Молба због кризе у вези Косова и пензионисаног епископа Артемија


arhimandrit-jovan-radosavljevicКоментар и одговор на писани састав високопреподобног архимандрита Јована Радосављевића под називом

Молба због кризе у вези Косова и пензионисаног епископа Артемија[1]

Високопреподобни оче Јоване, прошлог лета сте владици Артемију, када сте га посетили, уручили писани састав са називом наведеним у наслову овог чланка, који је касније објављен у облику некакве књижице-памфлета. Тим поводом Вам се овом приликом обраћамо. У Вашем писаном саставу на наиван, али уједно тенденциозан начин, сву кривицу за несрећно стање у Српској православној цркви, особито по питању прогона епископа Артемија и његовог монаштва, сваљујете управо на њега, а не на црквене власти огрезле у екуменистичкој јереси и бестидне у кршењу светих канона у случају поменутог прогона, као и у још много чему. Са жалошћу почињемо и настављамо ово обраћање Вама, јер је повод који сте за Ваш поменути чланак изабрали такође жалостан, још је жалоснији његов садржај, тј. ставови које у њему изражавате; дух који у њему провејава је дух који се саображава унапред осуђеном покушају црквеног посветовњачења, помодарства, либерализма, екуменизма… Овај дух је апсолутно супротан апостолској науци која нас учи: не саображавајте се овоме вијеку, него се преображавајте обновљењем ума свога, да искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља Божија (Рим 12, 2); А ми не примисмо духа овог света, него Духа који је из Бога (1 Кор 2, 12).

Кад би се свако слово Вашег писанија претворило у по једну сузу опет не би достојно оплакало Вас и Ваш став по питању стања у нашој Српској православној цркви, особито по питању прогона епископа Артемија. Не би, уважени оче, све те сузе могле оплакати ни Вас, нити српско монаштво Вашег кова, част изузецима, које је свете српске манастире, тврђаве православља, својим кукавичлуком и индиферентношћу претворило у мишије рупе. Да, бастионе православља, гнезда духовних орлова, херувимске стражарнице наше Светосавске цркве,те свете српске исповедничке манастире, ћутање и плашљивост српског монаштва претворило је у зечије и мишије рупе, или, што је још грђе, у галерије новотарских достигнућа и екуменистичког пировања. На самом делу се показује да је овог момента ћутање српског монаштва, српских духовника, најбољи савезник новотарске и екуменистичке, рушилачке хунте унутар Српске православне цркве. Погледајмо искуство Цркве, није ли индиферентност управо суштина и самог екуменизма?

Наиме, у својим писмима мирјанима свети Амвросије Оптински, горећи ревношћу за чистоту вере, средином 19. века пише и изобличава секту тзв. „индиферентиста“, тј. „равнодушника“, који исповедају следеће: „Веруј како хоћеш, само имај љубави према ближњем“.[2] Дакле, индиферентисти су се преметнули у секту и били сматрани њоме у то доба. А зар ово њихово вероисповедање није већ готови и потпуни екуменизам? Наравно да јесте, јер је индиферентност према догматима вере православне сама суштина екуменизма, онај ко болује од индиферентности је на корак од екуменизма, или је већ огрезао у њему. Зато је једино горе од тога, оче Јоване, Ваше директно учествовање у реформаторском и унијатском разграђивању Српске цркве.

Ово Ваше писаније је цигла коју сте, на Вашу срамоту, уградили у вавилонску кулу, грађену од стране српских епископа екумениста и новотараца, исту ону кулу коју деценијама гордо зидају на сред светосавске Српске цркве, пркосећи светоме Сави, светим апостолима, светим оцима, пркосећи самоме Богу. Како су ранији зидари Вавилонске куле завршили – познато Вам је, не варајте се да ће Вас и ваше „велике мајсторе“ и налогодавце у том несрећном послу та судба мимоићи. У Вашем писанију себе недвосмислено стављате у ред са екуменистима и новотарцима, иако се по Српској цркви представљате као духовно чедо светог владике Николаја – но по чему питамо Вас? Јер, судећи по ставовима које износите у Вашем писаном саставу, то се не може закључити, а још мање по активном учествовању у екуменистичком јеретичком покрету. Ви као да заборављате апостолске речи: Не знате ли да коме дајете себе за слуге у послушност, слуге сте онога кога слушате (Рим 6, 16). Насупрот томе апостол позива на стражење, па вели: Купљени сте скупо, не будите робови људима (1 Кор 6, 20).

Свима је познато, а Ви се нешто посебно ни не трудите то да сакријете, да сте Ви верно духовно чедо епископа Иринеја Бачког, предводника у јеретичком екуменистичком покрету у Српској православној цркви. Да се на Вама обистињују речи апостолске које наведосмо потврђују и скандалозни снимци Вашег учествовања у Иринејевим екуменистичким, молитвеним излетима и сусретима у Бечу 30. маја 2014. године. На ово Ваше неписмено писмо после Вашег активног „екуменисања“ није се више могло ћутати, јер Ваше безакоње само говори против Вас. Пошто сте послушник екуменисте и сами сте постали екумениста, стравичне сцене где се молите са римокатоличким клирицима и верницима, где се са њима поздрављате то потврђују. Како Вам Ваша седа брада није у томе засметала? Питамо се! Како ми млађи од ње да се стидимо, кад се Ви сами не понашате сходно Вашим годинама и чину, какво онда поштовање од млађих да очекујете? Какав нам пример дајете? – Пример кукавичког снисхођења јереси екуменизма и јеретицима. Такво гажење Ваше савести породило је нашу смелост да Вам се оштрим речима обратимо, јер Ваши преступи захтевају такве речи.

Иако се са очигледно киселим изразом лица поздрављате са кардиналом Шенборном, иако са очигледним немиром у души (јер какав, иначе, плод може имати молитва са јеретицима осим проклетства и немира?) читате са њима Оче наш, то Вас не лишава канонске одговорности коју треба скупа са епископима екуменистима да сносите због заједничког мољења са јеретицима, а Ви знате шта канони за такве преступе предвиђају. Питамо Вас зато: ако залутали и надмени српски епископи екуменисти иду тим несрећним путем екуменизма, како се Ви, као стари архимандрит, усуђујете да им у томе указујете подршку и тиме нама млађима дајете овако несрећан пример издајства вере и гажења канона? Поред свега тога Ви се још усуђујете да паметујете и пишете писма Вашем „брату Артемију“, товарећи тако још већи терет на своју старачку савест. Очигледно је, лепо Вам је са Иринејем Буловићем, прија Вам његово друштво, као својеврсног недодирљивог црквеног моћника, али не бисмо никада волели да осетимо како Вам је кад останете сами са својом савешћу. Тужно је све то за једног архимандрита, да се у Вашим годинама тако понижавате, но, какви су епископи, такви су и архимандрити. А оног једног епископа Артемија, који се том Вашем духовном оцу или чеду, не зна се тачно, Иринеју Буловићу, супротстављао годинама у његовом екуменистичком нечестију, Ви називате монахом, признајући тиме безаконе и неканонске одлуке инспирисане директно од стране Иринеја Буловића.

Цео свет већ зна да је управо Иринеј Буловић вештим административно-бирократским махинацијама изманипулисао највише црквене институције – Синод и Сабор, искористио индиферентност и страшљивост српских епископа и издејствовао неканонско рашчињење епископа Артемија. Признањем те неканонске одлуке Ви сте себе још страшније понизили, јер сте осим одобравања кршења светих канона и хришћанске савести, такође погазили и људску, рођачку крвну везу са владиком Артемијем. Но, Ви сте се потпуно саобразили духу екуменизма и реформаторства, како на почетку написасмо, а саображавање и учествовање у екуменистичким активностима и прогону антиекумениста су само потврде те чињенице. Уверени смо, пак, да Ваша архимандритска савест није тако брзо могла бити некротизована и наркотизована патетичном, сентименталном „духовношћу“ екуменизма у којој је „љубав“ резервисана само за јеретике, не и за православно стојеће, те се, осим по киселом изразу Вашег лица, такође и по Вашем писаном изражавању не осећа претерано дубока увереност у оне ставове које заступате, барем не у писму које коментаришемо. Можда је зато Ваш писани састав остао на интелектуалном нивоу детета основне школе, онако на силу написан, по захтеву Вашег домаћина Иринеја Буловића, код кога годинама зимујете, а у задње време и летујете, уз неизбежне екуменистичке излете и пикнике, попут овог недавно у Бечу. Ваљда сте од њега добили прелазну оцену, судећи по благослову за штампање овог Вашег рада у облику књижице, а у којем се види да се неком дубљом теологијом нисте скорије бавили, у којем сте набацали све и свашта, слабо и погрешно повезали и наденули наслов који нема везе са самим собом, нити са садржином, а садржина нема везе са предметом наведеним у наслову нити смисаони континуитет, једино се разазнаје Ваша неубедљива и промуцана констатација да је „Артемије крив и треба да се покаје“.

Није ли то само поновљени сажетак разхристовљене и разчовечене, „великодушне“ понуде „решења“ проблема прогона епископа Артемија које нуди патријарх Иринеј? Зар је овакво његово патријарашко, очинско душебрижнитшво одмакло даље од побожности оних мењача новца и трговаца у Јерусалимском храму, којима је Христос испреметао столове и растерао их? О, зар није таква пијачна понуда патријарха Иринеја издаја чина који носи, и светог места на коме стоји? Није ли та његова понуда само јадно пилатовско прање руку након што је разапео Артемија и његову паству? Да, све то и више од тога. А Ви оче Јоване учествујете у свему томе. О Вашој песми у патетичном маниру на крају писаног састава да и не говоримо, њен наивни стил, одговара и њеном наивном садржају.

Све скупа тешко да би прошло озбиљнију хришћанску, монашку, још мање теолошку критику, али, екуменистима таква озбиљност није ни својствена ни потребна. Потребно им је само одобравање, које им Ви пружате. Зато се овом приликом више осврћемо на Ваше поступке који нису у складу са истином, за коју се наводно залажете у Вашем писаном раду. Дакле, није суштински проблем Ваше писмо, састав, књижица, шта већ, проблем је дух којим дишете и пишете таква несувисла писма. Проблем је страшна екуменистичка заблуда којој сте се препустили као својеврсној поплави у Српској православној цркви. Зато Вас овом приликом упозоравамо: спасавајте се од ње, оче Јоване, док још можете, време пролази, треба добар одговор дати на страшном Христовом Суду. Због свега наведеног овде више анализирамо Вас, као сачинитеља писма, Вас као извора из кога тече горка вода неистине. Јер, кад је вода горка проблем треба тражити у извору, не у води.

Све у свему, Ваше писмо показује да сте Ваше интелектуалне и духовне потенцијале на, за Вас врло понижавајући начин, ставили у одбрану неодбрањивог – тј. екуменистичког поигравања светим догматима од стране високе црквене власти – патријарха Иринеја, Иринеја Буловића и осталих екумениста, и неканонског деловања истих наспрам епископа Артемија и његове пастве. С обзиром да се показујете као учесник и екуменистичког покрета и канонског беспоретка у Српској православној цркви, овакво Ваше писање не изненађује, оно је природна аномалија која прати то Ваше дављење у мутним екуменистичким водама. Изненађује само безобзирност својствена екуменистима и реформаторима, коју сте сами тако брзо прихватили и научили као правило понашања и писања. На страну то што као стари архимандрит немате манастир у коме боравите, немате своју братију, дакле, духовну децу монахе и монахиње које сте требали духовно да рађате, немате плодове на духовној њиви светога Саве на које се можете у Вашим годинама осврнути, погледати иза себе и рећи: ево, то сам урадио протеклих деценија мог монаховања. Овде, наравно, изузетак чини Ваше духовно недоношче, епископ Иринеј Буловић, толико штетан за Српску православну цркву и шире.

Да, оче Јоване, познато је старијима, а и нама млађима да сте Ви били духовник некаквом студенту Мирку, који сада као епископ Иринеј шири свашта око себе, али најмање мир. То Ваше духовно недоношче сте управо Ви, попут кукавичијег јајета, подметнули у духовно гнездо оца Јустина. Епископа Иринеја Бачког сте управо Ви, као дивљу маслину пониклу у комунистичкој породици, накалемили на питому духовну маслину – оца Јустина. После толико деценија видимо да то калемљење није успело, накалемљена грана одсекла је саму себе од предања оца Јустина, сасушила се и отпала је, свакако. Деценије за нама то јасно показују, јер се дрво по плодовима познаје, а једино достигнуће и највећи плод епископа Иринеја јесте екуменизам, екуменизам и екуменизам, ова једна реч сажима сво његово епископско дело. Ви сте, како се види, директни учесник у том његовом несрећном делу. Ваше духовно чедо показује и Вас, дакле. Питање је само ко је сада коме духовник и ко кога заправо следи? Но кристално је јасно да сте обојица залутали. На страну и то што се не бавите ни озбиљним пастирским и духовним радом са нашим верним народом који је у јадном духовном стању; све је то ништа у односу на чињеницу да сте сами постали отворени екумениста, дакле, јеретик.

Велика је дрскост да се као такав Ви усуђујете да делите поуке и памет једном епископу исповеднику, који се до крви бори против зла екуменизма, у које сте се и сами уплели. Суштина овог Вашег писанија показује и потврђује све сада написано о Вама. Све Ваше наивно богословствовање се може свести на једну реченицу – битно је да сте „уз власт“ и основа Ваше „еклисиологије“ је: беспоговорно слушати црквене власти, без провере да ли правилно управљају речју истине Божје, да ли држе веру и предање отаца, и наравно, за то бити добро награђен.Оче Јоване, Богу је плакати над оваквом „теологијом“ једног архимандрита у Вашим годинама. Свака Ваша написана реч провејава неистинољубивошћу, недобронамерношћу, провејава само једним – амбицијом, тако штетном појавом за Цркву. Данас се међу младим, образованим српским монасима догађа страшна трка којој се сам ђаво са чуђењем радује – трка за епископским чином. Жалосно је, тужно је за Ваш чин и Ваше године што сте се у ту трку и саму упрегли. Ово Ваше слово владици Артемију показује управо да је пред Вама само један једини циљ: угодити епископу Иринеју, предводнику екуменистичких црквених моћника и добити као уздарје од њега епископски чин, или барем сачувати његову благонаклоност.

Данас само две категорије људи могу желети епископски чин: први су многобројнији – људи лакомислени, залудели и занесени гордошћу и властољубљем, који не схватају тежину епископског крста; други су људи који из истинског послушања, истинском духовнику, или по откривењу свише, желе да приме епископски чин. С обзиром на то ко је Вама духовник, и коме сте Ви духовник, јасно је којој категорији сте себе прибројали. Жалосно је што се већ одавно види да се та Ваша жеља за епископским чином неће испунити, чак ни уз помоћ оваквих Ваших јадних поступака, а улог који сте у то име дали: Вашу душу, Вашу православност и Вашу част, тешко да ћете икада више повратити, осим искреним покајањем, и тајним и јавним. Јесте ли у Вашим годинама спремни на то?

Са надом да ћете се одвратити од курса и пута који су екуменисти трасирали у који на силу гурају Српску православну цркву, а којим и Ви идете, написани су ови редови. Нека наша нада у Богу буде испуњена. Амин, Боже дај!

П. С. Потрудисмо се да не останемо дужни песму којом сте „украсили“ Ваше писмо „брату Артемију“, те Вам ту Вашу љубав узвраћамо.

Брату Јовану и његовом чеду
Долетела два гаврана врана,
Један беше од Лелића бела,
А други из Станишића равна,
На врх Цркве Светог Саве села.

Некада се зваху Милисав и Мирко,
Сад су Јован и Иринеј Бачки,
Вртели се како ветар пирко,
Сад су оба баш на истој тачки.

Летели су од славних Дечана,
Преко Грчке, по беломе свету,
Летели су преко поља равна,
Докле своју не стигоше мету.

Али поврх дивног Божјег храма,
Надлеташе кротки голуб бели,
Да нам цркву не прекрије тама,
Он је својом белином весели.

Гледају га, јади их не знали,
Па на цркву баш слетеше оба?
Ма нисмо их ми никада звали,
Тако црне сада у зло доба!

Један другом сташе говорити,
Да голубу што над црквом лети,
Зло некакво треба сатворити,
Што их сада омета у мети.

Мала им је црква Светог Саве,
Мало им је сво небо над њоме,
Па голуба кога људи славе,
Свим силама хоће да саломе.

Црне птице, црне им и мисли,
Па голуба што високо лети,
Кљуновима оштрим беху стисли,
Не дају му на цркву да слети.

Кажу, да је сад црква њихова,
Гордо гракћу, јечи на све стране,
Написаше гомилу стихова,
Бела птица с цркве да нестане.

Шта је црква без голуба белог?
Празна зграда препуна мишева,
Чему вреди и по’ света целог,
Без вере смо гомила лешева.

Наумили лукавствима разним,
Да од цркве себи кућу праве
Празном славом и речима празним,
Бачко-бечким путем да наставе.

Зато им кротак и смирен голуб,
Сметаше док високо над црквом стоји,
Ставише га, дакле, на срама стуб,
Да тако јадан себи дане броји.

Но птица Богу мила, бела и чиста,
Својом белином и даље цркву краси,
Та лепота беше она иста,
К’о лепота мудрости испод седих власи.

Гаврани црни за њу не знају,
Јер им црнина поглед замути,
Зато ни од чег’ они не презају,
Грактање њиносву цркву смути.

Трпи Господ, трпи свети Сава,
Али благи лахор са видика,
Буди веру што већ дуго спава,
У народу ком је црква дика.

Подиже се народ, и сав право стаде,
Црне птице одгнаше с крова,
Мир Божански у цркви настаде,
Православље оста вера Србинова.

Протосинђел Максим
___________________________________________________

[1]Дати чланак објављен је у листу „Православни глас“, бр. 19, јун/јул 2014, стр 21.

[2]Свети Амвросије Оптински, Поуке о нашем спасењу, Писма мирјанима у свету, Београд 2013, стр. 27.