Великопосна посланица


ВЕЛИКОПОСНА ПОСЛАНИЦА
Верним синовима и кћерима Српске Православне Цркве
Епархије рашко-призренске
У ЕГЗИЛУ

„Не престајем захваљивати за вас, и спомињати вас у својим молитвама, да Бог Господа нашега Исуса Христа, Отац славе, даде вам Духа премудрости…“ (Еф. 1, 16 – 17).
Црква Христова, браћо и сестре, све што чини и ради, чини и ради Духом Светим који у њој обитава и који је „упућује на сваку Истину“ (Јн. 16, 13). Зато, по речи самога Господа, онај ко Цркву не слуша и не испуњава њене заповести, изједначује се са незнабошцем, престаје бити члан Цркве и уд Тела Христовог. Непослушност Цркви и јесте, уствари, хула на Духа Светога, која се неће опростити људима ни овога ни онога света (Мт. 12, 32). Црква Христова, вођена и руковођена Духом Светим, све што чини, чини ради једног циља и са једним циљем: ради спасења свих људи, свих оних који то желе и који слушају глас њен.
Стога, сваки онај који се труди на своме спасењу, који хоће да буде човек и савршени Хришћанин, он је дужан да се труди целог свога живота, а посебно током овог Светог и Великог Часног Поста, да прође у Цркви и са Црквом, ове четири СТЕПЕНИЦЕ које воде спасењу: Пробуђење, Покајање, Очишћење, и Причешће. Размотримо сваку од њих.
ПРОБУЂЕЊЕ: Докле год душа у телу греши, она је успавана, те не зна ни за себе ни за Створитеља свога. Она је опијена грехом као опојним пићем, и као опијена лежи у телу као у болесничкој постељи. Успавана и опијена душа не зна за друго задовољство осим онога што кроз тело долази. Што телу прија и њој прија; што телу не прија и њој не прија. Такву душу не води разум него тело, а тело је само по себи слепа земља. И тако слепац слепца води, док се оба не стровале у смртну пропаст. Зато је, браћо, пробуђење душе почетак спасења. Бог хоће да се сви људи спасу, па због тога Он дејствује да се успаване душе пробуде. Успаваним душама не треба молитва, ни пост, ни поштење, ни покајање, ни исповест, ни рај, ни спасење душе. Успавани људи о томе и не мисле, нити им то треба, нити се за то старају. Њима је главни циљ тело, и само тело, за њих душа и не постоји. Сва им је брига за земаљским насладама, и уживањима овога света, у други свет они и не верују да постоји, и докле год спавају не могу ни веровати. Благо вама, браћо, који сте пробуђени. Као пробуђени ви сте увидели и осетили, да су телесна задовољства горка и бљутава према узвишеним насладама духовним. Чувајте се, да не паднете назад на телесне бљувотине и горчине, које душу трују, опијају и успављују, а најзад и умртвљују. Пробуђење је прво правило живота, прва степеница на путу спасења.

Друга нам је степеница, браћо, ПОКАЈАЊЕ. Покајање долази после пробуђења. Док се човек не пробуди од сна греховнога не може се ни покајати. Покајање има четири ступња. Оно може бити мало, може бити средње, може бити велико, и може бити савршено или Јеванђелско. Незадовољство самим собом јесте мало покајање. Стид од самог себе, од својих недела и грехова, јесте средње покајање, гњев на самога себе због својих недела и грехова, јесте велико покајање. А мржња самога себе јесте савршено или Јеванђелско покајање. Чујте, браћо, и запамтите ово: ако пробуђени грешник брзо не корача од мањег покајања ка већем, он ће се лако заборавити и поново грехом опити и успавати. Прави је покајник онај ко цео свој живот прегледа и тражи по њему грехове своје, и признаје их, исповеда их и одбацује их. Као што ловац јури за зверовима тако и покајник неуморно јури за својим гресима, да би их открио и уништио. Од покајања душа гори и бриди и плаче и рида и смирава се пред Богом и сваком Божјом твари. И сматра себе нечистом а сваку другу твар чистијом од себе.
И тако, браћо, покајање је друга степеница по реду а прва после пробуђења душе човекове. Благо вама пробуђени, а два пута благо вама покајани. Блажени сте ви, браћо моја, што сте познали корист покајања и окусили златне плодове покајања. Но немојте ни стати ни сустати докле год покајање своје не учините савршеним. А где год сретнете пробуђену душу која пита: шта сад да радим? – укажите љубав своју и покажите јој свети пут покајања. Покајање повлачи за собом на првом месту искрену и непрестану молитву, јутром и вечером у дому а празником и у храму. Покајана душа не може без молитве да живи. Молитва је непрестана веза са Богом, са Пресветом Богородицом, са светим анђелима и светитељима. Молитва је најпоузданији канал кроз кога нам долази Благодат Светога Духа, и усељава се у душе покајника. И од Светога Духа рађају се даље све хришћанске врлине: пост и уздржање, и чистота телесна и душевна, љубав и смирење, трпљење и милосрђе, и све остале свете врлине које красе душу и праве је боголиком и светом и исправном у обадва света.
Трећа нам је степеница ОЧИШЋЕЊЕ. Очишћење, браћо следује покајању, и то великом и савршеном покајању. Мало покајање је као кад се човек почеше по рани која гори и сврби. Очишћење је исцељење ране. Чим се неко истински покаје за учињене грехе, он одмах добија две жеље: Прво, да некако избрише из своје прошлости црне грехе, и друго, да их никад више не понови. Како ће човек избрисати грехе из оних дана који су прошли и који се не могу повратити? Прошли дани нису у нашој власти. Они су у власти Божјој. И само једини Свемогући Бог може опрати и убелити наше минуле црне дане. Једини Бог може опростити грехе и избрисати их из нашег живота. А то Бог чини када се ми искрено кајемо.
Очишћење од грехова, дакле, врши сам Бог Духом Својим Светим. Он то ради, и с љубављу чини свима онима који то од Њега пожеле. Али је благи Бог и на нас наложио труд сразмерно нашој моћи и нашем разуму. Захтева Он од нас да се трудимо у молитви, у чистоти телесној и духовној, у богомислију, у сећању на смрт и на Страшни Суд Божији, у помислима на вечно блаженство праведника и на горке муке грешника у паклу, и у свему осталом што је у Јеванђељу заповеђено а од Светих Отаца Цркве објашњено и примерима показано. Све то, али баш све, од најмањег до највећег, служи очишћењу душе од грехова. Ко пропусти нешто, томе ране греховне лако не зарастају. И докле год ране на души не зарасту, дотле се морамо кајати и чистити, па хтели не хтели на те ране мислити. Но и поред свих трудова и мучења наших око очишћења душе, ми се никад не би могли очистити без Божје благодатне силе. Због чега је и потребна непрекидна молитва у срцу и на устима: Боже, очисти ме грешнога и помилуј ме! То је правило од којег се не одступа. Блажени су, браћо, пробуђени, два пута су блажени покајани, а трипут су блажени очишћени.
А сад, браћо, да завршимо четвртом степеницом. То је ПРИЧЕШЋЕ. Кад се пробуђена и покајана душа очисти од греха она се разгорева неисказаном љубављу према Створитељу својему. И не жели ни за минут деобе од Њега, но пламти жељом, да с Њим буде свеједнако сједињена. Ово сједињење може бити кроз мисли, кроз речи и кроз дела, то јест: умом, осећајем и вољом. ПРИЧАСТИЈЕ или ПРИЧЕШЋЕ значи сједињење. Оним чиме можемо љубити Бога, – оним се можемо с Њим и сјединити. А речено је: љуби Господа Својега свим срцем својим, свом душом својом и свим умом својим (Мт. 22, 37). Но ми се не можемо сјединити с Богом докле се год не одвојимо од свега земаљског, свега пролазног и смртног. Умом се ми сједињујемо са Богом када се трудимо да мислимо о свакој твари без злобе, онако како и сам Бог мисли. Још више се умом сједињујемо са Богом кад непрестано мислимо о Богу, о Његовим својствима, о Његовој моћи, Његовој мудрости, благости и вечности. Срцем се сједињујемо са Богом кад нам је срце испуњено љубављу, према Њему и према свему ономе што Бог воли. Но нечисто срце нити може Бога видети нити волети. Само срце очишћено од сваке пристрасности према било чему земаљском и пролазном, и ослобођено од надриљубави смртне, може Бога видети и Бога волети. Душом се ми сједињујемо са Богом онда када радосно извршујемо све заповести Божије. Но врхунац нашег сједињења са Богом јесте Причешће Телом и Крвљу Сина Божијега. У томе је све, и то је све. Бог се, браћо, јавио у телу, да би се ми телесни могли с њим сјединити причешћујући се Његовим Телом и Његовом Крвљу. Од ове љубави зар може бити веће?
Благо онима који се са благодарношћу и с покајањем причешћују. Благо онима који се растану са овим светом пробуђени, покајани, очишћени и причешћени. Пробуђење – то је увиђање рана на души. Покајање – то је расецање и отварање тих рана. Очишћење – то је потпуно исцеђење и исцељење рана греховних. А Причешће – то је уливање у себе новог живота, новог здравља и нове силе. Над тиме се треба трудити целог живота, а посебно током овог светог и великог Часног Поста који нас води и уводи у радост Васкрсења Христовог и нашег.
Желећи свима ове благодатне и спасоносне дарове, Ми Вас све поздрављамо и желимо да нам свима овај Часни Пост буде бања препорода на исцељење душе и тела и на Живот Вечни.

Ваш у Васкрсломе Господу
+ Епископ АРТЕМИЈЕ