Операција „Меморандум“ – Пети део


Чланак пред вама је оригинално објављен 2008. године на сајту www.savest.org који је недуго затим и угашен.

Операција „Меморандум“ – Пети део

Да подсетимо, стали смо код вести о потписивању Меморандума, која је у нашу јавност процурила у петак 25. марта 2005. године, у вечерњим сатима, захваљујући изјави Сорена Петерсена.

Одмах сутрадан владика Артемије отишао је код Патријарха, заједно са представником државе, да му објасни чему служи Меморандум. Чим је патријарх схватио шта је потписао, повукао је потпис и обавестио јавност.

А онда је зазвонио телефон једне важне црквене личности, и у слушалици се зачуо познати глас: „Шта ово треба да значи?“ – „Не брините, екселенцијо, све је под контролом. Наш народ каже: кад мачке нема мишеви коло воде. Не обраћајте пажњу на мишеве. Вечерас ћемо се окупити у Синоду и потврдити одлуку. Не брините“.

Те ноћи, између суботе и недеље, заседао је Синод. Без патријарха. И без знања патријарховог. На папиру са заглављем и печатом Синода написали су да патријархов потпис и даље важи. Америка је поздравила овај ноћни састанак и дарежљиво наградила Иринеја Буловића (http://www.danas.co.yu/20050402/terazije1.html):

Ако и не стигну до Буша, за утеху је да су остали пријеми били на прилично високом нивоу и да се бар епископ бачки Иринеј (Буловић) пре неки дан у Новом Саду срео са Мајклом Полтом, избирљивим амбасадором САД у СЦГ који је одбио да види новосадског градоначелника Мају Гојковић, зато што њена странка одбија сарадњу са Хашким судом. Полт и епископ бачки, који иначе има добре односе са новосадском управом, а и члан је Државног савета за Косово и Метохију, разговарали су, између осталог, и о „потреби и перспективама обнове српских светиња у Покрајини“.

Америка има велику потребу за обновом српских светиња у складу са Меморандумом, јер Меморандум отуђује порушене светиње од српског народа. У првом члану Меморандума пише да Комисију чини пет чланова. Од тих пет чланова само један је представник српске државе, а четири члана су представници окупатора. Па чак и кад Синод СПЦ не би био на страни окупатора (што је незамисливо, обзиром на улогу, намену, структуру и начин функционисања Синода у читавом двадесетом веку), опет би однос снага у Комисији био 3:2 за окупатора, што значи да никада ниједна одлука не може бити донета у корист српског народа, његове Цркве и његове државе. То је отворено и написано у седмом члану Меморандума, по коме представник Српске Православне Цркве може само да изнесе своје ставове у Комисији – и ништа више од тога! Буквално пише следеће: „Комисија може да уважи ставове представника СПЦ“. Може, али не мора. Све зависи од тога да ли „представник СПЦ“ изражава просрпске или антисрпске ставове. На пример, ако би Теодосије рекао да на вратима обновљеног храма треба да стоји брава, Комисија у складу са Меморандумом може да пита: „Што ће вам брава?“ – и да не уважи изнети став.

Наравно, незамисливо је да Теодосије изрази ставове супротне интересима Америке и Европске Уније, јер је он послушник Синода. Какво срозавање духовног живота! Нико се никада није обратио у веру захваљујући Синоду. Нико никада није отишао у манастир захваљујући Синоду. Нико од Синода није добио духовну утеху, нико није осетио благодат Синода и његову очинску бригу, нико Синоду није открио све ране своје душе, нико од њега није добио разрешење грехова и духовно исцељење, нико није осетио његово разумевање и његову благост и љубав… Монаси не дају завет послушања Синоду, него своме духовном оцу. Верници не читају сувопарне акте Синода, него душекорисне поуке Светих Отаца. Светитељи никада нису осетили потребу за Синодом. Никада за одлуке Синода није важило: „Изволе се нама и Духу Светоме“. Никада Бог није чинио чуда актима Синода…

И таквој институцији Теодосије је поверио своје спасење! Одступити од свога духовног оца, који те је са муком родио и гајио у Христу, који је годинама стрпљиво лечио све твоје дечије болести, који је бдио над тобом дан и ноћ, многе сузне молитве узнео Господу за тебе… Одступити од њега и приклонити се Синоду – хладној и бездушној институцији протестантског Запада, коју је у Православну Цркву силом увео настрани гонитељ Цркве, институцији која је тебе одвојила од монашког завета, окренула те против сопственог оца и запослила као његовог гонитеља… Заиста, људска безрасудност је као планински бездан, у који бациш камен, а он дуго, дуго одзвања у своме паду, ударајући о стење унутар земље, и на крају оде толико дубоко, да га више не чујеш, нити знаш да ли је стигао до свога дна, или још увек пада…

Човек није творац зла, него његов корисник. Зато Бог не жели смрти грешнику, него да се обрати и жив буде. Ни ми се не радујемо пропасти наших црквених глобалиста, нити презиремо њих као људе. Само разговарамо о њиховим неделима и покушавамо да објаснимо узрок њиховог пада. Овоземаљска моћ фасцинира чак и хришћанина, и обмањује га уверавањем да ће он помоћу ње много више допринети благостању Цркве и народа. Отац Јустин се супротставио овоземаљској моћи и избачен је са теолошког факултета. Његови ученици Амфилохије, Атанасије и Иринеј прихватили су овоземаљску моћ као легитимно средство за достизање циља, и примљени су на тај исти теолошки факултет. На хиротонији Атанасија Јевтића било је званица скоро као на Брозовој сахрани. Били су присутни гости из многих земаља, као и представници државне власти. Он је много обећавао, они још више. „Све ово даћу теби ако паднеш и поклониш ми се“ – рекао је кушач Господу, понудивши му сва царства овога света и славу њихову. То исто кушач нуди и човеку, само користи разне формулације у разним околностима. Али то је посебна тема, која заслужује и посебан наслов. Овде само желимо да обележимо пут којим се, по нашем мишљењу, човек удаљава од Православља и приближава Глобализму.

Вратимо се опет на ванредну седницу Синода, одржану без знања и присуства патријарха Павла, у ноћи између суботе и недеље. Наш сликар постаје признат у нашој јавности чим направи изложбу у Паризу, па макар његове слике биле тотално ишчашене и изопачене. Тако је и ноћна седница Синода са становишта свих црквених закона апсолутно неважећа, али њена одлука је призната у Вашингтону, и самим тим је призната и код нас. Ми немамо црквено тело које би могло да се супротстави оваквом безакоњу. Сабор би могао, али Сабор је ван функције откако знамо за себе (и откако епископи знају за себе), и тек пре две године је почео да „мрда прстима“ после вишедеценијске анестезије – донео је ЈЕДНУ одлуку мимо воље Синода. Надамо се да ће, како време пролази, Сабор све боље функционисати и преузимати ону улогу која му по светим канонима припада. Али тај процес ће сигурно потрајати, а у овом тренутку једини који се отворено супротставља Синоду и његовој евро-атлантској моћи јесте Епископ рашко-призренски Артемије. Синод је прогонио његовог духовног оца, а сада прогони и њега. То је посао Синода.

За глобалисте није меродавно шта кажу свети канони. Меродавно је шта кажу медији. Оно о чему медији ћуте – то и не постоји. Сетимо се Игњатијеве омиљене теолошке сентенце: „Нећу те! За мене не постојиш! Nunca mas!“

На пример, сви знамо да је Амфилохије члан Европске експертске групе, али медији о томе ћуте, па испада као да тако нешто и не постоји. Зашто Миленко Пешић не објави у Политици један чланак на ову тему? Или било који новинар у било којим новинама? Медији воле скандале, а ето, свима је пред носом скандалозна чињеница да је Амфилохије члан Европске експертске групе, и да у оквиру тог чланства има конкретне политичке обавезе. И још скандалознија чињеница – чим је прес-служба Рашко-призренске епархије обелоданила Амфилохијево чланство у ЕЕГ, истога дана са сајта ЕЕГ уклоњени су подаци о Амфилохијевом чланству. Уклањање података је доказ да је Амфилохијево чланство у ЕЕГ скандалозно, и они сами сведоче да је скандалозно. Зашто ово не сме да се објави у званичним медијима?

Или други пример. Сви знамо да је Амфилохије обмануо јавност рекавши да шиптарске фирме НЕЋЕ обнављати порушене српске храмове, а онда се управо то догодило. Новинари одлазе у најопаснија ратна жаришта, и своју главу стављају у торбу да би снимили „рат уживо“, али нико од њих не сме да напише чланак о једној тако лапидарној медијској лажи, као што је Амфилохијева тврдња да Шиптари НЕЋЕ обнављати наше храмове. Постоји ли бар један многотиражни часопис у Србији који би прозвао Амфилохија због оваквог антисрпског деловања? Изгледа да не постоји. Није опасно снимати рат уживо. Опасно је чачкати мечку.

Медији педантно ћуте о чињеници да је на сајту Синода објављен текст дечанског монаха Саве Јањића, у коме се шиптарске терористичке групације на Косову, супротно Уставу Србије, третирају као легитимне институције независне државе. Зашто медији о томе ћуте? Зашто ниједне новине нису објавиле ову фотографију (или било коју другу из књиге „Неодржива обнова“):

Зашто Синод не одговори на неко од ових питања?

Не треба се варати: Шиптари не обнављају српске светиње. Они граде своју крваву „независну, мултиетничку и мултиконфесионалну државу“. Потребно је приказати свету „мултиетничност и мултиконфесионалност“, и зато је покренута операција „Меморандум“.

Ко је заклао оца Харитона Црноречког? Ко је побио толике невине Србе – децу, жене, старце? Ко је спалио наше храмове? Ћути, не питај! Ако неко постави та питања у јавности, биће проглашен за ратног хушкача. А шиптарски кољачи се слободно шетају по Косову, за разлику од њихових недокланих жртава, које не могу никуда да мрдну без оружане пратње. Кољачи нису кажњени, и само чекају следећу прилику. Или су се можда кољачи покајали и постали добри? Шта о томе мисли Амфилохије? Шта мисли Теодосије? Шта мисли Сава Јањић? Да ли су се кољачи покајали? Ако нису, онда нема говора о мултиетничком и мултиконфесионалном благостању. Ко искрено верује да ће на окупираном Косову бити места за Србе – тај је права будала. Распарчали су нас, бомбардовали, поклали, попалили нам светиње и куће, оскрнавили сваку српску стопу на нашој светој земљи… И уместо да се инсистира на извођењу злочинаца пред лице правде, злочинци се похваљују као добре војсковође, добри суседи и добри градитељи православних храмова. Џив-џив-џив, нико није крив!

Мислите позитивно – каже Синод. Не питајте ко је спалио храмове, него гледајте ко их обнавља. Обнављају их Шиптари, ево овако:

Овакву „обнову“ хвали Синод. Ето видите, нема разлога за бригу. Чувајте се оних који мисле негативно, који хоће да нас врате у прошлост, и то у прошлост пре 1999. године. У завршној расправи у Савету безбедности, посвећеној нередима који су избили 17. марта ове године у Косовској Митровици после хапшења српских судија, британска представница Карен Пирс је подсетила на витални политички интерес Евро-Атлантског Савеза, а то је да се ни случајно не сме разговарати о враћању на стање пре 1999. године, тј. пре окупације Србије:

Према њеним речима, изнето је мишљење да демонстранти нису протестовали само због проглашења независности Косова него су неки екстремисти желели да искористе ситуацију и да врате време на пре 1999. године.

Али и не морамо се враћати у време пре 1999. године. Довољно је да се вратимо у пролеће 2005. године, у ноћ између суботе и недеље, када је Амфилохије рекао: „Ја сам вама Синод, ја сам вама Патријарх, ја сам вама Црква“, и без патријарховог знања, у присуству још неколико епископа, присвојио патријархов потпис, „оснажио“ га папиром са заглављем и печатом Синода, на потпуно незаконитом скупу који је у медијима представио као „седницу Синода“. Ту ноћну „седницу Синода“ сазвао је Стејт Департмент. Или можда ви имате бољу идеју ко би могао да је сазове, обзиром да патријарх није за њу ни знао? И одлуку је издиктирао Стејт Департмент, који је у нашим крајевима познатији као „милосрдни анђео“. О диктату из Стејт Департмента већ сутрадан се причало на свим релевантним местима. Зато је Амфилохије морао ту причу да демантује у медијима:

Митрополит Амфилохије демантовао је јуче за Данас приче да је потписивање Меморандума СПЦ са Министарством културе Владе Косова било услов да се делегација СПЦ која од прошле недеље борави у САД сретне са америчким председником Џорџем Бушем. – Потписивање Меморандума нико није постављао као услов за сусрет делегације СПЦ са Бушом, мада је сигурно да његово потисивање олакшава рад делегацији у САД – сматра митрополит Амфилохије.

Председник поменуте „Владе Косова“ тада је био Рамуш Харадинај. Ако није Стејт Департмент наручио ноћну седницу, које су онда биле побуде глобалиста да склопе уговор са владом Рамуша Харадинаја? И то још по сваку цену!

Амфилохије то објашњава финансијским разлозима, али ми смо већ испунили предвиђени простор. Мислили смо да и ову тему завршимо у њеном петом наставку, као што смо већ уобичајили на нашем сајту. Међутим, овога пута ћемо имати више од пет наставака, јер је владика Артемије управо покренуо операцију „Катапулт“, па су сада синодалци „прекинули одмор“ и сазвали ванредну седницу да пониште све одлуке владике Артемија. Нас живо интересује како ће се ситуација даље одвијати, и зато настављамо ову тему. Осим тога, као што видите, нисмо могли тек тако да пређемо преко ноћне „седнице Синода“. Она је као планински гребен, вечно окован ледом, са кога се пружају нови видици и неочекивана сазнања. У овом петом делу наишли смо на тај гребен и превалили га. Сада се пред нама пружа грандиозан призор велике битке, и ми не знамо хоћемо ли имати довољно талента да тај призор достојно опишемо.

У пословима своје сопствене епархије надлежни епископ је важнији од патријарха. Од владике Артемија није постојала виша канонска инстанца која се у тренутку потписивања Меморандума могла супротставити безаконој одлуци Синода. И владика Артемије се супротставио свим законитим средствима. И супротставља се до данашњег дана. То је борба између два гиганта – материјалног и духовног. На страни Синода је сва моћ Европе и Америке, на страни владике Артемија је Господ Бог и све силе небеске. Унапред је познат исход ове борбе – владика Артемије ће пред Богом и народом пре или касније свакако изаћи као победник. Али Господ допушта да борба траје оволико дуго, јер смо ми захваљујући тој борби много сазнали о праведности и лукавству, о истини и лажи, о борбености и дефетизму, о стрпљењу и осионости, о пристојности и вулгарности, о части и лицемерју…

Ми нисмо дорасли да учествујемо у тој борби, али ако ништа друго, бар можемо да је пратимо са уживањем, као оно ђаче из Горског Вијенца, што каже: „од милине уру сам слушао“, и да понеко своје запажање поставимо на наш сајт и поделимо са свима који се, као и ми, наслађују примерима чојства и јунаштва. А можда ће нека наша реч (ко зна?) залутати у нечије срце, и испунити га ревношћу за истину Православља, па ће и од нашег писања бити неке користи.