“Сведочанства западних учитеља не признајем, нити прихватам.
Претпостављам да су они покварени, јер у стварима Православне вере не може бити компромиса.”
Св. Марко Ефески
Такозвани хришћани играју значајну улогу у светском напору за мир. Са паролом “јединство хришћана” они одлазе на пијацу где ће продати истину. Некада су хришћани имали веру и били спремни да умру за њу. Данас се њихова ревност за истину охладила. Почели су да је сматрају нечим другоразредним. За њих су разлике међу црквама, због којих су се у ранијим временима мученици са радошћу жртвовали, Оци били прогоњени, а верни сакаћени – неважне и недостојне помена. Већина њих су болесни и непоправљиви сентименталисти који мисле да је Христова религија само етички систем што се бави људским односима. Други теже политичким циљевима и мрачним интересима. Сви они заједно зидају град Антихристов. Они траже јединство, а равнодушни су према истини; траже спољашње зближење игнорушући унутрашње размирице; захтевају слово, а равнодушни су према духу. Како је могуће да се надају да оно што није успело у првим вековима папског раскола – успе сада, када су се разлике у догмама и менталитету, кроз векове, прошириле и од увала постале провалије? Сама чињеница што говоре о јединству “цркава” показује да је њихова замисао потпуно антихришћанска. Они тиме признају да је ЈЕДНА, СВЕТА, САБОРНА И АПОСТОЛСКА ЦРКВА коју исповедамо у свом Символу вере, престала да постоји; да је била “распарчана” у многе “цркве” које више нису биле саборне, то јест католичанске, и више не садрже целу благодат и истину, као помесне православне цркве, него имају већи или мањи део благодати. Сходно томе, они мисле да истина више не постоји на земљи и да је Христос дошао узалуд. Јер је у збрци од истине и лажи немогуће поново открити истину коју је Христос дошао да сведочи. Отуда је немогуће поново открити Христа Који је Сам Истина. Али онда зашто је Христос рекао да ће бити са нама до краја света: “И ево, ја сам са вама у све дане до свршетка века”? Зашто је Он рекао да ће Дух Свети водити до пуноће истине и да врата паклена неће одолети Цркви? Ако би Црква била подељена и имала потребу за јединством, значи да је нејединствена, а онда је све што је Христос обећао – лаж! Али, сачувај нас Боже од таквог светогрђа! Црква живи и живеће до краја света неподељена и неповређена, према обећању Господњем.
Сви који говоре о “јединству цркава” једноставно поричу Христа и Његову Цркву Православну. Када један православни патријарх прихвати учешће Православне цркве у протестантском Светском савету цркава као једне од многих “цркава”, шта друго он чини него јавно исповеда, као протестанти, постојање многих цркава и стога поделу једне свете, саборне и апостолске Цркве! Шта друго чини – до одбацује Христа. Званично, ти православни представници не поричу да је њихова Црква једина права, али често немају храбрости да то кажу јавно. У својим профаним напорима, ови људи наводе црквене литургијске текстове и самог Христа као свог савезника. Заиста, Христос се молио за своје ученике да “сви буду једно” и Црква се моли на својој литургији “за јединство свих”. Али, ове речи не значе како се Црква моли да хришћани једног дана буду уједињени заједничким компромисима у њиховој вери. Оне не упућују на тражење споразумних решења којима би се разноимени елементи ујединили. Немају никакве везе са савезничким протоколима, уговорима или споразумима, као на пример између разних нација, који су потписани после многих преговора. Не, ове речи не значе ништа од тога. Црква се не моли Богу да се различити супротни елементи уједине, него да сви људи буду ЈЕДНО. Другим речима, да сви приме истину са великом скрушеношћу, смирено клекну пред Црквом и буду убројани у њене чланове. Да схвате заблуду у којој су живели и пожуре ка светлости и истини, то јест – Цркви. За то се Црква моли, као на Литургији Св. Василија Велоког: “Врати (Господе) оне у заблуди и присаједини их Твојој саборној и апостолској Цркви”. Само оваква молитва и жеља произилази из истинске љубави, зато што тежи да исцели болесне, а не да их обмане.
Александар Каломирос
Из брошуре: “Против лажног јединства”