Чланак пред вама је оригинално објављен 2008. године на сајту www.savest.org који је недуго затим и угашен. Фотографије и потписи су накнадно убачени од наше стране.
Операција „Меморандум“ – 1 део
Од једног Србина из дијаспоре добили смо писмо и дозволу да га објавимо:
„Postovana gospodo,
U ovo vreme, rasprave na Vasem sajtu „Savest“ o Svetom arhijerejskom sinodu i Saboru, skrecu paznju sa glavnog sadasnjeg srpskog problema, a to je raspad srpske drzave i crkveni raskoli.
Naime, rusitelji srpske drzave i SPC su se vec oglasili na svome bogohulnickom sajtu iz Kanade, da vas brane, a taj sajt se cita po celom svetu, a verovatno i u srpskim zemljama.
Rusitelji SPC su se povodom vase rasprave o SA Saboru i SA Sinodu na svome bogohulnickom sajtu zestoko i rasisticki oglasili protiv v. Atanasija, v. Irineja Bulovica i pomocnika Njegove Svetosti, te ih nazivaju raznim pogrdnim imenima, kao ranije mnoge srpske vladike.
Vase misljenje o razdoru u SPC brane rusitelji srpske crkve i drzave, da bi SPC u dijaspori unistili, a crkvena imanja prigrabili.
U srecno vreme, obicni vernici su sa velikim postovanjem citali da je zasedao SA Sabor ili SA Sinod, posle priziva Svetog Duha, na zatvorenom sastanku za javnost i doneo zajednicko saopstenje, a Vas sajt „Savest“ iznosi takve nesloge izmedju Sabora i Sinoda, koje rastuzuju obicne vernike, a vesele rusitelje SPC, pa su odmah iskoristili pisanje sa Vaseg sajta, protiv SPC i obicnih vernika u dijaspori.“
Све се може изврнути и злоупотребити. Људи су изврнули чак и Јеванђеље Христово и окренули га на сопствену погибао. Могуће је да неко злоупотреби информације и цитате које износимо на нашем сајту, или да прикаже наше ставове у карикираном виду. Али ми то не подржавамо. Такође, Цркву не схватамо као деоничарско друштво, немамо своје деонице ни у једном православном храму, нити имамо било какве везе са имовином црквено-школских одбора у дијаспори. И уопште речено, не сносимо одговорност за оно што други читају или пишу. Шта ће ко читати или писати на интернету – то је ствар личног избора и афинитета.
Слажемо се да је „у срећно време“ све било друкчије. Колико пута смо чули овакву фразу: „У срећно време, док је Тито био жив, није било никаквих проблема. Имало се пара, ишло се на море, знао се ред у држави…“
Тако је и у црквеном животу: у срећно време обични верници су били срећни, јер ништа нису подозревали.
„Срећно време“ у том контексту је време комплетне окупације. То је време кад људи не знају шта их је снашло. А они малобројни који знају – не смеју то нигде да кажу.
Ово време није баш потпуно „срећно“. Евро-Атлантски Савез је медијски и физички бомбардовао Србију, а онда запосео све полуге власти у нашој држави и Цркви. Али Срби о томе још увек смеју јавно да говоре.
Свети Сава, први Архиепископ Србски
Није тачно да се Србија распада. Није она парче мокрог папира да се распадне. Србија је земља Светога Саве, она може само да се окупира и распарча, и то привремено. То привремено може трајати и пет векова, али је ипак привремено. Многи Срби знају да је основни национални интерес нашег народа – ослобођење и уједињење свих српских земаља. То у дубини душе још увек осећају чак и они Срби који су примили сто пута већу дозу ТВ-програма од смртоносне.
Ми ћемо можда сви помрети, а нећемо видети „добра Јерусалима“, тј. нећемо доживети ослобођење и уједињење свих српских земаља. Можда ни наша деца, ни деца наше деце неће то доживети. Али чврсто верујемо да ће до Другог Христовог Доласка Срби тежити ка том циљу. Ако је тако, онда се Србија никада не може распасти сама од себе. Може се само насилно окупирати и распарчати, као што је увек и бивало, као што и сада бива.
Ми не скрећемо пажњу са највећег српског проблема. Напротив, управо говоримо о највећем српском проблему. Тај проблем је ангажовање Срба у окупацији и распарчавању Српске државе и Српске Цркве.
Критична тачка у том распарчавању је Косово. Све што је српско зависи од Косова. И све српско се одражава на Косову. Крајем прошлог века група глобалиста – Зизјуласових следбеника почела је на теолошком факултету у Београду да говори како је Бог велики грешник, а у храмовима да уводи римокатоличке елементе. Није прошло ни десетак година, а Косовом су завладали исламски терористи, цркве су нам попалили и порушили, народ побили или прогнали, и нашу свету земљу прогласили својом.
Не кажемо да су те две појаве директно међусобно везане, тј. да је отимање Косова директна казна Божија због деловања глобалиста у СПЦ. Али је врло индикативно да ИСТИ ти глобалисти сада јавно и званично признају легитимитет терористичким институцијама на Косову. Отидите на сајт Синода, и тамо ћете видети текст монаха Саве Јањића у коме се одаје почаст „новопроглашеној Влади Косова“. Тај текст није објављен на неком приватном сајту, па чак ни на локалном дечанском сајту, него на најзваничнијем сајту Српске Цркве! Нађите бар још једну ЗВАНИЧНУ институцију српског народа где се терористичке групације на Косову третирају као легитимне. Нема ниједне. Синод СПЦ је једини. Први и једини.
Прочитајте текстове који су ових дана објављени на сајту Рашко-призренске епархије: „Изјава Епископа Артемија“, „Промоција независног Косова“ и „Меморандум за обнову цркава је потирање српског наслеђа на КиМ“.
Владика Артемије сасвим недвосмислено именује људе који су у отимању Косова одиграли кључну улогу са српске стране. То су Амфилохије Радовић, Атанасије Јевтић, Теодосије Шибалић и Сава Јањић.
Митрополит Амфилохије у друштву архијеретика римског папе Франсиска
Умировљени епископ Атанасије Јевтић
Оцеубица Теодосије Шибалић, радостан у друштву србских крвника
Сава Јањић са Џозефом Бајденом у Дечанима, срећа, срећа, радост…
Ми не прижељкујемо раздоре, нити једва чекамо да их обелоданимо, поготову у Цркви. Али већ је догорело до ноката и више се не би смело ћутати. Ово је раздор између просрпске и антисрпске делатности у нашој Цркви.
Многе печурке су смртоносно отровне, али нису све оне подједнако опасне. Човек се никад неће преварити да поједе мухару, ону црвену са белим тачкицама, јер на њој само што не пише: „ја сам отровна“. Па чак и лудару ће ретко ко побркати са јестивим вргањем – чим је пресече, она одмах помодри и каже „и ја сам отровна“. Људи се најчешће трују од оних печурака које веома личе на јестиве врсте. Такав је и Синод. Многи не праве разлику између Сабора и Синода. Сабор је апостолска установа кроз коју Дух Свети делује у Цркви. Синод је протестантска установа кроз коју световна власт делује у Цркви. Кад кажемо „световна власт“ свакако не мислимо на Бориса Тадића, јер је он само марионета. Мислимо на властодршце овога света – Америку и Европску Унију.
Сабор уопште нема власт у Српској Цркви. А нема ни свој сајт.
Синод има власт, и има свој сајт.
Када Синод СПЦ на своме сајту третира шиптарске терористичке групације као легитимне институције Косова – шта је онда то? Ко онда растура Српску државу и Српску Цркву?
Ко је на челу Синода? Амфилохије Радовић. Он је члан Европске експертске групе. Европска експертска група није нека шугава невладина организација. Европску експертску групу су основале ВЛАДЕ земаља Европске Уније. Нисмо сигурни да сви схватају тежину речи „влада“. То је на енглеском „gоvernment“, на руском „правительство“. Дакле, највиши могући ниво државне власти. То значи да сви службеници Европске експертске групе, па и Амфилохије Радовић, полажу рачуне владама земаља Европске Уније.
Да поновимо: Европску експертску групу основале су ВЛАДЕ земаља Европске Уније, са циљем да убрзају процесе придруживања Србије Европској Унији. Некада је са истим циљем Совјетски Савез слао тенкове у источноевропске земље – да би убрзао процесе њиховог придруживања Совјетском Савезу. Европска Унија не шаље тенкове, него ангажује људе на терену – Амфилохија Радовића, Атанасија Јевтића, Теодосија Шибалића, Саву Јањића и остале „експерте за придруживање Европској Унији“.
Видите ли како они убрзавају процесе? Синод већ назива терористичке групације „новопроглашеном Владом Косова“. То је већ испуњавање последњег услова за придруживање Србије Европској Унији – успостављање добросуседских односа са сопственом покрајином, тј. са терористичком творевином на територији државе Србије. За то су директно одговорни следећи људи: Амфилохије Радовић као челник Синода, Атанасије Јевтић и Гајо Гајић као уредници синодског сајта, Теодосије Шибалић и Сава Јањић као аутори поменутих текстова.
Шта је урадио Вук Бранковић? Није дошао на Косово да се бори против непријатеља. Али руку на срце, није ни помогао непријатељима да освоје Србију. Једноставно, остао је по страни. И толико проклетство је навукао на себе!
А шта су урадили ови горе поменути? Они нису остали по страни. Придружили су се непријатељу у борби против српског народа. Прешли су у табор освајача, али не као Милош – да му дођу главе, него супротно – да помогну освајачу у његовим напорима!
Није освајач слаб, па да му треба помоћ једног Теодосија Шибалића. Него је то уобичајена процедура савременог освајања и колонизације других земаља. Најпре војном силом и ратном пропагандом окупираш туђу територију, а онда нађеш представнике локалног становништва који ће те званично, у име целог народа, похвалити као великог добротвора. Управо то је била улога Теодосија Шибалића у току последњих неколико година – да хвали терористе као велике неимаре и добротворе нашег народа.
„Добро је што су овде шеф УН (мисије на Косову) Сорен Јесен-Петерсен и председник Косова Фатмир Сејдиу“, изјавио је Теодосије приликом прославе Ускрса 23. априла 2006. године. „Потребна нам је њихова помоћ да бисмо сачували оно што су наши преци изградили током векова“.
О истом том догађају надлежни епископ Артемије изјавио је следеће:
„Овакви догађаји граде лажну представу да се ситуација побољшава, да се проблеми на Косову решавају, да има толеранције и дијалога“, изјавио је епископ. „Сви знамо да стварност није таква, а овај пријем у манастиру Дечани иде у прилог захтевима да Косово добије независност“.
Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косово-метохијски у егзилу, Г.Г. Др Артемије
Истину је рекао владика Артемије. Сви знамо да стварност није таква каквом ју је протеклих година приказивао Теодосије Шибалић. Зна то и Теодосије. Али посао је посао.
Чврсто верујемо да Теодосије Шибалић није толико глуп да верује сопственим речима. Нема тог детета које би поверовало да ће терористи чувати и градити српске светиње. Једноставно, Теодосије на Косову званично представља Синод, а Синод је институција преко које Европска Унија помоћу својих медијских експерата управља нашом Црквом.
Хилари Клинтон и Теодосије Шибалић, сваки коментар је сувишан…
Ето, то је данас највећи проблем српског народа! Ко не верује, нека погледа како се на сајту Синода третирају терористичке институције. „Општина Ђаковица има пуно и легитимно право да оспорава власништво СПЦ“ – то су речи које стоје на сајту Синода! Ову чињеницу вреди поновити много пута: Синод је једино званично тело које је јавно почело да успоставља добросуседске односе са терористичком творевином на територији државе Србије, тј. да испуњава „последњи услов“ за пријем у Европску Унију.
Наравно, смешно је и помислити да је то заиста последњи услов. То се само тако зове. У суштини, то је последњи корак у отимању Косова од Србије. То је завршница операције „Меморандум“.
Та операција је имала пресудну улогу у међународном признавању независности Косова. Зато ћемо у оквиру ове теме обратити пажњу на најважније моменте везане за почетак и ток ове операције. У новијим америчким филмовима може се видети како свемоћни амерички специјалци помажу добрим Шиптарима у борби против злих Срба. Наравно, Срби се приказују као најгори злотвори, а амерички војници као милосрдни анђели. Тако је у америчким филмовима. У наставку ове теме видећемо како је то изгледало у стварности. Шиптарима су уствари помагали СРБИ – експерти за придруживање Београдског пашалука Европској Унији.
Операција „Меморандум“ – 2 део
„За све је крив Слободан Милошевић“.
Кад би се правио конкурс за најчешће изговорену реченицу, ова претходна била би у самом врху топ-листе. Десет година је ово изговарано у свим могућим контекстима и околностима, у Србији и околним земљама, у Европи и Америци.
Када се после петог октобра променила власт у Србији, и даље је за све био крив Слободан Милошевић. Владици Артемију је у једној ТВ-емисији постављено следеће питање: „Милошевић није више на власти. Ко је сада крив за овакву ситуацију у земљи?“
„И даље он“ – кратак је био владика Артемије. Као верно чедо великог аве Јустина, владика Артемије је увек био отворени и ватрени противник Брозовог, а затим и Милошевићевог режима.
Али време је пролазило, а ситуација се није поправљала. Напротив, постајала је све гора. Када је Зоран Ђинђић од својих западних налогодаваца сазнао да ће Косово бити отето од Србије, побунио се и погинуо. Свакако треба погледати шта је он говорио пар месеци пре убиства и његов последњи интервју, пет дана пре убиства. Јасно се види да нису у питању формалне изјаве, него делотворна концепција, која никако не би ишла у прилог глобалистима. Али и поред очигледне узрочно-последичне везе између Ђинђићевог схватања косовског проблема и његове смрти, убиство српског премијера опет је приписано Слободану Милошевићу.
Ми овде не промовишемо Ђинђићеву странку и његовог наследника Бориса Тадића. Напротив, желимо да укажемо на то да је Ђинђић убијен, и због чега је убијен, а да Тадић није убијен, и због чега није убијен. Многи патриотски настројени Срби неће се сложити са нама, али то није ништа чудно. Довољно је летимично погледати два идеолошки потпуно супротна интернет-форума: Б92 и „српски националисти“. Форум Б92 је прозападни, а „српски националисти“ је патриотски. И шта тамо видимо? На прозападном форуму сви као један сложно критикују све што је српско и православно, а на просрпском форуму влада невероватна разноликост ставова, и то непомирљиво различитих ставова. Српски патриотски блок разбијен је у парампарчад. А за све је крив… шта мислите, ко?
Наравно, Слободан Милошевић!
Међутим, убрзо је уследио један догађај који је потпуно развејао мит о свеукупној кривици Слободана Милошевића. Свануо је 17. март 2004. године. У организованој акцији исламских терориста и мировних снага Уједињених Нација порушене су многе православне светиње српског народа на Косову и Метохији.
Акција је била организована на следећи начин. Најпре су припадници мировних снага Уједињених Нација силом евакуисали монахе, монахиње и све оне Србе који би евентуално бранили своје светиње, а затим су исламски терористи долазили и све спаљивали, рушили и скрнавили. Није се догодило да исламски терористи дођу пре времена, тј. пре евакуације, нити да не дођу одмах после евакуације. Акција је била добро координирана. Мировне снаге обезбеђивале су циљне објекте, тако да их нико од Срба није могао бранити. За то време у Београду је митрополит Амфилохије чувао џамију, да не би случајно дошло до одмазде. На ТВ снимку се види како он подстиче српску полицију да брани џамију речима: „Ја немам ништа у рукама“.
Ми не кажемо да је требало спалити џамију у Београду, само се чудимо како је митрополит знао где треба да буде у време погрома.
После 17. марта 2004. године постало је јасно да Евро-Атлантски Савез није бранио Србију од Слободана Милошевића, него је вршио планирану етапну окупацију српских територија.
Слободан Милошевић био је само изговор. И заиста, врло убедљив изговор. Сваком иоле нормалном човеку било је довољно да погледа Мирјану Марковић, Марка Милошевића и Ивицу Дачића, па да схвати колико зло је концентрисано у тој историјској појави која се скраћено називала „Слободан Милошевић“. Да и не говоримо о готово свакодневним политичким убиствима, о масовном учлањењу младих у социјалистичку партију због (наводно) већих шанси за запослење, о невероватној инфлацији од које се читав режим финансирао…
Стварно, веће зло од овога није било потребно Србији.
Ивица Дачић и Хашим Тачи, заиста, чему се толико радује актуелни Председник Владе Србије?
Многи нису могли ни да замисле веће зло.
Али веће зло је постојало. И реално се надвило над српским народом. Да видиш чуда, још се испоставило да се Слободан Милошевић супротстављао том већем злу! Супротстављао се на погрешан начин, као што је и све остало радио на погрешан начин, али ипак – супротстављао се! Нажалост, то је постало сасвим јасно тек кад је коначно убијен у Шевенингену. Могли су га убити много раније – кад год су хтели. Али зашто би то радили? Он је био идеалан параван за бомбардовање Србије и сва друга велика зла која су Европа и Америка починиле српском народу. Где год су шта урадили, увек су говорили: „За све је крив Слободан Милошевић!“ – И то је увек функционисало! Српска интелектуална елита прихватала је то као сасвим логично објашњење. А како и не би? Чак и онај ко није веровао Америци и Европи – веровао је својим очима. Имали су Американци разлога да га чувају као очи у глави, све док нису потпуно исцрпили све разлоге за његово даље постојање. Тачније, док његово постојање није почело изазивати контра-ефекат.
Скренути пажњу са већег зла на мање зло – то је врло ефикасан медијски поступак глобалиста. Поготову ако је и то мање зло поприлично велико, као у случају Мирјане Марковић, Марка Милошевића, Ивице Дачића и осталих Слобиних „бранитеља“ српског народа. Сваки ће нормалан човек рећи: нека хвала, немој само да ме они бране.
Ако је мање зло сувише мало, онда га треба преувеличати. Тако црквени глобалисти преувеличавају грехе православних епископа који поштују одлуку Сабора. Мало-мало, па се у јавности појави неки гласноговорник глобалиста и тражи црно испод ноктију поштоваоцима саборске одлуке, па то приказује као невероватан грех, због кога сав народ треба да се подигне на устанак.
Ако нема мањег зла, онда га треба измислити. Тако Атанасије Јевтић измишља необична зла у Српској Цркви, само да би скренуо пажњу са правог зла. Да ли се каже Христос или Христ? Да ли је владика Јефрем ставио запету где треба или није? Да ли је народ у Душковцима лежао по патосу или је молитвено клечао? Нема друге, него су црни магови и вештице умешали ту своје прсте!
Али вратимо се операцији „Меморандум“. Одмах после мартовског погрома први је делом, а не само речима, реаговао владика Артемије. Као надлежни Епископ рашко-призренски покренуо је тужбу против правих криваца, тј. против четири европске земље чија је војска учествовала у погрому. Као да је хтео рећи: доста је било замајавања и скривања правих циљева и правих криваца! Ово је превршило сваку меру! У судском процесу ће се показати ко је крив и колико је крив! И у моралном, и у правном, и у историјском, и у сваком другом погледу ово је био пун погодак и најбољи потез који је могао повући српски патриота са жеравичном савешћу, достојни ученик оца Јустина и Епископ који истински брине о својој пастви.
Синод је подржао ову иницијативу.
Како сад то? Па зар Синод није продужена рука западног глобализма у нашој Цркви?
Јесте. Али српски народ је јачи од Синода. Кад се Срби сложе у добром делу, онда је Свети Сава њима помоћник. Сетимо се шта каже народни песник: „Турци мисле да је раја шала, ал је раја градовима глава… Те градове раја саградила, градила их по девет година, кадра их је за дан оборити“. Ово није пука песничка слика.
У нарочито тешким ситуацијама, када је српски народ веома снажно погођен и огорчен, Синод привремено мења своју реторику и политику, јер је сувише опасно изазивати народ. И то траје неколико месеци – док народни гнев не спласне. А онда се Синод поново враћа у уобичајене токове.
Тако је било кад су Ватикан и „Светски савет цркава“ подржали идеју о бомбардовању Србије. Талас свенародног негодовања био је толико велики, да је Синод чак био принуђен да на Сабору донесе одлуку о иступању наше Цркве из „Светског савета цркава“. Међу верницима влада уверење да је Сабор самостално и самоиницијативно донео ту одлуку, на основу студије о екуменизму коју је написао владика Артемије. Каква заблуда! Сабор СПЦ као установа не функционише већ више од пола века. Српском Црквом управља Синод, и само Синод. Свака саборска одлука претходно је била донета у Синоду. Па ако је Синоду по вољи, онда се та одлука поштује. Ако Синоду није по вољи, онда се одлука не поштује, чак иако је из неког разлога морала формално да се донесе. Тако је било и са одлуком о иступању наше Цркве из „ССЦ“. Владика Артемије поднео је Сабору своју студију о екуменском савезу цркава 1995. године, а Сабор је одлуку о иступању наше Цркве из тог савеза донео 1997, дакле две године касније. Одлука није донета због студије владике Артемија, него зато што је 1997. године атмосфера у српском народу дошла до усијања, после јавно изнетих ставова Ватикана и Светског савета цркава да Србе треба бомбардовати. То је била једна од оних тешких и опасних ситуација у којима се Синод привремено повлачи пред јачим противником, и доноси одлуке у складу са народним расположењем.
Одмах после доношења те одлуке владика Иринеј Буловић дао је изјаву за НИН (као што често ради после Сабора), и у тој изјави је, веровали или не, критиковао Ватикан и папу римског Јована Павла другог!
Иринеј Буловић (у средини), поносни носилац папског прстена
Да поновимо: Иринеј Буловић је 1997. године јавно критиковао Ватикан и папу римског Јована Павла другог! Ево те његове изјаве:
„Прилика је, преосвећени, да вас питам какви су данас односи Српске православне цркве са Ватиканом?
– Ти односи су, колико их ја осећам, доста оптерећени једностраним и неправедним приступом Ватикана као државе српском питању у претходној Југославији, југословенској кризи, насилној сецесији Словеније и Хрватске, државности сецесионистичких република и природи трагичног међуетничког сукоба на нашем тлу. Ватикан је први – пре Немачке, а да и не говоримо о осталим земљама Западне Европе и о Америци – похитао да призна Словенију и Хрватску, потом и Босну, мада је било очигледно да такво признавање „по хитном поступку“ не отклања него приближава опасност од страшног рата. Ватикански радио је годинама ревносно ширио тезу о „српској агресији“, без осећања – које није било страно многим савесним и упућеним западним новинарима – за сложеност и трагичну природу читавог сукоба. Чак је и сам папа Јован Павле II, поводом уласка војске Републике Српске у Жепу и Сребреницу, говорио о „поразу цивилизације“ и „срамоти човечанства“, али ништа није изјавио док су редовне хрватске јединице из разних оружја тукле бескрајну колону несрећних избеглица и њихове нејачи из Крајине, августа 1995. године.“
Митрополит Амфилохије (лево од јеретика) и Иринеј Буловић (десно од јеретика), на пријему код папе Јована Павла другог
Врло поучан цитат. Ако некога занима, цео интервју се налази на овој адреси.
Синод је нашу Цркву учланио у „светски савез цркава“, а тај савез је подржао идеју о бомбардовању Србије. Иринеј је наш најпознатији пријатељ и сарадник Ватикана и папе римскога, а Ватикан и папа римски подржали су идеју о бомбардовању Србије. Јасно је ко би први могао бити на удару народног гнева, и зато је Синод одлучио да предузме одговарајуће мере, тј. да на Сабору донесе одлуку о иступању наше Цркве из „ССЦ“, а Иринеј је јавно у новинама оплео по Ватикану и папи римском Јовану Павлу II.
Али што рече један писац: „И највећа туга мало попусти чим човек седне да једе“. Или што рече један убијени премијер: „Наш највећи противник је заборав“. Прошло је неколико година, народ је све заборавио, и Иринеј Буловић је могао безбрижно да у псалмима хвали папу римскога Јована Павла II, више него што је Давид хвалио Господа. Ево само неких израза из те похвале: Аутентични мостоградитељ духовности који у име љубави Христове сведочи своје првенство као чињеницу нашег благодатног живота у Христу… Патријарх хришћанског запада који најбоље и највише могуће служи јединству целога света… Понтифекс цркве која председава у љубави, достојан свога узора и претходника – светог Иринеја Лионског, због чега на својим плећима носи крст зближавања Истока и Запада… Његова светост улаже сав напор како човек најбоље може и уме, у љубави и у име љубави, ради спасења свих, до крви и зноја, како тражи Јеванђеље, и то му не може одрећи нико… Другачији темперамент од свога претходника, блажене успомене папе Павла Шестог, импозантног у својој једноставности, смерности и усрдности служења, папа Јован Павле II је три пута превалио растојање од Земље до Месеца… Даје ручкове у атмосфери љубави и заинтересованости за српски народ и његове тешкоће, као и за крст који српски народ носи, а све са жељом да помогне српском народу колико је највише могуће… Импресионира својом обавешћеношћу и жељом да помогне православним црквама, и тиме изазива узбуђење и гануће у души… Личност духовне снаге каква се ретко среће у свим временима, а поготову данас, на граници размене миленијума… Личност која огромном снагом воље и спремношћу на самопожртвовање делује на све нас изузетно снажно, толико да се то не може исказати…
Тако се Иринеј Буловић после изнуђене критике Ватикана и папе римскога вратио на уобичајени колосек. А шта је било са одлуком Сабора о иступању наше Цркве из „светског савета цркава“? Она је окачена мачку о реп (термин Атанасија Јевтића) пре него што је изгласана на Сабору.
Исто је било и после погрома 17. марта 2004. године. Синод је у почетку подржао тужбу коју је поднео Епископ рашко-призренски, док не прође бура у народу. Чим се бура стишала, Синод је затражио од Епископа рашко-призренског да повуче тужбу. Без икаквог образложења је затражио, и инсистирао на свом захтеву. Испоставило се, међутим, да Епископ рашко-призренски не доживљава себе као марионету Синода. Снажно се владика Артемије успротивио овом дрском захтеву Синода, односно Евро-Атлантског Савеза. Успротивио се – и остао жив! We are not murderers – рекао је дон Корлеоне. Чак и у гангстерским круговима убиство је увек последња солуција, када су све остале могућности исцрпљене. У случају владике Артемија довољно је било свеобухватно гоњење – по медијима, по кулоарима и у синодским одлукама. Ако то ипак није давало жељене резултате, онда су синодске одлуке провлачене кроз Сабор, јер се зна да је владика Артемије послушан Сабору. Сабору не морају бити послушни само они којима леђа штити Евро-Атланстски Савез. Сви остали морају да слушају Сабор, јер ће у противном имати посла са Синодом.
Гоњење владике Артемија траје до данашњег дана. Оно је као лајт-мотив обележило читаву операцију „Меморандум“. Више о томе – у следећем наставку.
