Чланак пред вама је оригинално објављен 2008. године на сајту www.savest.org који је недуго затим и угашен.
Операција „Меморандум“ – 6 део
На Косову су стациониране две америчке базе: Бондстил и Дечани.
Бондстил има задатак да штити Косово од српске државе, а Дечани га штите од Српске Цркве.
Српска држава после бомбардовања није покушавала да врши своју власт на Косову, па није било ни потребе да база Бондстил демонстрира силу. Али Српска Црква јесте покушала да врши власт на Косову, и америчка база Дечани „била је присиљена“ да демонстрира силу.
Шта кажете на израз: дечански монаси „били су присиљени“ да физички удаље из манастира званичне представнике Српске Православне Цркве?
Али да кренемо редом. Америчка база Дечани активирана је 2004. године, одмах по подизању оптужнице против четири европске земље због учешћа у организованом рушењу храмова Српске Православне Цркве. Земље Евро-Атлантског Савеза су преко свог гласноговорника Теодосија Шибалића упозоравале Српску Православну Цркву (у лицу њеног јединог легитимног представника на Косову – владике Артемија) да ће терористи порушити и преостале храмове уколико се не повуче тужба против четири земље. Владика Артемије није подлегао притисцима и остао је непоколебљив у својој одлуци. Није хтео да чује за повлачење тужбе. Зато је одлука морала да се огласи као саборска, јер владика Артемије поштује те старинске институције које се помињу у Светом Писму и Светим Канонима. Послушао је Сабор и повукао тужбу.
Повукао је он тужбу, али глобалисти нису били задовољни. Косово је тада било на дневном реду светских политичких збивања (или другим речима: одобрен је буџет за одвајање Косова од Србије и реализација је већ била започета), а испречио им се један човек малог раста, али великог угледа у српском народу, и са великом влашћу над црквеном имовином коју су терористи планирали да конфискују.
У управљању становништвом држава користи два средства: пропаганду и физичку принуду. Попаганду врши помоћу медија 24 часа на дан, седам дана у недељи (због тога медији и постоје, а не због непристрасног „информисања“ јавности). Физичку принуду држава врши уз помоћ војске и полиције, не увек, него само по потреби, тамо где пропаганда није довољна. И једно и друго се плаћа, и за све постоји буџет.
Прекорачење буџета није нимало популарно. Ако сваки пут због једног Артемија треба да се чека следећи Сабор СПЦ, и да се свака саборска одлука поткрепљује одговарајућом медијском кампањом, онда ће се брзо прекорачити буџет за одвајање Косова од Србије. Зато се одмах после повлачења поменуте тужбе на Сабору 2004. године приступило решавању проблема званог „Артемије“.
Ангажовао се лично Атанасије Јевтић, који је још од устоличења патријарха Павла био задужен за медијску кампању, као званични тумач патријархових изјава (на пример, када је патријарх честитао Милошевићу председнички мандат, када је позвао студенте да се разиђу, и у многим другим ситуацијама – увек је Атанасије био тај који тумачи шта је Патријарх хтео да каже). Атанасије је и у пензију отишао како би имао више времена за медијску кампању по епархијама новообраћених епископа-глобалиста. Зато је много присутнији у јавности откад је постао пензионер, него док је био надлежан само за једну епархију.
Отпочело је копање по свим активностима владике Артемија. Тражио се неки његов прекршај који би се медијски могао приказати као разлог за рашчињење, пензионисање или премештај. Али такав прекршај није пронађен. Зато су намерно извртали чињенице и сваки Артемијев потез приказивали у негативном светлу. Замислите: Артемије има кућу и кола, а његов секретар има брата, брат има кума, кум има фирму – све су то тако страшне ствари, да Артемија треба потхитно рашчинити, и на његово место довести нормалног човека који спава под ведрим небом, по граду иде пешке или се шверцује у трамвају, а за секретара му поставити некога ко нема ни брата ни сестру, ни кучета ни мачета, ни кума ни старог свата, а о фирми да и не говоримо. Уместо Артемија и његових сарадника на Косово треба довести људе који претурају по контејнерима да би се прехранили…
Наравно, оваква реторика није била довољна за неку озбиљнију акцију против достојног духовног чеда Аве Јустина. Буџет је потрошен, а Артемије није уклоњен. То се више није смело толерисати. Још у току Сабора пада одлука да се пошаље финансијска комисија у Рашко-призренску епархију, и да тако на следећем мајском Сабору проблем „Артемије“ једном заувек буде решен и скинут са дневног реда.
А шта кажу канони? – Који бре канони? – Па ови наши, православни. У другом правилу канонске посланице Антиохијском патријарху светог Кирила Александријског пише:
„Најблагочестивије епископе, којих има по читавој земљи, веома огорчава и у крајње незадовољство доводи захтев да поднесу извештај о својим расходима, како од црквених прихода, тако и од добијених прилога. Јер свако од нас ће за своје време поднети извештај Судији свих.“
Најблагочестивији епископ, који се стара да сваки динар употреби на најбољи могући начин, свакако ће осетити огорчење када му траже да поднесе извештај о трошењу новца, јер се тим захтевом изражава сумња у његову част и његово поштење. Због овог канона, уколико финансијска комисија не пронађе ништа, требало би да буде кажњен онај који је инсистирао на тој комисији, јер је очигледно да није имао добру намеру, нити се руководио бригом за Цркву. А комисија није пронашла ништа.
Међутим, циљ финансијске комисије уопште није био да нешто пронађе, јер сви у Цркви знају да владика Артемије води чист и исправан живот у Христу. Циљ је био да се непосредно пред мајско заседање Сабора 2006. године против владике Артемија покрене велика медијска кампања, много велика, довољно велика да обезбеди већину гласова на Сабору, било за пензионисање, било за премештај, било за рашчињење. У ту сврху је поред Финансијске комисије Синод организовао и намеснички пуч у Рашко-призренској епархији, а такође је искоришћена и ноћна пуцњава једног пијанице после неке свадбе, да се владици Артемију припише покушај атентата на епархијсог секретара Срђана Станковића који је био главни егзекутор намесничког пуча. Захуктали су се медији: финансије, пуч, атентат… атентат, финансије, пуч… пуч, атентат, финансије…
Али не лези враже. Догодила се једна врло занимљива ствар. Поштоваоци владике Артемија по читавом свету стали су у одбрану великог Аве, и то тако чврсто и неодступно, да је медијска кампања глобалиста практично била неутралисана. Отпор који је тада у јавности пружен глобалистима био је за њих потпуно неочекиван. Теодосије је узалуд најављивао свој долазак на чело рашко-призренске епархије и тиме уцењивао све који су послушни владици Артемију, Лаврентије је узалуд поделио шабачко-ваљевску епархију и понудио Ави ваљевски део, Јоаникије је узалуд викао: „Пензија!“ – медији нису успели да обезбеде већину гласова у Сабору. Владика Артемије је остао на свом месту, а убрзо после тога је Русија снажно подржала Србију, тако да су се глобалисти ућутали и за неко време оставили владику Артемија на миру.
У међувремену је база у Дечанима радила пуном паром. Прикупљани су сви могући подаци из свих могућих извора, за следећи напад на владику Артемија, чим се за то укаже прилика. Али свако следеће заседање Сабора све више је било посвећено новотаријама у богослужењу, а све мање владици Артемију.
За то време, на глобалном нивоу, презадуженом Западу вода иде на уста од саме помисли на Сибир и његова рудна богатства. И Запад се полако приближава границама Русије, као грабљива звер својој жртви. И кад дође довољно близу, онда је заскочи и… „зину псић, оде птић“. Али Русија није беспомоћна жртва. Како се нападач приближава, тако се она све више костреши и припрема се за скок. Међународни односи се затежу до врло опасне тачке, од које нема повратка назад. Постаје јасно да више ниједна земља неће тек тако признати Косово, па самим тим и операција „Меморандум“ губи свој смисао, јер „обнова храмова“ више никоме није потребна – понајмање Шиптарима. Нема више разлога да се пред светом приказује мултиетичност и толеранција. Што је урађено – урађено је, земље које су признале Косово – признале су, сада преостали порушени српски храмови могу да се затрпају и претворе у паркове или археолошка налазишта. И заиста, Шиптари су раскопали темеље, затрпали и поравнали место на коме је некад био српски храм, и на том месту направили парк.
Сада актерима операције „Меморандум“ остаје само да оперу руке пред српском јавношћу – и да се заувек стави тачка на ту фазу одвајања Косова од Србије. Теодосије Шибалић и Сава Јањић пишу два опроштајна текста, а Синод их поставља на свој сајт. Теодосије је у својој изјави два пута написао да се рад Комисије доводи у питање. Затрпавање парцеле где се налазио порушени храм онемогућава наставак рада Комисије за обнову:
„Овај најновији атак на имовину, идентитет и достојанство СПЦ представља озбиљну препреку за даљи рад Комисије за обнову која је до сада успешно обновила више објеката СПЦ.“
У даљем тексту престанак рада Комисије је готово известан:
„Одговорност за евентуални престанак рада Комисије за обнову у овом тренутку, искључиво лежи на међународним институцијама које подржавају процес обнове и представницима косовских власти које су до сада давале свој допринос овом процесу.“
То је очигледна најава престанка рада Комисије. Али то није све. Одмах у наредном тексту Сава Јањић већ третира шиптарску терористичку хијерархију као легитимну „Владу“ Косова, па још и реч „Влада“ пише великим словом. И још изјављује да Шиптари имају пуно право да оспоравају власништво СПЦ над срушеном црквом. Тако је Синод на свом сајту најавио завршетак операције „Меморандум“ и објавио почетак постепеног признавања Косова од стране српских институција.
Још много пута ћемо поновити ову сурову чињеницу: Синод СПЦ је прва званична институција у Србији која на свом званичном сајту третира шиптарске терористичке формације као легитмну власт независног Косова. Сада је и премијер Цветковић најавио сарадњу са Еулексом, што значи прећутно признавање независности Косова, али ипак је Синод био први. За владику Артемија то је била кап која је превршила чашу његовог трпљења, и он демонстрира невиђену храброст у двадесет првом веку – наређује командном саставу америчке базе Дечани да напусти своје радно место! Можда је владика стварно мислио да су Дечани православни манастир који припада његовој епархији?
Држава увек прислушкује телефоне важнијих личности, тако да су глобалисти унапред знали шта је владика Артемије планирао. Зато су прву, трочлану делегацију Српске Православне Цркве избацили из манастира са увредама и понижењима, али без батинања. А онда је надлежни епископ формирао још већу, петочлану делегацију, у којој је и сам присуствовао. Било је очигледно да Артемије неће тек тако одустати. Као што смо рекли, држава управља становништвом помоћу пропаганде и физичке силе. Кад пропаганда сама по себи није довољна – примењује се физичка сила. Америчка база Дечани добила је команду да примени физичку силу.
Чим је званична делегација Српске Православне Цркве ушла у америчку базу Дечани, одмах је физички нападнута и неутралисана. Наредбе владике Артемија су прочитане, али нису извршене. Свако извршава наредбе својих претпостављених. Америчка база извршава наредбе америчког војног врха.
Порука дечанских снагатора читавој српској патриотској јавности била је јасна: „НИЈЕ ВАМ ОВО СРБИЈА!“
Мислите ли да се шалимо? Не, кад бисмо се шалили, ми бисмо написали како смо од саговорника из врха СПЦ сазнали да у Дечанима имају специјалне џакове са песком на којима су нацртани ликови владике Артемија и оца Симеона, и дечански снагатори се припремају за причешће тако што бију те џакове песницама, ногама и бејзбол палицама. Али није време за шалу. Кфор је штитио Шиптаре када су рушили српске светиње. Кфор је штитио и Дечанце када су тукли представнике званичне власти Српске Православне Цркве. У Србији нико не може да тужи батинаше, на окупираној територији нема ко да им суди. Они слободно могу да бију Србе. Очигледно имају мандат да претуку сваког Србина који се противи независности Косова. Држава Србија им не може ништа. Штити их Кфор, штите их шиптарски терористи. Нико са српске стране не може да приђе бази у Дечанима, док не одобри команда базе. Кфор свакога заустави, провери и позове Дечане да пита треба ли га пустити или задржати. Птица не може да пролети.
Синод је ту да обезбеди легитимност батинања. Кад у Дечанима претуку делегацију Српске Православне Цркве, Синод објави да је званична делегација Цркве сама крива што је ишла у Дечане. Све је, дакле, било под контролом.
Прави проблем за све глобалисте настао је када је владика Артемије у званичној белешци описао шта се дешавало у Дечанима, и то ОБЈАВИО на епархијском сајту. Како је смео?! Како се усудио?! Да није објавио белешку, јавност не би ни сазнала шта се десило и шта се дешавало. По речима нашег саговорника из врха СПЦ, требало је да владика Артемије сачека да дечански разбојници убију и њега и оца Симеона, па би онда Таса постхумно објавио све белешке владике Артемија, с тим што би претходно мало лекторисао текст, као у делима оца Јустина. На пример, уместо речи „разбојници“ коју владика Артемије користи да опише духовно стање дечанских снагатора, Атанасије би ставио три тачке, а у загради објашњење: „неразумљив део текста“.
Али шта је – ту је, владика Артемије није чекао да га убију, него је одмах после пребијања делегације СПЦ објавио званичну белешку о томе. Пентагон је био присиљен да притисне црвено дугме. Тада је Сатана лично изронио из пакла и рикнуо на праведника из свих отворених гробова. Данима су скаредни наслови са именом и сликом владике Артемија били на насловним странама жуте штампе, у истом рангу са насловима: „Уживао док је касапио“, „Робијаш силовао краву“ и томе сличним. Господ је то допустио да би свим Србима било очигледно показано које структуре стоје иза операције „Меморандум“, којим средствима је бране и колико им је та операција битна.
