Писмо италијанског генерала Александра Лузана Мусолинију, за време другог светског рата
“Дуче! Моја безгранична оданост према Вама ми, надам се, даје за право да, у нечему одступим од строгог војничког протокола. Зато журим да Вам опишем један догађај којем сам, уназад три седмице, лично присуствовао.
Обилазећи среска места Столац, Чапљину и Љубиње (између 60 и 130 км северно од Дубровника) – сазнам од наших обавештајних официра да су Павелићеве усташе, предходног дана, починиле неки злочин у једном селу (Пребиловци), и да ће, када се то прочује околни Срби поново да се узнемире. Недостају ми речи да опишем оно што сам тамо затекао. У великој школској учионици, затекао сам заклану учитељицу и њених 120 ученика. Ниједно дете није било старије од 12 године. Злочин је неумесна и невина реч – то је превазилазило свако лудило. Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама. Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове! Рој мува и несношљив смрад нису дозвољавали да се ту дуже задржимо. Приметио сам начети џак соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове! И там кад смо одлазили, у задњој клупи се зачуло дечије кркљање. Пошаљем двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног ђака, још је био у животу, дисао је са напола пресеченим гркљаном! Својим колима одвезем то дете у нашу војну болницу, повратимо га свести и од њега сазнамо пуну истину о трагедији.
Злочинци су најпре, на смену, силовали учитељицу Српкињу (име јој је Стана Арнаутовић) и онда је пред децом убили. Силовали су и девојчице од осам година. За све то време, певао је силом доведени оркестар Цигана и ударао у тамбуре!
На вечну срамоту наше, римске цркве – и један божји човек, један жупник, у свему томе је учествовао! Дечак кога смо се спасли, брзо се опоравио. И чим је рана зарасла, нашом непажњом побегао је из болнице и отишао у своје село, да тражи родбину. Послали смо патролу за њим, али узалуд; нашли су га на прагу куће закланог! Од хиљаду и нешто душа, у селу више нема никога! Истог дана (то смо открили касније) кад је извршен злочин у школи, усташе су похватале још 700 становника села Пребиловци и све их бацили у јаму или на животињски начин на путу до јаме побили. Спасило сесамо око 300 мушкараца: једино је њима успело да пробију усташки обруч око села и да побегну у планину! Тих 300 преживелих јече је од најелитније Павелићеве дивизије. Све што су имали да изгубе, они су изгубили! Децу, жене, мајке, сестре, куће, имовину. Чак су и страха од смрти ослобођени. Смисао њиховог живота је једино у освети, у страшној освети, њих је у неку руку и стид што су преживели! Атаквих села, као што су пребиловци, пуна је Херцеговина, Босна, Лика, Далмација. Покољи Срба су достигли такве размере да су, у тим крајевима, загађени и многи водени извори. Из једног врела у Поповом Пољу, недалеко од јаме у коју је бачено 4000 Срба, избијала је црвенкаста вода, лично сам се у то уверио! На савест Италије и наше лултуре пашће неизбрисива мрља, ако се, док је време, не дистанцирамо од усташа и не спречимо да сенама припише да подржавамо безумље!“
“Усташе су за ревност у злу, добро знану свима, похвале добили из пакла и Рима!“-Св.Николај Србски
Преузето из књиге“Сине мој не пристај“- Грешни Милоје и Драго Жарковић
