Патријарх против патријарха или кад врана врани очи вади


Из Дневника Грешног Милоја, 24.01.2014-

 

 

 

           

 

            Данас сам са радошћу и задовољством извршио задатак који ми је поверио Уређивачки одбор,  предавши у штампарију рукопис и документа за прву књигу Библиотеке  Свети кнез Лазар, која ће, с Божјом помоћи, у најскорије време изаћи из штампе и показати народу светосавском како лажни пастири распуђују и прождиру Христово стадо, претварајући србску децу на Богословским школама у неојаничаре.

 

            Данас ми је пријатељ из Заблаћа код Чачка дотурио фотографије које сведоче о још једном новотарско-рушилачком подухвату који је извршио заблаћки поп, порушивши древни иконостас. За тај злочин и вандализам нико нема  објашњење. Сумња се да је то поп учинио   у договору са својим синовима од којих су тројица, такође, попови а четврти при крају теолошких студија. Сва четири сина попа Милољуба Мирковића су се јуришању на  Предање, баштину рода србског и  светосавље обучавали на богословским школама  код лажних учитеља, на начин који ће се обелоданити, ако Бог даде, горе најављеном књигом.

 

            Данас ми пријатељ донесе на дар  књигу епископа рашко-призренског Павла под називом: “Извештаји са распетог Косова” која је изашла са благословом патријарха Иринеја, а коју су приредили господа Амфилохије, Атанасије, Давид и др. – (ИСБН 978-86-84799-62-5)

 

            Листајући ову књигу запазих да се блажено-почивши патријарх Павле и актуелни патријарх Иринеј не слажу међу собом у гледању на свог сабрата Артемија.

 

            Наиме: патријарх Иринеј каже у своме писму владици Артемију (кога он зове монах):   ”због показане немоћи да одговорно управљате повереном Вам Епархијом.

 

            Епископ Павле (потоњи Патријарх србски) о истом човеку је говорио мало другачије. Наиме, из његових извештаја не проистиче закључак да се ради о неком “немоћном” човеку.

 

 

 

 Тако, он  у својем Извештају Синоду 1988 године пише:

http://srbinaokup.info/wp-content/uploads/2014/01/p1.bmp

Годину дана касније, 1989. епископ Павле извештава Синод:

p2

p3

 1990. епископ Павле у Извештају Синоду  пише:

p4

p5

 А 1991. године, у Извештају епископа РПКМ Павла стоји:

p6

Биће за истраживачки дух интересантно завирити у Архиву СПЦ те видети шта пише у извештајима прогонитеља владике Артемија.

 

 

                                                                      ***

 

            Али патријарх Иринеј се не слаже ни са самим собом. Наиме, он је на Сретење 2010. у цркви Ружица на Калемегдану, за ТВ Чачак изјавио (што су сва средства информисања пренела): “Артемије је добар, Артемије је честит човек”.

 

            Међутим, у своме писму, од 13. јануара 2014. преко званичног сајта СПЦ, исти патријарх Иринеј истог човека (владику Артемија) својој новогодишњој честитци (Писмо је одаслано у јавност дан уочи Нове године) види на путу “који води у пропаст вечну”. 

 

 

 

            O tempora, o mores!  (Чудних ли времена, чудних ли обичаја!)

 

 

 

 

 

                                                                   ***

 

            У истом писму патријарх Иринеј тврди: “Нажалост, и поред тога што Вас нико у Сабору наше Цркве, као и у Православном свету уопште, не подржава”…

 

 

 

            Да ли Патријарх говори истину? – питање је сад.

 

            Потражимо  одговор на то питање:

 

 

 

Протојереј-ставрофор Сава Арсeнић:

 

                                                       

 

            …“Биће таква срамота не само овога века, него и вечнога. Тужно је ово што ја говорим и претужно.

 

            И сада да видим Ристу, Зорана и друге многе… И Живка, па да му кажем:  Живко, знаш ли ти на чијој столици седиш? На столици владике Јована Велимировића.

 

            Срам их било!

 

            Осудиће њих цело српство!

 

            Проћи ће њихово!

 

            А Бог се неда победити! Нико га није никад победио, нити ће икад победити.

 

            Навалисте на свог друга, али и ви сте то чули –  Зоране, Живко и Ристо, (ово су световна имена бив. Еп. Атанасија Јевтића, еп. Шабачког Лаврентија и митропол. Амфилохија Радовића – наша напомена) кад је отац Јустин рекао Артемију: „ А ти ћеш мали пострадати!“

 

            И од кога?

 

            Од школских другова.

 

            Срамота!

 

            По ко зна који пут, Србинова! Од Косова и Вука Бранковића, преко Милоша Обреновића, преко комунизма, где је брат брата убијао, сестра сестру…

 

            Дочекасмо да свештенослужитељи убијају браћу своју.

 

            Срамота!

 

            Срамота!

 

            И опет само срамота!

 

            Како се не стиде да корачају по овој Српској, мученичкој и крвљу натопљеној земљи?

 

            Како може Зоран (Атанасије Јевтић – наша прим.) да гледа владику Артемија? Он који то више и није, па се вратио и постао – Зоран издајник. А гледају врата у Грачаници једна уз друга. Иза једних седи владика Артемије, утамничен под контролом  шведског батаљона, или чете, полицијом шиптарском и не могу другу реч да кажем и Удбом српском из Србије. А колега… Гледа, онако сав уфашлован око врата. Шта је он урадио своме другу?

 

            Боље да се није ни родио!

 

        И за тог човека се може рећи као што је Христос рекао за Јуду – боље да се није ни родио.

 

            Мале су моје речи, драга браћо и сестре, да овај тужни тренутак опишем, али запамтите: Бог је увек победитељ! Можете га и ви издати, али нема те силе која може Богу на пут стати.

 

            Зато вас молим – издржите. Молитву појачајте…

 

            Господ рече за нас свештенике: „ Ја вас изабрах од света, да ми будете сведоци.“

 

            Али пуче сведочанство на два дела!

 

            На  ревносно и издајничко!

 

            Жалосна нам је мајка свима, а поготово издајницима! (Подвлачења наша)

 

            Владика Николај рече, прочитах вам, да Христос долази стално. Али имам утисак да по овим временима, и знацима у њима, неће бити далеко да дође последњи пут. И кад буде дошао последњи пут, биће страшно. Мала чета праведника ће се радовати, а углавном ће издајници да се тресу као никад до сада, нико што се није тресао…

 

           

 

            Вама драга браћо и сестре, желим да скупите снагу да се помолите, али немојте да малаксате никада!

 

            Један је кратки овај живот.

 

            Сад ако треба, нека носе главу.

 

         Али вечност нас чека. Вечност прелепа. Вечност коју виде апостол Павле: вечност са свим нашим покојницима, вечност са крсним славама, којима смо се молили и ми и преци наши. Вечност, и у тој вечности да видимо Мајаку Божију. Нико толико није пропатио као Она. И да се Сину Њеном поклонимо.“  (           You tube: Отац Сава Арсенић – Беседа у недељу православља 1/3 2/3 3/3, 2010.год.)

 

 

 

     Аудио запис ове беседе  ОВДЕ:

 

 (2/3)  http://www.youtube.com/watch?v=b_E3ni6SGcU

 

 

 

 

 

Протојереј-ставрофор Душан Петровић, ректор карловачке богословије:

 

                     Артемијевом делу се треба поклонити       

 

 

 

 

 

…“Али смо доласком Владике Артемија у Црну Реку били врло поносни на њега, јер смо знали да је дошао у манастир у коме је био катанац на вратима, где је велики светитељ Петар Коришки чамио сам у оној пећини, а он је тамо створио кандила живе вере, младе монахе…

 

После тога, кад је постао епископ, онда је изнедрио и излетели су као голубови из његовог окриља, под његовим васпитањем, под његовом духовном контролом близу три стотине – две стотине и неколико – монаха.

 

Питам ја вас – ко је то у православном свету, не у Српској Православној Цркви, ми смо беда и јад, који је у православном свету, епископ могао да изнедри толико монаха за релативно кратко време?

 

Тога нема!

 

Нема, нема, будите сигурни!

 

Кад епископ изнедри две стотине и неколико монаха из свог окриља, под својим васпитањем, под својом контролом духовнном, онда је то, господо моја, подвиг.

 

То треба ценити.

 

То треба поштовати.

 

И томе се треба поклонити.

 

Е сад, пошто наш народ каже да ђаво никад не спава, а очиледно не спава, будан је, он је преко неких својих, није важно којих, позавидео. А завидети је велики грех, то је јако велики грех, и онда је почео да чачка и да тражи где, на ком месту да боцне да би повредио праведника.

 

И боцкао, боцкао док није нешто пронашао.

 

Тобож!

 

И онда су наишла велика искушења, а искушења наилазе на праведнике, искушења до данашњег дана.

 

 Али, на срећу, овај ваш Владика који седи овде поред мене, мој школски друг и ва-спитаван од Светитеља Оца Јустина Поповића, који зна да трпи до краја и који зна да све то што се ради је кратког даха и кратког века, а да Бог побеђује, да побеђује онај који је победио смрт, сатану, који је победио зло…

 

 Ваш Владика и мој школски друг и мој брат у Христу је јунак и борац чистог образа.

 

Сигурно чистог образа!

 

И он свој крст који су му натоварили на леђа достојно носи!

 

И  нека му Бог помогне да га узнесе достојно тамо докле треба да га узнесе.

 

И њега очекује само венац славе!

 

А остали нека размисле шта и како раде“…(Имендан владике Артемија 2.11.2010. Беседа)

 

 

 

Видео запис беседе  ОВДЕ:

 

 

 

http://www.youtube.com/watch?v=wheHdgqFggw

 

 

 

* * *

 

 

 

Митрополит пирејски Серафим:

 

                 

 

Пиреј 31-1-2011

 

Преосвећеном Епископу рашко-призренском и косовско-метохијском г. Артемију

 

Преосвећени, Многопоштовани и Љубљени Брате…

 

 

 

….Непоколебиво верујем и са смирењем јавно објављујем, имајући 20-годишње искуство бављењем Црквеним Правом као Црквено-судски истражитељ и Секретар Великог Црквеног Суда Грчке Цркве, да је Ваше Цењено Преосвештенство, сагласно Божаственим и Свештеним Канонима Светих Седам Васељенских Сабора, као и Помесних које су они потврдили… као и сагласно Еванђелском Божанском Закону, Канонски Епископ Најсветије Епископије рашко-призренске и косовско-метохијске, и поред постојања против Вас донетих Одлука, од стране Светог Архијерејског Синода као и од стране Светог Архијерејског Сабора, без Канонске оптужнице и прилагања стварних чињеница, Канонских истражних радњи и испитивања оптужнице, Канонског суђења и Одбране, и могућности правних лекова, и то:

 

а) Одлуке Светог Архијерејског Синода од 11-2-2010 о Вашем привременом удаљавању са Ваше богомчуване Епархије

 

б) Одлуке Светог Архијерејског Сабора од 2-5-2010 о наметању Вам казне коначног уклањања са Ваше Канонске службе

 

в) Одлуке Светог Архијерејског Синода од 18-9-2010 о наметању Вам казне неограничене забране свештенодејства

 

г) Одлуке Светог Архијерејског Сабора од 18-11-2010 о наметању Вам казне рашчињења са високог Архијерејског Достојанства и Вашег враћања у ред монаха, с обзиром да ове Одлуке флагрантно крше сваки појам Канонског Права и Канонског процесног поретка, и да у канонском смислу немају валидност, са непосредном последицом да су поменуте Одлуке неважеће, неосноване и непостојеће, и да непоправљиво и грубо повређују Канонску веродостојност наведених Управних и Судских органа најсветије Светосавске Српске Цркве, као и Канонско Начело адекватних казни, које важи у Аутокефалним Православним Црквама“…

 

 

 

 

 

Епископ Серафим Пирејски- други пут:

 

                                            

 

У Пиреју, 1. марта 2011.

 

 

 

     Исто тако, изражавање чуђења и бола због екуменистичких „кретања“ до јуче православно и светоотачки борбене Светосавске Српске Цркве, и конкретно амнестирање непокајаних паписта за страшне злочине геноцида над Српским Народом убијањем 800.000 Срба новомученика, који су недавно уврстили међу „свете“ духовног и моралног подстрекача гнусних злочина, Римокатоличког Надбискупа Загребачког Алојзија Степинца, и заједничке молитве са представницима Папске свејереси, као што је недавно обављена у параклису Богословског Факултета у Београду (27-1-2011) од стране духовних потомака преподобног и богоносног Оца нашег Јустина (Поповића), чијим су божаственим списима смртно рањени нарасли демони синкретистичког Екуменизма, Папизма и антихристовског Просветитељства, свакако не представља мешање у унутрашње ствари, него оправдани израз братског протеста због отуђења и отпадања од светоотачког и светодуховског православног пута.

 

2. Моји неуки критичари, ходећи путем „сопственог“ надахнућа, а не црквеним и канонским путем предвиђеним од стране божанствених и свештених канона, превидели су суштину мога писма, јер им није ишло у прилог, такође и канонску и правну основу мог приложеног критичког мишљења, базирану на божаственим и свештеним канонима који се јасно и недвосмислено наводе

 

3. И поред бучних, теолошки дилетантских и неутемељених, номоканонских изјава претходно наведених мојих критичара, неумољива канонска питања за канонски безакона чињења Светосавске Српске Цркве остају неодговорена, и посебно:

 

На основу

 

а) којих канонских поступака

 

б) којих канонских оптужница

 

в) прилагања којих чињеничних доказа

 

г) којих канонских испитивања

 

д) којих истраживања оптужница

 

ђ) којих канонских суђења

 

е) којих одбрана и

 

ж) којих правних лекова су донете:

 

I) Одлука Светог Синода Српске Цркве од 11-2-2010 о привременом удаљавању Епископа Артемија са Његове богоспасавајуће Епархије

 

II) Одлука Светог Архијерејског Сабора Српске Цркве од 2-5-2010 о наметању Епископу Артемију казне свргнућа са управе Његове Канонске Епархије

 

III) Одлука Светог Синода Српске Цркве о наметању Епископу Артемију казне забране свештенодејства, и

 

IV) Одлука Светог Архијерејског Сабора Српске Цркве о наметању Епископу Артемију казне рашчињења са високог Архијерејског достојанства”.   

 

 

 

Митрополит китарски господин Серафим:

 

 

 

Папизам, са својим догматским заблудама и новачењима и Протестанти, са својим непрекидним цепањима на стотине протестантских огранака и њиховим страховитим удаљавањем од једне и једине Цркве Православних, Једне, Свете, Католичанске и Апостолске Христове Цркве Свештеног Никео-Цариградског Символа Вере, далеко су, нажалост, удаљени од еклисиолошког и богословског појма и одреднице Цркве, и отуђили су се од аутентичног Апостолског и Отачког Православног Предања.

 

Дух света и посветовњачење продрли су дубоко у ове инославне правце и конфесије, и непрекидно потресају њихове труле темеље бројним хомосексуалним скандалима, „хирото-нијама“ жена и хомосексуалаца, заједничким молитвама са инославнима и припадницима других религија, и скандализовањем Хришћанских савести.

 

У узбурканом 20. веку разрасла се, заједно са осталим јересима и злослављима, и свејерес Екуменизма, коју је осудио савремени светитељ Српске Православне Цркве, који је недавно прибројан  каталогу светих, свети Јустин Поповић.

 

Међутим, нажалост,  данас нека духовна деца светога Јустина – који је објавио да се пад човечанства фокусира у три лица: Адаму, Јуди и Папи – не само да не усвајају речено од њиховог светог Духовног Оца против свејереси Екуменизма, него допуштају прогон и рашчињење њиховог врлинског брата и исповедника Епископа, бескомпромисног борца против Екуменизма, Канонског Епископа рашкопризренског г. Артемија (Радосављевића), без оптужнице, канонског суђења и одбране, уз то пристају на заједничку молитву током Свете Литургије и чина резања славског колача заједно са Папским Кардиналом и Нунцијем, који се дрско приближују и дотичу заједно са Православним Епископима и свештеницима благословени од српског Патријарха хлеб!  Шта још нећемо дочекати…

 

Ова свејерес Екуменизма данас неометано делује и у православним областима, пошто се Православни Епископи, превиђајући правило да Православни не могу општити са, сагласно Светим Канонима, одлученим инославнима и јеретицима, заједнички моле са њима, некада и током Свете Литургије одевени у Архијерејске одежде!

 

Међутим, овај начин приближавања инославнима и јеретицима не решава, него напротив ствара проблеме општења са јеретицима. Уколико се претходно не разреше догматске, богословске и еклисиолошке разлике, уколико се не уреде питања Вере и догмата – није могуће доћи до сједињења, заједничког служења и заједничке молитве. А уколико и дође, противно Свештеним Канонима и црквеном Предању, тада ће то представљати  најозбиљније теолошке и еклисиолошке девијације, које онемогућавају црквено општење са тим лицима, колико год високо се налазили на хијерархијској лествици.  И истовремено ће скандализовати и духовно повређивати православну хришћанску пуноћу.

 

Далеко нека буду од свештеног простора наше Православне Цркве ови најтежи падови и застрањења. Нека би дао Бог да данашњи велики и светли празник нашег Православља донесе ово највеће добро у окриље наше Најсветије Цркве – `не општити са одлученима и јеретицима`!”

 

 

 

Проф. др Миодраг Петровић:

 

            

 

…“Претње и утеривање страха у богобојажљиве правовернике представља метод који је апсолутно стран природи Цркве Христове . Такав метод је одувек обелодањивао где, ко,  и са ким стоји у Цркви Христовој.

 

Милосрдни хришћани се неће уплашити жедних за осветом…

 

Редовни црквеноканонски и уставни поступак у случају око епископа Артемија није спроведен вероватно из бојазни да се оптужбе, изречене против њега, неће потврдити као основане. При таквој сумњи или сазнању, негодовање тужитеља траје и пројављује се кроз нове оптужбе и претње, које се протежу чак и на свакога онога ко се усуђује да га правда. Мржња и жеља за осветом и понижењем до потпуног уништења било ког човека, представља тешко обољење од којег човекомрзац сам мора да се лечи; други од тога не може да га излечи…

 

 

 

Ако се таква саборска одлука, изречена против епископа Артемија, сматра коначном и неопозивом, без икакве могућности да буде преиспитана, и ако упорно треба истрајавати на омаловажавању епископског достојанства, онда за утеху, Бога ради а не људи, нека се чују речи псалмопевца Давида: „Једни се хвале колима, други коњима, а ми именом Господа Бога својега. Они посрћу и падају, а ми стојимо и не колебамо се“ (Пс 20, 7-8). Јер моћ Цркве Христове не почива на утеривању страха у њене чланове, ни на упливу политичара или призивању полиције у помоћ, већ на Јеванђелској и Светоотачкој ИСТИНИ, без које су љубав и јединство међу хришћанима, у ствари, ЛИЦЕМЕРСТВО…

 

Исту веру тог великог српског и свеправославног богослова, Светог Јустина Ћелијског, исповеда и његов ученик епископ Aртемије, због чега га и сматрају великом сметњом на путу ка захукталом екуменизму.

 

Пошто ће неко са гневом и осудом да ми приговори на ово што др Артемија и после саопштене саборске одлуке о његовом низвођењу са епископског достојанства на степен монаха називам епископом, дужан сам да за то наведем неке од разлога:

 

  • · Зато што свештени канони не дозвољавају да се епископско достојанство омаловажава на начин како је то учињено са њим;
  • · Зато што у историји Цркве Христове није мали број оних епископа који су се епископски понашали и после неканонски донетих саборских одлука о њиховом извргнућу; богослужили су, подржавани од правоверног народа Божјег, за шта Свети Јован Златоусти служи као изразити пример;
  • · Зато штокод нас није дирано у епископско достојанство чак ни онда кад епископ јавно јеретички наступа, или недоличним животом саблажњава многи народ, што није тешко, ако треба, и доказати;
  • · Зато што је имао пуно канонско право и обавезу да Епархију рашко-призренску брани као невесту, не дозвољавајући да му буде истргнута и неканонски, за његова живота, предата на управу другоме;
  • · Зато што већу одговорност осећа пред Богом, него пред људима;
  • · Зато што у његовом веровању и живљењу много црквености има у строго православном духу;
  • · Зато што је од стране његових тужитеља изостало оно обавезно канонско братољубље у искрености;
  • · Зато што је својим полувековним свештенослужењем Српској православној цркви био од велике користи;
  • · Зато што је достојанствено и смерно епископски поднео сву лавину тешких оптужби, које још увек нису доказане;
  • · Зато што саборска одлука о његовом извргнућу није нашла потврду у душама правоверног народа Цркве Христове;
  • · Зато што су за заживљавање такве одлуке неопходне додатне присиле, претње, утеривање страха наспрам сваког верника који с правом тражи и очекује да се правично хришћански поступа.

 

А шта је оно о чему је требало његови тужитељи добро да размисле пре учесталог доношења одлука којима, како се показује, није у суштини постигнуто све што се желело. Јер, он богослужи и у складу са канонским учењем остаје доживотно у дубокој духовној свези са Епархијом рашко-призренском и косовско-метохијском.

 

Требало је, дакле, најпре предвидети ту евентуалност да се епископ Артемије заиста неће унедоглед повиновати неканонским одлукама, донетим у његовом одсуству, без прописаног црквеноканонског и уставног поступка и без доказаних, као истинитих, олако и исхитрено изречених оптужби.

 

 

 

Проф др Теодор Зисис

 

 

 

   Случај прогона Епископа Артемијa је веома болан, али и пун наде, јер нас поново враћа у време Отаца, показује да живимо у времену Отачком, у времену изазова. А велики Отац Цркве који је данас прогоњен и понижаван јесте Косовски Епископ Артемије, за кога сам, чим сам сазнао за нановијa догађања, схватио да следи пут светог Јована Златоустог. Сви знамо шта је све поднео свети Јован Златоусти, будући неправедно рашчињен, протеран и гоњен. И који је на коначно (свети Јован Златоусти), након што је у почетку рекао ”у реду, нећу се успротивити, нека прихвате наследника” (овај његов првобитни став је имао за циљ да се избегну немири, убиства и проливање крви), када је затим отишао у прогонство и када су се ствари смириле, рекао ”ја сам канонски Епископ, Архиепископ Цариградски, а сви остали моји наследници су пре љубници”… У својим писмима ђакониси Олимпијади свети Златоуст много пута понавља „ја сам канонски Епископ“. Епископ Артемије, такође, након што је неправедно прогнан и протеран у један манастир, као и случају светог Јована Златоустог, постао је стециште одушевљеног сабирања верника и монаха. Светог Јована Златоустог су током читавог његовог путовања у место прогонства следили монаси и ве рни народ. И Епископа Артемија у манастиру где су га прогнали посећивао је велики народ, што је узнемиравало прогонитеље.У време док се дешавају ови тужни догађаји, ја у себи осећам радост, јер се Артемије показује као велики Исповедник и велики Светитељ по узору на велике Свете Оце. И нека му сви остали, па и читав свет, чине шта хоће. И нека будe против њега цео свет и сви Сабори. Канони и Истина су на страни Епископа Артемија”…        

 

 

 

(Цитати преузети из књиге Не дај душу, роде, Београд, 2013, ИСБН978-86-89093-05-6, стр. 299-328)

 

                                                                            

 

                                                                                 ***

 

            Хиљаде потписа на петицијама верног народа, стотине потписа на апелима србских интелектуалаца, велики број књуга-сведочанстава, хиљаде текстова, аудио и видео записа, хиљаде верника на богослужењима по катакомбама, на жалост не дају потврдан одговор на питање које смо поставили поводом Патријархове тврдње.

 

            Самим тим, Патријархове тврдње,  упућују на расуђивање. Народна изрека вели: Ако коза лаже рог не лаже.

 

            Осим тога, упутно је расуђивање о томе да ли било ко, па био он и Патријарх, може  сакрити град што на гори стоји?

 

Грешни Милоје