Поводом недавног интервјуа Епископа Артемија, поред више коментара, у инфо-службу стигла су и два конкрентна питања неких читалаца, те смо замолили Епископа Артемија да на њих мало опширније одговори и недоумице разјасни, на шта се он љубазно одазвао. Инфо служба
1. ПИТАЊЕ: … Имајући у виду Ваш став да „благодат Божија постоји независно од стања и понашања свештенослужитеља у Цркви, и да су њихове тајне валидне све до Саборске одлуке“, остало је нејасно: Да ли су римокатолици (папа) Саборски осуђени и када… и ако нису, да ли има благодати код њих?
ОДГОВОР: Римокатолицизам (папизам), као јерес, налази се под вишеструком осудом и анатемом. Најпре анатемисани су од стране светог апостола Павла, који изричито каже: „Али ако и ми, или анђео с неба јави вам Јеванђеље друкчије него што вам јависмо, проклет да буде“ (тј: анатема) (Гал. 1, 8). Па су под анатемом Другог Васељенског Сабора, на коме су Оци у првом Канону установили, да се не смије укидати (додавати или одузимати било шта), него мора остати у пуној снази Символ Вере, који изложише три стотине и осамнаест Отаца, сакупљени у Никеји, и да мора бити предана анатеми свака јерес (која би мењала Символ Вере). Па су осуђени на Фотијевом Сабору 879. (који се сматра и Осмим Васељенским Сабором), због папског примата и додатка у Символ Вере: „filioque“, тј. што су увели учење да Дух Свети исходи не само од Оца, како је сам Господ објаснио (Јн. 15, 26), него „и од Сина“, чиме су сами себе подвели под анатему апостола Павла и Другог Васељенског Сабора. Борба са римокатоличком јереси (папизмом) је трајала дуго времена, и још увек траје. Први је папа Сергије на своме устоличењу 1009. изговорио Символ Вере са додатком „filioque“, након чега га је цариградски патријарх, такође Сергије, избрисао из диптиха Цркве, да би 1054. дошло до коначног отпада римске патријаршије од Једне Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Историја се наставља. Долази до покушаја уједињења, склапања унија, али безуспешно. Прва, Лионска унија склопљена је 1274, али је латинофрон патријарх цариградски Јован Век (1275), осуђен и свргнутна православном Сабору 1284. У 14-ом веку беше жестока борба између светог Григорија Паламе против јеретика латиномисљашчих Варлаама и Акиндина, као и против цариградског патријарха Јована Калеке, који је Паламу осудио и чак анатемисао. Ту одлуку свети Григорије (иако тада само обичан јеромонах светогорски) није поштовао, него је и даље литургисао. Јован Калека је ускоро био осуђени расчињен на тзв. Исихастичком сабору у Цариграду 1347. године, на коме је истовремено свети Григорије Палама не само оправдан, него и изабран за Архиепископа солунског. Следећа етапа је флорентинска унија 1439. и све што се у вези ње и око ње збивало. Главни борац против латинске (папске) јереси био је тада опште познати свети Марко Евгеник – Ефески. Свети Марко, одмах по повратку са флорентинског Сабора, прво што је учинио, прекинуо је општење са Патријархом и са свима који су потписали Унију и са онима који су им следовали, и тога става се држао до смрти своје 1444. (или 1445) године. Свети Марко био је прогнан на острво Лимнос, што је побудило многе да се одвоје (ограде) од латинофроних, „нити су са њима саслуживали, нити их помињали као хришћане“. Зна се да је флорентинска унија била одбачена од стране православног народа, и брзо престала да постоји. Када је јерес латинска у питању, свети Марко Ефески набраја 5 тачака због којих су оптуживани и анатемисани, и то:
1. Додатак (filioque) Символу Вере;
2. Учење о тварним енергијама Божијим;
3. Очистилишни огањ (чистилиште)
4. Коришћење бесквасних хлебова у Евхаристији, и
5. Примат Папе у власти над целом Црквом.
И придодате нове јереси после светог Марка су:
1. Учење о безгрешном зачећу Пресвете Богородице, и
2. О папској непогрешивости (у питањима вере).
И још неколико појашњења. „Када јерес завлада (као данас Екуменизам), они који је прихватају, уствари стварају другу „цркву“ и излазе, путем јереси, из вековима постојеће (трајуће) Апостолске Цркве“. „Рђав (грешан) живот води у стварање лажних догмата, а зли (лажни) догмати рађају порочан живот“. „Када је у питању вера, нисмо дужни да будемо послушни ни Архијереју, ни Сабору, него Христу и Апостолима“. Свети Марко је учио да „Црква није епископоцентрична, него Христоцентрична“, па саветује верне: „сабирајте се око једне главе наше – Христа“. И продужава: „Ја, одвојивши се тада од њих (латиномишљашчих), трудим се да останем у јединству са мојим Оцима и Учитељима“, што значи да није могуће бити и са светима и истовремено имати црквено општење са јеретицима и „православним“ латиномисљашчим“ (односно данас: са Екуменистима).
2. ПИТАЊЕ: Кад је у питању КАЛЕНДАР, шта је владика Артемије мислио када је рекао да је „јерес постављати питање календара на највиши пиједестал“? Питање се затим проширује са теденцијом да се „докаже“ да је календар веома битна ствар „за нас православне хришћане“.
ОДГОВОР: На конкрентна подпитања: а) Шта значи када владика каже: „Постављање питања календара на највиши пиједестал“? Значи – сматрати га најважнијом догмом, од чега све друго зависи, па и наше спасење. Зато старокалендарци (грчки) негирају благодат и свете Тајне новокалендарцима, па чак и између себе. Колико само фракција има код старокалендараца, и свака себе сматра једином правом, док све остале негирају. б) Читалац даље помиње старокалендарце у Румунији, Бугарској… и пита: „да ли се по владичином тумачењу сви они који су одбацили нови календар и остали у старом (православном) календару у јереси“? Не, али могу бити, као рецимо у Грчкој. Зависи од њиховог става према самом календару, а о томе се ништа посебно не чује. в) Пита: „да ли су старокалендарске цркве у Грчкој, Румунији и Бугарској у јереси, јер је њима ово (календар) једно од најважнијих питања“? Управо у томе и јесте јерес, јер календар није питање вере, како они сматрају. Календара има разних, али то је ствар држава, цивилизација, астрономије, али не и питање вере. Стари, Јулијански календар, уведен је од незнабошца римског императора Јулија Цезара. Тај календар је важио у читавој римској империји, која је обухватала и Палестину у времену настанка Хришћанства. Отуда је природно, и сасвим разумљиво, да су по њему рачунати и бележени сви догађаји у историји Цркве. Календар је тиме „освећен“ хришћанством, али није постао свет сам по себи, нити је постао догма Цркве и питање вере. Поштујући (празнујући) догађаје из живота Господа Исуса Христа и Цркве Божије, Старокалендарци (грчки) почели су да обожавају сам календар снабдевајући га посебним благословима, а нови календар да сматрају проклетим, јер, „ко се њега држи, не може се спасти“. Ми знамо да је Господ рекао: „Ко узвјерује и крсти се, спашће се; а који не верује осудиће се“ (Мк. 16, 16), или на другом месту: „Ако се ко не роди водом и Духом (тј ако се не крсти), не може ућу у царство Божије“ (Јн. 3, 5), не помињући нигде никакав календар. Насупрот томе, старокалендарски кредо гласи: „Ко се не држи старог календара, не може се спасти“!? Отуда, негирање Цркве, благодати, валидности светих Тајни код новокалендараца. У томе и јесте основна грешка, заблуда (јерес) старокалендараца. Календар, било који, користи цео свет као средство комуницирања и сналажења у времену, а старокалендарци су га поставили на место догмата и придали му сотириолошки карактер. Друга чињеница која карактерише Старокалендарце (бар грчке), јесу фракционашења међу њима самима, цепања, дробљења, међусобна осуђивања и оспоравања, непризнавања, анатемисања… У нашем Интервјуу, а поводом календара, речено је да „Календар није јерес, али јесте грешка“. Зна се да је промена календара (у Грчкој 1924.) била ради приближавања јеретицима Запада по питању празновања хришћанских догађаја и празника, због чега су актери те промене с правом оптуживани за немарност (равнодушност) према питањима вере, што је и био први корак одступања од Отачког Предања, па је данас довело до Екуменизма и релативизма Православља (до Светског савета цркава), до новаторства итд. Али треба се чувати и из једне крајности не ићи у другу (супротну првој), јер свака крајност је пагубна за православне вернике који се тиме заразе. Једно је, дакле, питање злоупотреба календара од стране Екумениста ради богослужбеног приближавања јеретицима, а друго давање календару од стране Старокалендараца догматског значаја. Чак и Хришћани су у почетку користили разне календаре (египатски), до Првог Васељенског Сабора, па и после њега (свети Кирило Александријски), али се због тога нису међусобно оптуживали и анатемисали. Тако свети Јован Златоуст на много места у својим беседама говори да Бога не интересује време (календарско) када ће неко празновати неки празник, него да ли ће га празновати са чистом савешћу. Јер Бог нас неће судити за испитивање времена и дана, него за преступе Његових заповести. Епископ +АРТЕМИЈЕ
