Чланак пред вама је оригинално објављен 2008. године на сајту www.savest.org који је недуго затим и угашен.
Операција „Меморандум“ – 7 део
1. Срушени храм у Ђаковици раскопан је до дна, стратиште је ЗАТРПАНО земљом и преко њега је направљен парк.
2. Теодосије је опрао руке на сајту Синода, тј. „најоштрије је протестовао“ и најавио ПРЕСТАНАК рада Комисије. Колективну одговорност сносе неке апстрактне „међународне институције“.
3. Сава Јањић је такође опрао руке на сајту Синода, а затим је приписао ЛЕГИТИМИТЕТ шиптарским институцијама на Косову и право да оспоравају Српској Цркви власништво над храмом у Ђаковици.
Ко је он да приписује легитимитет шиптарским институцијама? У чије име? Та хрватска изјава Саве Јањића подстакла нас је да отворимо тему „Операција Меморандум“. У том тренутку нисмо ни сањали какви драматични догађаји предстоје у завршној фази те операције. Испоставља се да је следећи планирани корак био:
4. УСЕЉЕЊЕ Епископа у двор у Призрену и (у том случају неизбежна) сарадња са шиптарским институцијама, а то значи признавање њиховог легитимитета. А све то значи – помирење са новонасталом ситуацијом и признавање независности Косова од стране Српске Православне Цркве. Тиме би операција „Меморандум“ била успешно окончана.
Међутим, десило се нешто крајње неочекивано (бар за нас, а верујемо да ни глобалисти то нису очекивали). Епископ рашко-призренски повукао је врло храбар потез – званичним актом је избацио из своје епархије главне егзекуторе операције „Меморандум“ – Теодосија Шибалића и Саву Јањића.
Ваљда је свима било јасно да се америчка база у Дечанима неће обазирати на одлуке епархијског архијереја. Зашто се онда владика Артемије одлучио на овај корак? Његов потез је био дубоко промишљен, и у то не треба сумњати. Верујемо да се он уопште није питао хоће ли дечанци послушати или неће, него је поступао по својој савести. Удар тражи искру у камену, без њега би у кам очајала. Од удара је севнула варница и запалила читаву јавност.
Светом ће управљати алала и балала – рекао је свети Козма Етолски. То време још није наступило, али ових дана смо имали ексклузивну прилику да својим очима видимо како ће то отприлике изгледати. Жућкасто-браонкаста штампа приказала је целом свету како ће изгледати последња времена.
Са друге стране, показало се да најугледнији листови попут Политике и НИН-а имају квалитетне новинаре, који су у овој великој хајци на владику Артемија осветлали образ новинарске професије. Неки од њих су непристрасно писали о догађају у Дечанима.
Прес и Курир са уживањем читају болесници које занима силовање крупне рогате стоке са леталним исходом, а Политику и НИН чита интелектуална елита наше земље. С том разликом што је Политика дневни лист који се баца после читања, а НИН је часопис који се дуго чува. Зато је глобалисте заболео управо чланак објављен у НИН-у.
Одговор на тај чланак освануо је пре неки дан на сајту Синода. Писао га је Гајо Гајић, главни уредник информативне службе Синода. Нормално, он је прозван, ред је да он и одговори. А ево како је прозван:
„Поједини чиновници из Патријаршије, који ауторитет граде везујући се за више од себе, нису се либили да, појединачно, “држе лекције” новинарима који су зимус писали о сукобу митрополита Амфилохија и епископа Артемија. Тобоже добронамерно, скретана је пажња како су тада стали на страну Артемија. У суштини, то је изгледало као најава нечег до чега ће поново доћи, па и упозорење како да се понашају, да не би били “пристрасни”. Кад је до сукоба поново дошло – овог пута због смене викарног епископа Теодосија – неким утицајним уредницима и новинарима почеле су да стижу анонимне поруке како би требало подржати Синод и оне који се супротстављају Артемију…“
Уосталом, прочитајте цео текст, на овој адреси: http://www.nin.co.yu/pages/article.php?id=39876.
Уредништво НИН-а сматрало је да овај текст треба учинити доступним читавој јавности, а не само онима који купе часопис. Зашто? Па ваљда зато што би у противном било срамота радити као новинар. Пре месец дана, када је Америка покренула глобалну кампању против Русије, Владимир Путин је изјавио: „Није проблем што у америчкој пропаганди има цинизма. У политици увек има цинизма. Проблем је у количини цинизма“. Свима је јасно да новинарска професија није слатка, али постоји ваљда нека доња граница испод које човек не би смео да се спушта. У противном, новинарство би било један облик проституције. Зато и ми овај гест НИН-а схватамо као заштиту повређеног новинарског достојанства.
И у Политици и у НИН-у има људи различитих мишљења, и свима њима је дозвољено да износе своје виђење ситуације. На пример, ми смо са адресе pmilatovic@politika.co.yu добили једно кратко писмо критике, упућене нама. Писмо је врло грубо и простачки написано, без правописа и без указивања на било какву конкретну кривицу (једини аргумент је речца „бре“). Наравно, ми смо одговорили културно и стилски дотерано, јер је нормално да људи могу имати различито виђење ситуације. У истом броју НИН-а, где је објављен текст новинара Јована Јањића, објављен је и текст Живице Туцића. Ако уређивачка политика неког часописа подржава плурализам мишљења, зашто онда то смета Гаји Гајићу? Утолико пре што је он духовни син владике Атанасија, а Таса је својевремено овако говорио (аудио-снимак):
„То су ти претенциозни људи, тоталитарни. Али сваки тоталитарац је у суштини ограничен, медиокритет и кретен. То је Сатана у првом реду. Чим је тоталитаран, значи не допушта ништа преко себе, и онда је тоталитаран, жели да сви буду као он.“
Глобалисти ипак још увек нису толико моћни да угуше слободну реч у медијима. Зато они тако безочно вређају свакога ко се усуди да не мисли као они. Цитирајте у патријаршији било кога од Светих Отаца, сви ће гледати бело. Цитирајте митрополита Амфилохија, сви ће да заклимају главама као по команди. Е, сад треба то стање завести у целој Цркви, и зато је Гајо Гајић написао свој текст. Заиста, морамо се сложити са владиком Атанасијем: сваки тоталитарац је ограничени медиокритет и кретен. Само кретен може прихватити правило по коме Гајо Гајић не мора да поштује троструку одлуку Сабора, а Сабор мора да поштује лично мишљење Гаје Гајића.
Па ипак, шта је нагнало глобалисте да објаве овако нешто на званичном црквеном сајту? Одговор на ово питање налази се у следећем цитату из текста објављеног у НИН-у:
„Тако је било и са потписивањем Меморандума о обнови српских светиња. Синод је био против потписивања документа са привременим косовским институција. А онда је после одласка у Америку једне црквене делегације (у којој су били епископ захумско-херцеговачки Григорије, епископ липљански Теодосије, и јеромонах Иринеј Добријевић…) Синод, ипак, донео одлуку да на Меморандум потпис стави патријарх српски Павле. У ствари, то је од патријарха затражила делегација која је била у Америци, јер, наводно, неће нико да их прими ако се Меморандум не потпише! Меморандум је потписан, а резултат посете тешко видљив!
Артемије је остао упоран да Меморандум није требало потписати. И од тада то често доказује, како се обнова српских светиња нестручно изводи, или се уопште не спроводи.“
Први пут се у званичној јавности (постоји и незванична јавност) наглас изговара истина о Меморандуму: то је уствари пројекат Стејт Департмента, а Синод је само извршилац.
То је био погодак у центар. Све се ускомешало у патријаршији. Нипошто се не сме дозволити да питање Меморандума изађе ван домета црквене јерархије, где Синод не држи ситуацију под контролом, где постоји и слободна патриотска опозиција и где се може отворити јавна расправа о Меморандуму, и тако довести у питање најважнија фаза отимања Косова од Србије, а то је признање независности од стране Српске Православне Цркве.
Није се имало куд, глобалисти су одлучили да прекрше договор, постигнут на седници Синода и једнострано одмрзну спор са владиком Артемијем. На сајту Синода објављена је отворена претња двојици људи: новинару Јовану Јањићу и епископу Артемију Радосављевићу. У претњи се износе ставови потпуно супротни последњем саопштењу Синода. Да подсетимо, у последњем саопштењу Синода стоји:
„У овим невољама које сналазе нашу Цркву и наш народ на Косову и Метохији, Епископ Артемије, његово свештенство и монаштво и верни народ, имају солидарност и подршку читаве наше Цркве у сведочењу Христове љубави, истине, мира, правде и сваког добра.“
Иначе, цитирани део саопштења је уступак који су глобалисти учинили православним епископима, јер су и православни присуствовали седници Синода, а подржали су Меморандум искључиво из једног разлога: да не дође до раскола. Јасно је православним епископима да глобалисти неће одустати од Меморандума ни по цену раскола, и зато се не супротстављају, јер се на сваки начин труде да избегну раскол. Раскол је нешто најстрашније што може задесити Цркву. Грех раскола се не спира ни мученичком крвљу. Светог Аву Јустина Ћелијског највише су болели расколи. Од светог Саве до данашњег дана у Српској Цркви су створена два раскола, и оба раскола направио је Герман. Отац Јустин је до краја живота то схватао као најстрашнију Германову кривицу. Нико од православних неће се лако одважити да учини потез после кога сигурно следи трећи раскол у нашој Цркви. Радије ће свесно ићи на многе компромисе, све док се не покрене питање измене догмата. А погледајте шта сада каже Гајо Гајић, духовно чедо Атанасија Јевтића:
„Црква је често кроз историју бивала веома флексибилна и попустљива у остављању простора за покајање, али и одлучна и непопустива пред уценама, без бојазни од евентуалних раскола, који су се по правилу показивали сувом граном. У том погледу, више је него сликовит последњи пример недавно рашчињеног бившег патријарха јерусалимског Иринеја, који је довољан показатељ и опомена да нико у цркви нема монопол над благодаћу која му је дата за служење.“
Опасан Гајо! Прети расколом, прети рашчињењем… Сликовит је пример рашчињеног Патријарха јерусалимског Иринеја – каже отац Гајо. Још је сликовитији пример рашчињеног Епископа пентапољског Нектарија, чије су мошти двадесет година биле потпуно нетакнуте. Али Гајо не помиње душекорисне примере рашчињења у историји Цркве, јер он није писао духовну поуку, него јавну претњу једном новинару и једном епископу.
Али да се вратимо на саопштење Синода о солидарности целе Цркве са владиком Артемијем. Чиновник Синода износи виђење које је потпуно супротно наведеном саопштењу Синода. На први поглед делује контрадикторно. Међутим, чиновник објављује најновију одлуку митрополита Амфилохија, која гласи: „Повлачимо реч. Епископ Артемије, његово свештенство и монаштво НЕМАЈУ солидарност целе Цркве“. Само треба да сачекамо наредну седницу Синода, да Амфилохије напише ту одлуку на папир са заглављем и печатом Синода, и онда ћемо ту исту одлуку, у њеном скраћеном и улепшаном издању, читати у званичном синодском саопштењу, а касније и у саопштењу Сабора.
Оно што експерт Европске Уније изјави ПРЕ седнице Синода, то се усвоји на седници Синода, а затим и на Сабору. Тако је било и са одлуком да се владика Артемије врати у „обновљени“ епископски двор у Призрену. То је најпре изјавио Амфилохије за Вечерње новости, 6. марта 2008. године:
„Владика Артемије је из својих личних разлога заузео другачији став од Синода и Архијерејског сабора. Међутим, очекивати је да он о томе поразмисли и што скорије прихвати бригу о обновљеним храмовима и да се врати у скоро завршени Владичански двор у Призрену, где га остатак верног призренског народа жељно очекује девет година – каже митрополит Амфилохије.“
Ова изјава је убрзо затим написана на папиру са заглављем и печатом Синода, заведена под редним бројем и датумом, и од тог тренутка је то „одлука Синода“. Затим је на крају мајског Сабора та изјава уписана у саборско саопштење и самим тим је постала „одлука Сабора“. Ми знамо да мајски Сабор није практично ништа одлучивао, јер је после два дана спорења Синод преузео улогу председавајућег и констатовао да Сабор не може доносити никакве пуноважне одлуке без Патријарха, и зато је Сабор и завршен, јер нема сврхе заседати ако одлуке нису пуноважне. Па ипак, на крају Сабора издато је саопштење у коме је све лепо зацртано у вези са владиком Артемијем и његовом епархијом, чак и Амфилохијева одлука да се Артемије врати у Призрен. Сабор без Патријарха не може ни о чему расправљати, осим о рашко-призренској епархији и рашко-призренском епископу – о томе ионако одлучује Амфилохије. Чим он као европски експерт одлучи нешто, само је питање времена када ће то постати „одлука Синода“ и „одлука Сабора“.
Узгред, Гајо је поменуо и наш сајт у негативном контексту. Ми у принципу не обраћамо пажњу на критике које немају смисла. Што рекао један Гајин колега, критичари су као преварени мужеви – увек последњи дознају новост. Можда отац Гајо још није дознао да је његов духовник Атанасије избачен са Сабора. Нисмо га ми избацили, епископи су га избацили. Ми смо само истомишљеници тих епископа. Зар је то антицрквени став? Ако јесте, онда критикујте њих, а не нас.
