Дарко Милојковић: Пребиловци – србска Голгота двадесетог века
извор: vidovdan.org
Од 64 милиона људи, колико jе у целом свету страдало у Другом светском рату, на српски народ отпада више од jедног милиона. Према његовом укупном броjу, само су Jевреjи страдали горе од нас. Да подсетимо, у Првом светском рату Србија je од 4.500.000 становника изгубила 1.200.000, што је тада било 56,7 процената мушког становништва. Колико би данас било Срба да се ово није десило?
10.08.2012. видовдан.орг, пише: Дарко Милојковић
Координате 43° 06′ 36″ СГШ и 17° 41′ 60″ ИГД, су на први поглед као и сваке друге. Међутим, ове координате на карти показују једно мало место са бурном историјом и много страдања. Вихор смрти више пута је опустошио ово село – Пребиловце. Августа 2012. смо се сусрели са пребиловачким мученицима. Eво њихове приче…
Село Пребиловци у Херцеговини је у прошлом веку постало симбол страдања и мучеништва. У свести сваког национално свесног Србина име Пребиловци је дубоко урезано. У њему су живели побожни и вредни становници. Било је у то време 1941. год. једно од највећих и економски најјачих српских села у Херцеговини. Усташки злочин у августу 1941. год. у том селу је без примера и један од најсрамнијих догађаја у људској историји. Тада су усташе, од око хиљаду становника села у 120 домаћинстава, зверски убиле и у јаме бациле 830 Пребиловчана, углавном жена, деце и стараца. Тада је страдало око 150 деце млађе од 15 година. Страдање је преживело само 172 становника. Потпуно су уништене 52 фамилије, а 36 огњишта је угашено. Само из српске породице Булут је страдало 149 , а из породице Екмечић 78 чланова. Судбину као Пребиловци у Другом светском рату доживело је само село Лидице у Чешкој. Јапански дневник Тhе Asahi Shimbun (Токио) уврстио је ово село међу четири најстрадалнија села, у Другом светском рату, на нивоу планете.
Да се тај злочин десио на неком другом месту у Европи и неком другом народу, Пребиловци би били познати и поштовани у целом свету, попут Дахауа, Аушвица или Хирошиме. Светски и домаћи медији би се утркивали и о томе навелико и нашироко причали. Овако, пошто се то десило српском народу, о томе се ћути и гледа се да се заташка и заборави. Не само од разних, тобоже не пристрасних, медија и невладиних организација, него на жалост и од самих појединих Срба.
Село Пребиловци се налазе у Доњој Херцеговини, у близини границе са Далмацијом, на самом ободу долине Неретве, код Чапљине. Од Мостара је удаљено 33 km, а од мора 20 km. Лежи на кањону реке Брегаве, у непосредној близини њеног ушћа у реку Неретву.
Дана 3. августа 2012. год кренули смо на поклоничко путовање у Пребиловце, поводом обележавања 71. годишњице страдања Пребиловачких и других мученика. Да се помолимо и присетимо ових несретних душа. Организатор путовања, седми пут за редом, било је Српско Национално Друштво „Пребиловци“ из Београда.
Из Новог Сада смо кренули око 12 часова. Ишли смо прво до Руме где смо се спојили са путницима који су кренули из Београда. Ишао је један аутобус. Путовали смо преко Шапца, Лознице, Зворника, граничног прелаза „Каракај“, Власенице, Хан Пијеска, Соколца, горе Романије и Сарајева. Прошли смо кроз тунел „Иван седло“ и из Босне ушли у Херцеговину. Даље смо наставили преко Коњица, Јабланице и Мостара до Пребиловаца.
У Пребиловце смо стигли око 22 сата. Сачекало нас је скоро пола села. У Пребиловцима данас живи око 65 становника. Ко је имао у Пребиловцима родбину и пријатеље сместио се код њих. Ми остали смо се сместили у обновљеним повратничким кућама и у Дому културе.
Следећег дана, у суботу 4. августа 2012. године у Пребиловцима код рушевина Спомен-храма смо присуствовали Светој Литургији и парастосу жртвама пострадалим у усташким злочинима у Другом светском рату на простору јужне Херцеговине. Свету литургију је служио архимандрит Данило Павловић, игуман манастира Житомислић, уз саслужење архимандрита мр Лазара Лазаревића – ректора Богословије Свети Петар Дабробосански у Фочи са још пет свештеника из околних места.
Парох Чапљински отац Данило Боро је тада поручио да што пре треба обновити Спомен-храм, порушено и попаљено село, и успоставити достојанствен однос према жртвама српског народа и према Пребиловцима.
Светој Литургији и парастосу је присуствовало неколико стотина Срба и најближих сродника жртава. Присуствовао је и Душан Басташић председник Удружења Јадовно 1941.
После Литургије и парастоса смо сви отишли у Дом културе на трпезу љубави. После подне део поклоника је посетио село Клепци, родно место Светог Вукашина Јасеновачког и храм Преображења Господњег. Слободно време смо провели на отвореном купалишту природног језера Шкрка које је удаљено око 1,5 km од центра Пребиловаца.
У недељу 5. августа смо присуствовали Светој Литургији у храму Вазнесења Господњег у Чапљини коју је служио парох чапљински јереј Данило Боро.
Како се десило страдање 1941. год?
У зору, 4. августа 1941. год., усташе су са становницима из околних села, поступајући по брижљиво припремљеном плану, опколиле су пространи терен села Пребиловаца. Становништво села је ту ноћ преспавало у брду, али у свануће жене и деца су се вратили својим кућама, не очекујући да ће и они бити мета напада. Пошто су раније у неким селима усташе хватале само мушкарце. Тако су несрећни очеви, не слутећи у шта ће се све „изродити“, жене и децу враћали у село. Право у смрт.
Усташе прикупљају жене са децом и затварају их учионицу сеоске школе. Око 11 часова, дотле прикупљене, у колони их по четворо, уз батинање, спроводе надомак моста на реци Брегави. Претходно су испред школе, кундацима поубијали старице које нису могле да пешаче. Оне који су стигли до моста, потрпали су у четири камиона и одвезли у житни силос у суседном селу Тасовчићи, који је тога лета био сабирни логор чапљинских Срба на путу за јаме.
Поподне 4. као и 5. августа ујутро, усташе по Пребиловцима хватају и доводе у школу преостале жене и децу којима говоре да ће их преселити у Србију. Јадан народ је у ово поверовао па су се облачиле у најлепше што су имали, носећи са собом завежљаје. Ова група била је изложена стравичнијем иживљавању, посебно над девојкама, док су ухваћени мушкарци, после мучења, убијани у долу испод села. Испред школе, после силовања и мучења, убијенa је и сеоска учитељица.
Ова група је 5. августа послеподне, прво пешице, а затим камионима спроведена право у центар Чапљине, на железничку станицу, где је потом довезена и група из силоса.
Бездушно и садистички, ова нејач, њих око 500, на температури од око 40 степени, потрпана је и затворена у шест сточних, тзв. Г вагона. Предвече су одвезени седам километара на север, до Шурманаца, где у остали на колосеку закључани у вагонима до јутра, 6. августа.
При одвођену на стратиште Пребиловчане су зауставили на километар од јаме Голубинке, где су их претресли и опљачкали, а затим подељене у мање групе, почели водити ка понору. У јаму су их гурали кочевима, а мању децу су садистички бацали увис изнад ждрела јаме, широког око 4 метра. Оне који си се у очају хватали за камене ивице ударили су кочевима по рукама и глави све док не попусте и падну у понор, чији је вертикални пад отвора 27 метара, да би се после спиралне стрмине јама завршила великом галеријом, на дубини од 66 метара од отвора.
Већина њих је преживела пад, са преломима или без њих. После тога усташе су брдо камења гурале у јаму. Наиме, пребиловачка нејач је падала на гомилу лешева претходно бачених сарајевских Срба, што је ублажавало удар чије су последице лакше преживљавала деца. Усташа Иван Јовановић, звани Црни, је сутрадан бацио две бомбе у јаму, вероватно да у околним кућама мештани не би слушали крике паћеника. Ово је свакако било без ефекта, јер су се бомбе морале распрснути знатно пре пада на тло јаме, па су се јауци из ње чули још 7 дана. Онако сломљени у јами умирали су данима у највећим мукама.
Неке старије људе и бебе су убијали где су их затицали. Бебе су хватали за руке и ноге и “лупали” их о зид школе. Девојке су силовали пред мајкама. О свим зверствима су сведочиле Јока Екмечић, мајка Миленка Јахуре и Мара Булут, мајка Младена Булута.
Злочини су углавном извршени у две јаме, које су и два највећа губилишта херцеговачких Срба: Голубинки у Шурманцима и јами Бивоље брдо, која је и примила највише жртава.
У овом крају, на подручју Чапљине, Стоца, Љубушког, Метковића и Неума, у току 1941. убијено је око 4000 потпуно недужних Срба, у јамама и другим стратиштима.
Сви чланови породице Трипка Ћирића страдали су од усташке руке. Супруга Стана и десеторо деце. Девет кћери и син. Мајка је са ћеркама жива бачена у Шурманачку јаму, а отац је заклан у долу, под селом, са трогодишњим сином у наручју.
Иван Јовановић, звани Црни, један од вођа усташа из тог дела Херцеговине, који је учествовао у овим злочинима био је познат по убијању и бацању у јаму деце. Он се годинама скривао у Србији код једне породице у окoлини Суботице. Ухваћен је тек 1956. године.
Приликом спровода Срба на стратишта и везивања жицом, неким Србима је пала капа са главе. Кад су тражили да им се капе врате, усташе су почеле да им се гласно смеју и подругују: „Шта ће вам капе, када вам иду главе!“
Мештани причају о Илији Шакоти заборављеном српском хероју. Када је дошао на ред да и њега баце у јаму 1941. год , у њему се пробудила мисао Обилића и Синђелића. Када је код отвора јаме међу крвницима препознао Меху Делића, друга из војске, није тражио милост, већ је гласно позвао Меху да се “опросте”. Изненађен, Мехо му је пришао, а Илија га ухвати за каиш и повуче са собом у јаму. Усташе су тада прекинули ликвидацију и сутрадан тражили начин да извуку Меху из понора. Ипак, нису у својим редовима нашли јунака који би се спустио, па је Мехо остао међу својим жртвама. Са усташом-јамарем Мехом Делићем је у јаму упала и његова пушка. Та пушка је нађена у јами у доњим слојевима костију, приликом ексхумације 1990. год. Илији Шакоти се после тога, исте 1941. године родио син јединац, коме су као посмрче дали очево име.
Убрзо после ових стравичних злочина 1941. године италијанска фашистичка војска је поново окупирала Херцеговину, што је, донекле, зауставило усташке покоље Срба у овом крају. Италијани нису желели устанак Срба на свом окупираном простору и нису желели да се усташки злочини припишу њима. Када су Италијани чули за усташке злочине и када су их видели, они су спашавали Србе и у другим деловима тадашње Југославије: Далмацији, Лики… који су били под италијанском окупационом зоном.
После покоља 6. августа 1941. у куће Пребиловчана усташе су населиле хрватски и муслимански живаљ, а насеље преименовали у Ново Село. Они су ту били до септембра 1941. год. када се враћају преживели Срби. Све до средине 80-тих ка њему, као попришту страшног злочина, није указивао никакав путоказ.
На неколико штампаних географских карти сам тражио где се налазе Пребиловци. Нашао на картама и села са много мање становника, али Пребиловци нису уписани.
Преживели Пребиловчани су после рата имали снаге да обнове село, поново се женећи, добијали су другу децу. Због лажног „братства и јединства“, прву децу нису смели да ваде из јаме да би их сахранили. Били су под сталним притиском УДБЕ, а “титовци” су им разним реформама и арондацијама одузели најбољу земљу.
После рата у Пребиловцима се догодило чудо: старци су почели да се жене. Проговорила jе земља. Проговорио jе живот. И стари Душан Шарић покушао jе немогуће. Хтео jе да рађа. Да има наследника. Да му неко сачува име. Да га продужи.
Старци су рађали децу. Али нису били срећни. За њима jе остао повелик комад живота. Па су новорођеноj деци давали имена своjих закланих првенаца. И у новоj деци препознавали су побиjене дечаке и девоjчице.
Кад би могао неки сценариста и редитељ да сниме филм о Пребиловцима ’41 али и ’45, ’46 кад су се “старци женили”.
После пропасти усташке државе Титов режим је заташкао злочине и забетонирао јаме у којима је од усташког ножа и маља страдало на хиљаде Срба. Већина јама је 1961. године забетонирана, а поред њих је Савез бораца подигао споменике, у виду белих, гранитних стубова, са натписима на латиници, на којима је писало да су ту убијене жртве фашиста или усташа у лето 1941. године, без помињања броја и националности жртава, чак ни села из којих потичу. Овим су били зацементирани и сви српски захтеви да се кости жртава изваде из јама и људски и хришћански сахране. Умногоме, Савез комуниста био је на линији усташких циљева, прилагођених времену.
Од 1974. године, родбина жртава је почела да организовано, на датуме страдања, у колонама аутомобила, посећује јаме. Ипак, од 1947. до 1990. године, није дозвољавано свештеницима да на јамама служе парастосе.
Тек 1990. год, пред педесету годишњицу од страдања у Независној Држави Хрватској, српски народ је почео да са херцеговачких јама скида бетонске оклопе, које је почетком шездесетих година поставила титовска власт, у намери да прикрије усташке злочине. Из јама су биле извађене кости око 4000 Срба, страдалих у усташким погромима од 1941. до 1945. године.
Дана 24. новембра 1990. године у Пребиловцима пред школом били су пренесени костурни остаци извађени из Јаме Голубинка и још неколико јама. Опело је тада служио Митрополит Дабробосански и епископ Захумско-херцеговачки високопреосвећени Владислав. Тада је академик Милорад Екмечић који је рођен у Пребиловцима одржао Слово у којем је између осталог рекао: „Не зовите ово дивљаштвом! Jер тиме ћете увриjедити све праве дивљаке у Амазониjи. Тамо се jош кољу и истребљуjу, али ниjе забиљежено да су прекршили златно правило живота: да се не убиjаjу жене и дjеца, jер су они извор обнове и опстанка. Заборавити не можемо, опростити не смиjемо, а осветити се – не желимо. Освета за злочин jе људски гриjех колико и он сам.“
У јамама је испод гомиле камења које су усташе гурале за жртвама нађени су поред костура и предмета жртава са доказима мучења и свирепости џелата: бодљикавом жицом, ланцима са катанцима, ексерима и др. У Капавици на дну јаме идентификовани су остаци свештеника Душана Манастирлића, који је први гурнут на челу низа везаних Срба, уз усташко церекање: „Хајде, попе, поведи Србе у цркву“.
Када су с јесени 1990. кости мученика извађене, опране и пренесене у Пребиловце, десило се да је Трипко Екмечић препознао међу костима ланчић своје супруге, убијене у другом месецу трудноће. Кажу, истог тренутка срце му је препукло, па се деда Трипко сматра “накнадном” жртвом усташког терора.
Дана 4. августа 1991. године, пред сам почетак рата, Срби из Пребиловаца и осталих делова Херцеговине су сакупљене кости око 4.000 својих предака из забетонираних јама, у близини Госпе од Међугорја, сахранили у крипти спомен цркве у Пребиловцима. Чинодејствовао је његова светост Патријарх Павле, уз служење Епископа Иринеја (Буловића) и Атанасија (Јевтића), и свештенства. Темељи цркве и крипта су освећени, и мошти мученика су, после Литургије и опела, положене у велики мермерни ћивот у крипти. Овом дирљивом догађају присуствовало је око 10.000 Срба, претежно из Херцеговине, али и из осталих српских крајева: Босне, Србије и Црне Горе. Тада је блаженоупокојени патријарх српски Павле над костима мученика рекао и ово:“Ако по каквој невољи будете морали да бирате, да друге гурате у јаму, или да ви будете у њу гурнути, боље вам је да ви будете гурнути у јаму, него да у њу друге гурате“.
У једном тексту, који је изашао у Новинама Српске Патријаршије „Православље“, Миле Пребиловић је написао: “Српске жртве из двадесeтог века не само да се игноришу, него се и само њихово помињање и откривање крајем прошлог века, у знатном делу београдске јавности, сматра ратним хушкањем, које је изазвало грађанске и верске ратове на простору бивше Југославије!? По њима је, родбина усташких жртава, која је 1990/91. године отворила јаме и из њих извадила, а потом и достојно сахранила кости мученика, подстакла све балканске национализме који су после довели до крвавог распада Југославије!? Значи да је кости требало заборавити у јамама, како су то и усташе одредиле!?“
Ови догађаји откривали су, дотле сакривену или замагљену истину о ужасном страдању Срба у Независној Држави Хрватској, чију су обнову многи тада спремали. Кости из јама су упозоравале да би такви планови били, не само неправедни него и опасни.
Само неколико стотина метара од јаме Голубинка у селу Шурманци налази се Међугорје. Дана 24.06.1981. године, у том суседном сиромашном селу Међугорје групи деце „указала“ се Госпа. Од тада велики број ходочасника из целог света обилази ово место. Око милион римо-католичких верника дође годишње у ово село. Мада се званична римокатоличка црква у Хрватској оградила од култа Међугорја. Мештани Међугорја су се обогатили од верског туризма, а страдање и патња њихових комшија недужних жена и деце у јами Голубинка, ником није важно. Нема оправдања за незнање, нарочито за угледне људе из целог света, који имају утицај на младе људе.
Тада 1990 год. тек развијеном култу Међугорја, одједном је запретила срамота. Испало је да се мноштво ходочасника из целог света клањало селу чији су мештани, у јами поред села, затрли све мајке са децом једног другог села, само због разлике у вери, а још су Анти Павелићу дали 80 усташких старешина и најокрутније кољаче у логору Јасеновац.
Пребиловци су страдали и у последњем рату 1992. год. Истина, народ је избегао и спасао се, али су у току лета 1992, у офанзиви „Чагаљ“, која се данас прославља као „Липањске зоре“ хрватске Херцеговине, снаге Републике Хрватске, ХВО и ХОС, под командом генерала Јанка Бобетка извршиле геноцидно етничко чишћење Срба, у овом подручју. Тада су убили велики број цивила, уништивши све до последње српске куће. Уништили су и цркве, манастире, споменике и друге објекте.
У самим Пребиловцима су великим делом разориле и сеоско гробље, и из гробница вадили покојнике, спалили их или разнели. У селу је поновљен злочин, када су из патолошке мржње и жеље да се сакрију злочини усташа, експлозивом уништене кости жртава. Спомен цркву и кости жртава из 1941. су минирали постављеним експлозивом. Минирање је извршено три пута. У крипту су чак убацили авионске бомбеу, такозване „крмаче“, јер другачије нису могли да је разруше. Експлозија је била тако снажна да су се кости и зуби утиснули у камен темеља цркве, а камен, цигле и малтер летели више од 150 метара. После минирања, место где је била Црква је поравнато. Терен је рашчишћен од шута, а у крипту је насут песак и шљунак. Ту је заснована депонија смећа (уклоњена 2002). После истраживања, урађених 2007/08 године, у рушевини храма је нађено око 4% смрвљених костију, од око 4000 жртава, које су ту сахрањене 4. августа 1991. год. Тако су, на српску и људску срамоту уопште, пребиловачка деца и други мученици из јама, поново пали у руке усташких злочинаца, овога пута унука оних који су их, једнако беспомоћне, бездушно бацили у јаму пре пола века.
Одмах по уласку у село, у лето 1992. год., окупатор је скоро ритуално спалио Пребиловце. На фасади последње куће, паликућа из некакве трогирске бојне, зване „Мравоједи“, оставио је графит: „Средија сам што сам стига“. На зиду је написао и број Војне поште. Лако им је било да обаве злочиначки посао у напуштеном селу, кога је остала да „брани“ само баба Драгиња Медић, стара 64 године, једна од четири пребиловачке девојчице које су преживеле покољ 1941. године. Одбила је да напусти Пребиловце, у којима је поново оплакала мајку и сестре, страдале у Шурманачкој јами. Мученички је страдала од унука оних од којих је 1941. године избегла, а за гроб јој се још не зна.
Може се рећи да су ова дешавања 1992. год у селу Пребиловци заправо: „Рат против мртвих“. Међу мртвима су била и невино пострадала деца и њихови земни остаци. То највише и говори чега се плаше непријатељи српског народа. Зато је наша најбоља одбрана утврђивање и објављивање истине о страдању, очување успомене и обнова свих уништених спомен обележја жртвама хрватског злочина геноцида.
У току последњег рата, од стране хрватске војске, из тог дела долине Неретве, је протерано преко 50.000 „Непожељног народа“. Данас у долини Неретве, на левој обали живи мање од 10.000 Срба.
Срби из Пребиловаца и Херцеговине су 30. маја 2007. године, после 15 година од над њима извршеног злочина, започели рашчишћавања рушевина Спомен цркве у Пребиловцима и при том дошли до доказа о стравичном злочину над костима 4.000 Срба жртава усташког терора. Откопавање храма је започето уз пуну сагласност и благослов Преосвећеног Епископа Захумско-херцеговачког и приморског г. Григорија, а под надзором Завода за заштиту споменика Републике Српске из Бања Луке.
Већ следећег дана 31. маја 2007. год. тужилаштво БиХ, одељење за ратне злочине, је издало наредбу за обустављање започетих радова, због наводне недозвољене ексхумације. Иако, очигледно није реч о ексхумацији, већ о рашчишћавању рушевина цркве. Истог дана су у Мостар, у Агенцију за истраге и заштиту БиХ, приведени надлежни православни свештеник, археолог Завода за заштиту споменика културе из Требиња и представник Српског Националног Друштва Пребиловци, ради саслушања где су покушали да их застраше, и запретили су им кривичним гоњењем. Касније је ипак настављено окопавање порушеног Храма.
Кости око 4000 жртава су ексхумиране 1990/91 год. из 13 јама и три велика стратишта. Прецизан број, пошто су савремене усташе уништиле кости, више није могуће утврдити.
Године 2011. у Пребиловцима је обележено 70 година од страдања 4.000 недужних Срба са подручја јужно дела Херцеговине. Тада је литургију и парастос служио владика захумско-херцеговачки и приморски Григорије и том приликом у беседи рекао: “Пребиловци су мјесто опомене, успомене и страдања, гдје је на најбезочнији и најстрашнији начин извршен покољ над недужним мјештанима овога краја. Данас је теже, али много боље бити брат, потомак и сународник оних који су убијени, него оних који су убијали“.
У недељу 5. августа 2012. год. смо кренули назад за Београд и Нови Сад, пуни утисака и захвални тим дивним људима из Пребиловаца који су нас лепо примили и угостили.
У повратку смо посетили средњевековни манастир Житомислић и поклонили се светим Житомислићким мученицима. Године 1941. усташе су побиле свих осам монаха манастира Житомислић и бацили их у Видоњску јаму, која се налази у близини, на десној обали Неретве. У фебруару 1991. год., у спомен костурници манастира Житомислић, сахрањене су мошти житомислићких новомученика, уз саслужење Патријарха Павла. У јуну 1992. год. Хрвати су спалили и до темеља срушили манастир Житомислић, заједно са конацима и спомен костурницом житомислићких монаха новомученика. Манастир је почео да се обнавља у априлу 2003. год. а освештан је 2005. год. уз присуство Патријарха Павла.
Након посете Житомислићу, походили смо саборну Цркву у Мостару. Саграђена је 1873. године и представљала је један од симбола града Мостара. Црква посвећена Светој тројици била је један од највиших и најлепших православних храмова на Балкану. Храм је у јуну 1992. гранатиран, а онда запаљен, а недуго потом миниран и срушен. У току је обнова. Зидови су тренутно подигнути на висину од око 12 метара. Такође смо посетили и стари храм Пресвете Богородице и целивали мошти мученика Леонтија (Радуловића) Митрополита Захумско – херцеговачког.
Наставили смо пут уз хук Неретве који нас је пратио преко Романије, па до Београда и Новог Сада.
Пребиловачки мученици, два пута убијани, и даље су ратна мета, сада преко прикривања истине и неговања заборава жртава. Тиме би и коначно требало да буду убијене. Зато смо се ми 4. и 5. августа 2012. год. окупили у Пребиловцима да одслужимо парастос и да се молитвено присетимо 4000 Срба из тих крајева који су невино страдали. Родбина жртава, нада се да ће ускоро почети изградња новог Храма. Истовремено, се нада да ће се остаци од остатака костију мученика, који сада почивају у седам сандука смештених у једну просторију Дома културе, поново по трећи пут да се достојно сахране. Свака Голгота има своје Васкрсење, те ће ако Бог да своје Васкрсење дочекати и страдални Пребиловци.
Од једне пријатељице из Новог Сада, која је родом из Чапљине, сам чуо да се организује поклоничко путовање у Пребиловце. Нисам се одмах пријавио. Мислио сам, због других обавеза, и да не идем. Након читања приче „Никољдан у Пребиловцима“ предомислио сам се и чврсто сам решио да први пут посетим село Пребиловце. Препоручујем и вама да прочитате причу, коју је написао Митар Шарић из Пребиловаца, једини преживели члан породице, који је тад имао 12 година. Причу можете наћи на адреси: http://www.prebilovci.net/cirilica/stampa/dijaspora.php
И док смо се ми молитвено присећали Пребиловачких мученика, паралелно се у Чавоглавама у Хрватској окупило 70.000 људи да акцију “Олуја” прослави као “дан побједе”, уз концерт Марка Перковића Томпсона, који је публику поздравио поруком “За дом спремни”, и усташког евергрина:
У Чапљини клаоница била,
пуно Срба Неретва носила
Ој Неретво теци низа страну,
носи Србе плавоме Јадрану.
Ово сведочи да „када срце каже море“, није НИ тако лепо, НИ тако близу.
На крају би цитирао владику Атанасија (Јефтића): „Ми људи често нисмо ни свесни колико је велика ствар памћење, и наше, а поготово Божије. Зато је разбојник на крсту и рекао Исусу Христу, уместо свега другога: “Сети ме се, Господе, када дођеш у царству Твоме” .
