро да ја за његов народ већи непријатељ римски папа, јер он убија душу и тело, а да Татаре интересују пре свега материјална блага, и скупивши сво богатство које је имао исплаћује Татаре и окреће се борби против папске војске. „А од вас учење не примам“, одговорио је Свети Александар папском посланику. Верни православни кнез је за сваки свој корак полагао наду у Господа и Господ га није оставио без Свог благослова. Ушавши у Псков и Новгород, папски ритери (војска папска) су убијали све живо, чак и малу децу су на ломачи пекли. Свети кнез Алексдандар Невски, прима одлучујућу битку са папистима, и на Чудском језеру 1242 године потпуно их је поразио убивши скоро сву њихову војску.
На жалост, нису сви кнежеви тадашњи испољили ревност Светог Александра Невског. У то време на западу Русије влада галицки кнез Данило Романович, и он бира други пут. Он је одлучио да се приклони сили папске војске рачинајући да су они мања опасност за његов народ, и да ће му помоћи у борби са Татарима. У његовиј власти је била тада сва Западна Русија, односно данашња Украјина и Белорусија. Наравно од помоћи није било ништа, али он прима од папе круну краља Галиције. Њему није била потребна титула краља, већ обећана од папе војна помоћ, коју је била само мамац за наметање духовног робства. Он тада са католицима прекида све везе, али убрзо умире, и после његове смрти католици сво његово кнежевство међу собом деле. Јужну Русију узимају литванци, западну Русију – пољаци и праве нову пољско-литванску државу. На тај начин ће овај део Русије дуго векова бити откинут од руског начина живота. Народ је био подвргнут невероватном иноверском насиљу, поплочаном потоцима крви. У знак сећања на своју поробљену браћу, у тадашњој московској Русији, настао је термин Мала Русија, а народ који је у робству живео Малоруси – Русини, руски синови. А сви становници и Велике и Мале Русије су себе сматрали Русима. Мала Русија (Кијев) и велика Русија (Москва). А град Кијев је мајка свих градова руских, одавде је настала „Руска Земља“. Русин значи дословно: први Руси, древни Руси у генетском смису. Украина значи нешто друго као крајину, рубни део државе. Тада није било говора о сепаратизму, тада се није знало ни за какав „украински народ“, тог термина просто није било, тада у тим старим државним списима су често употребљавани термини „Сибирска Украјина, Курска Украјина, Вороженска Украјина“. То су била рубна подручја тадашње руске државе.
После благочестивог кнеза Александра Невског, руска држава полако стаје на ноге, да би коначно цар Иван Васиљевич IV, од непријатеља Русије и православља, у историји назван Иван „Грозни“, ујединио руске кнежеве и створио моћно царство. Истовремено, 1596 године на сабору у граду Брест-Литову (у данашњој Белорусији) било је објављено „уједињење“ (унија) православне југо-западне руске цркве са латинским римском црквом. Унију су примили пре свега црквени великодостојници, док народ, свештенство и монаштво унију потпуно одбацује. Интересантна је преписка између отступника од православља митрополита Кијевског Михајла Рогозина и ревнитеља за православље – Лавоског братства на челу са монахом Мелентијем, у коме отступник митрополит Михајло у недостатку богословских аргумената за прихватање уније, оптужује православне за „непослушност епископу“. (Чест аргумент и данашњих отступника). Споља пропагирајући љубав и јединство и ова унија као и они који су је спроводили, били су преокупирани својим интересима, односно тежили су да униште православну веру и народ руски на том подрочју. Њихов циљ је био промена свести народа. Исти задатак спроводе данас у Србији модерни унијати (екуменисти) – промену свести народа. Унија је спровођења силом, православни народ је био ван свих закона. У следећих 30-40 година следи потпуно уништење православља, најпре Православних братстава а затим се у Православну јерархију уводе тајни католици. Поучан је пример Лавосвског митрополита Јосифа Шимлјанског. Он је примио унију крајем 17 века и то је држао у тајности пуних 20 година. За то време он је спровео „кадровску револуцију“, поставио тајне унијате на све кључне тачке и тек 1700 године је објавио унију. Раслабљени пастири су једнодушно пошли за њим, а народ је остао без пастира. Креће страшан прогон свих оних који су против уније. У прогону предњаче бивши православни великодостојници. Један од њих, некадашњи православни митрополит Јосафат Кузњевич, постаје невероватан прогонитељ свега православног. Он у свом лудилу и поданости папи откопава гробове хришћана који су били сахрањени по православном обреду и наређује да их оставе керовима да их разносе. Унијати су чак и канонизовали најекстремнијег свог преставника архиепископа Јозафата Кузњевича, кога је римски папа Урбан VIII прогласио „блаженим“, а касније папа Пије X „свецем“.
Касније у историји под императором Петром Великим, и императорицом Еекатерином , Русија је повратила део тог простора који је изгубила. Део те територије, данашња западна Украина, латини су држали све до завршетка првог светског рата под Аустро-Угарском, да би Стаљин те просторе вратио у састав СССР-а. У том периоду, крајем XIX века када је тај део руске земље био под окупацијом Аустро-Угарске, Ватикан уз помоћ окупатора ствара од унијата вештачку украинску нацију и усађује им вечну мржњу према свему што је руско и православно. Други део народа који је сачувао своју свест о припадности руском етносу, који себе називају Русинима почетком XX века покушава да се врати у православље, али бива сурово кажњен. Први концентрациони логор у савременој историји је основан за Русине у аустриском граду Грацу на месту где се данас налази аеродром. Ту су читаве породице умирали данима, без хране и пића, под отвореним небом на ледини. После револуције 1917 године бољшевици (непријатељи руског народа) створили су нову државу Украјину. Нова прилика конвертитима који себе данас сматрају украинцима да покажу своју мржњу према свеме руском и православном, пружила се за време Другог светског рата. Галичка СС дивизија из западна Украине била је ударна игла фашиста на руском фронту а њихови војници су починили страшне злочине над недужним народом. Највећи злочинци били су из њихових редова и неки су се борили чак до 1952-е године. Као последицу таквог њиховог деловања, Стаљин је после рата забранио унијатску цркву. Кад је Стаљин забранио рад унијатске цркве, Руска православна црква је братски ускочила у помоћ и омогућила њиховим богословима да се школују у богословијма РПЦ-е. А 1991 године долази време „перестројке“, време Горбачова.Тада почиње и страшан прогон православних из тих западних крајева данашње Украјине. Многе свештенике убили, већину протерали, тако да данас до 1991 године друга по величини епархија Руске православне цркве Ивано-Франковска, нема скоро ни једну православну цркву. Исти они које је РПЦ-а, за време комунизма школовала у својим богословијама, уз несебичну помоћ папе и запада, прогањају свештенике и насилно отимају цркве и манастире. Та рана коју су папски ритери отворили на ткиву руске нације, пре много векова, никад није зацељена и изнова крвари. Сваки пут у историји, када би се појавио неки моћан освајач, унијати би му се придружили и борили против својих некадашњих сународника. Слика стварања Украјине у потпуности подсећа на стварање нових држава на нашем простору, Хрватске и Црне Горе. Створивши нову државу, паписти су створили и нову нацију, нови језик и све остале атрибуте државности. У том историском светлу треба разумети и жељу да Украина уђе у НАТО. Циљ протеста је управо тај. Папа жели, да под штитом моћног војног савеза, прошири своју духовну власт.
А шта су рекли Свети Оци о овој појави, пре него што је и било помена о њој? Преподобни Теодосије Кијевско-Печерски је писао да не хвалимо туђу веру, и да се ни у ком случају не сједињујемо са католицима. Свети Јован мирополит Тобољски, (деда-стриц Светог Јована Шангајског ) је истицао речи Господа: Да сви буду једно. И још је рекао: „У Кијеву никада није било патријарха. Патријарси су живели у Москви. Чувајте се јеретичке украинске цркве и уније“. Свети Лаврентије Чернигорски, наш савременик – упокоио се 1950-е године, рекао је: „А унијати и јеретици, у њих ће ући демон, и они ће са сатанском злобом насрнути на Православну веру и Цркву, али ће им крај бити сраман, и њихови следбеници ће добити небеску казну од Господа, Цара Сила“. Још је баћушка пред крај свога живота рекао говорећи о заблуделима који су одступили од праве вере: „Не, неће их Господ призвати на покајање, неће се спасити јер су недостојни милости Божије. Ово су ми открили Царица Небеска и свети Анђео Чувар. Имао сам толико посета Царице Небеске, посећивала ме и Сама и са Архангелима Михаилом и Гаврилом. У њима, отпалима од православља, нема благодати Духа Светога, спасења и Царства Небеског, а наша мајка Руска Православна Црква све то има. И удаљавати се од ње и одлазити у расколнике – највећи је грех који се не опрашта ни у овом ни у будућем животу – то је хула на Духа Светога“. И додаде „биће глувих и слепих“. Старац Зосима у Светогорској лаври, на истоку Украине, упокоио се пре пар година, оставио је благослов својој духовној деци да остану верни Московском Патријархату и Руској православној цркви.
Сада кад сагледамо стање у том делу Европе и упоредимо га са стањем у рецимо германској Немачкој, може се уочити да у Немачкој мирно живе протестанти и католици једни поред других. Исти је случај и у остралим државама Европе. А са друге стране у свим земљама где живе православни словени, а где је папска нога нашла погодно тло, мира нема и неће га ни бити. Да би дошло до мира морао би и институт папства да нестане, је је оно извор подела, мржње, прогона, и патњи. Папство, унијатство и екуменизам (ново име за унијатство) је тешка духована болест које се морамо чувати са највећом пажњом.
Младен Олујић
Објављено 20.02.2014
2006-2014 ©новинар.де
