Игор Војиновић: ЂЕ У ЉЕТО ГАЗИШ СНИЈЕГ

Неки кажу у Црној Гори, да се Миломир Миљанић искварио и да су му пјесме чисто комерцијалне, али ја и даље знам да му већина пјесама погађа у душу горштака. Овај наслов говори све сваком Дурмиторцу, Старохерцеговцу и Сјеверњаку.
Људи иначе слабо познају Црну Гору, углавном је то површно и погрешно. Мисле о Црногорцима ко о пастирима, мафијашима и изродима. Имитирају, и то лоше, цетињски акценат, а признају Монтенегро.
Не зна се да се у Црној Гори говори на два дијалекта србског језика (Источнохерцеговачки и Зетско-приморски) ијекавског изговора. Такође је мало познато да је данашња Црна Гора састављена од Старе Црне Горе, дијелова Старе Херецеговине и Старе Србије, Брда, Приморја и Боке Которске, док је Метохија данас дио Србије. У питању су различити карактери и темпераменти.
Србска племена Црне Горе и данас постоје. На жалост постоји и Монтенегро који је окупирао Црну Гору…

***

Кренули смо и овог љета за Црну Гору. Јул мјесец, кошевина у јеку, а и туристичка сезона се ближила шпицу. Пошли смо да обиђемо постојбину и родбину. Већ на граници дочека нас „кокошка“ (грб и застава Монтенегра), мало даље краве на путу. Добро дошли у Миловину Монтенегро. Уз пут видим угоститељске објекте ћирилицом. Значи Срби. Огроман је проблем у Црној Гори било шта исписати ћирилицом, изузев ако није на руском. Додуше и у Србији преовладава латиница. Негдје на путу код Ђурђевића Таре у прелијепом амбијенту кањона Таре и величанствених шума, двије дјевојке које су сједиле покрај пута подигоше високо три прста када су на нашим колима видјеле таблице КМ! Живјела права Црна Гора!

Код моста на Ђурђевића Тари познато одмориште, споменик краљевом поручнику Божидару Жугићу, мотел и трафике са сувенирима. Гледам сваки пут да нећу наћи неки прави сувенир, али узалуд, једина ћирилица је руска, а на све стране „кокоши“ и „Монтенегро“ у сваком смислу и облику. Агресивна пропаганда и зарада. Све уредно и сређено, али је зато споменик Мојковачкој бици запуштен и оронуо. Мора се изгледа заборавити на подвиг србских спартанаца. Хоће моћници да избришу и сјећање на србске Термофиле.

Узбрдице и крвине до Жабљака од којих застаје дах, а онда очекивана висораван. Све више Руса је и на Жабљаку. Купили су земљу, направили хотеле и бунгалове. Пуно је и туриста из цијелог свијета, али највише их је из Србије. Идемо ка Дурмитору, врхови директора планина окупани сунцем, на појединим мјестима магла и снијег.

Пут преко Дурмитора отвара све поре код човјека. Мени је срце пуно. Осјећем се много боље. Овдје су наши стари живјели тешко, здраво и слободно. Ливаде и пропланци пуни крава, оваца и коза. Видјели смо и дивокозе у шумама пред Дурмитор. Пријатељи ми кажу да се животињски фонд обновио. Има свега. Трава је бујна, шаренило цвијећа каквог нема нигдје. Није било суше ко прошле године. Неки калуђери беру љековито биље. Ми се заустављамо код велике плаве табле на којој ћирилицом лијепо пише ТЕРИТОРИЈА ОПШТИНЕ ПЛУЖИНЕ – ДОБРОДОШЛИ.

Такве табле стоје и код Шћепан поља гдје настаје Дрина од Таре и Пиве и на Јаворку на путу од Никшића и Шавника. Сличних плавих табли са ћириличним натписом ПЛУЖИНЕ има и на свим странама око Плужина и када долазите од Гацка. Обронци Дурмитора ка Пивској планини прекривени снијегом. Грудвамо се поред пута, који је узак да може проћи само једно ауто, али макар асфалтиран. Ето 21. јула газим снијег, ђе је мио сваки бријег. Овдје се путеви од снијежних наноса прочисте тек у мају или јуну, а снијег напада већ у новембру. Мало је боље на Јаворку, а слично на Равном према Гацку. Пукла пред очима висораван Пишче на Пивској планини, ту је црква Св. Јована Крститеља и гробље гдје су сви моји крштени и сахрањени. Понио сам знак за село да промијенимо на скретници, гдје на скретању са асфалтног пута на макадам стоји стари натпис ВОЈИНОВИЋИ. Ђед, бака и синовац нас ишчекују. Чатрње су пуне воде, а Пива препуна бјелосвјетских туриста.

Одмарамо у још србској, али полупустој Пиви. Љепота и здравље ко из снова. Прелијепо акумулационо Пивско језеро. Листопадне и зимзелене шуме. Брда, долине и планине. Мала Црна Гора посљедњег краљевог војника Влада Шипчића. Трса чувеног краљевог официра Анта Јокановића. Пивска Жупа са најчувенијим Пивским манастиром, који је дио по дио премјештен са старога мјеста које је потопило језеро код Пивског ока и, као да није помјеран, постављен у подно Горањског. Жупом је некад командовао капетан Митар Пејовић и док се он питао народу је било добро, али када су комунци почели да ометају живот, упала је злогласна СС „Принц Ојген“ дивизија, направила велике злочине у Пивској Жупи и побила 520 цивила међу којима 106 дјеце. Нијемци су 7. јуна 1943. за сат времена побили 520 србских цивила од чега 185 Благојевића. Свједоци су потврдили да су банатске Швабе предводили муслимани из злогласне усташке Куле Фазлагића код Гацка (у роману Нож то су Османовићи). Пивљани су се још у љето 1941. год. окупили на Равном и кренули да бране народ по Херцеговини од усташког покоља, али ето покољ се десио и у Пиви. Уколико још додамо око 700 партизанских рањеника које СС побио на Пивској планини, па непознат број побијених цивила од Нијемаца (међу којима је и моја бака, а мог оца су ко бебу узели рођаци и дали тетки која га је дојила и подигла). Такође непознат број побијених од партизана, што је много за малу Пиву. Крај за који Јован Цвијић каже да је кула са најљепшим погледом. Уколико се пође од Плужина, поред језера, кроз двадесетак тунела до бране ХЕ Мратиње чија је висина 22о м, послије ће се прећи и преко моста на ријеци Пиви чији је кањон ту дубок око 200 метара. Пива и Тара чине Дрину на Шћепан Пољу, које је добило име по Херцегу од Светог Саве, Стефану Вукчићу Косачи чија је престоница Соко град изнад самог Шћепан поља, Црквичког поља и ријеке Таре. Ту је и обновљени манастир Заграђе из XV вијека задужбина Херцега Шћепана.

Низ најчистију и најхладнију ријеку Европе, Тару, одавно се сплавари што је надалеко чувено. Нажалост и у ту недирнуту љепоту убацује се агресивни и вулгарни Монтенегро туризам. Мој пријатељ Вуле и ја се сјећамо када смо били у резерви на Шћепан Пољу за вријеме рата у Босни и како је дивљач бјежала за Црну Гору из Босне. Бјежале су и потурице у Црну Гору, што је парадоксално и тада се могло наслутити да то неће на добро. Пут до Фоче (Србиња) је асфалтиран, али и даље веома узак. Говорили су Турци у Фочи пред ове задње ратове да тај пут никако не треба проширивати и асфалтирати, јер за пола сата ето Чоче насред Фоче. Била им је то погрешна стратегија. Никшићки добровољци и Бијели Орлови су ипак веома брзо стигли у Фочу и ослободили је. Пивљани су имали израженог учешћа и ту, као и у одбрани отаџбине од НАТО агресије. На Косову су погинули Симо Поповић и Веселин Јововић. Нису издали, нису бјежали, него су се борили до смрти.

Мратиње са Вучевом изнад и прашумом Перућицом. Трновачка језера. Потом љепота Стабањских језера. Јединствени кањон Комарнице Невидио, па кањон Сушице. Љепотама Пиве се задивио и чувени Григорије Божовић. Прелијепе су саме и нове Плужине изнад Пивског језера. Када пођете из Плужина за Планину Пивску прећи ћете преко великог саобраћајног моста преко Пивског језера, а потом уз Крушку кроз 11 тунела се попети до Планине. Режим Мила Ђукановића асфалтира пут за Црквичко поље од Трсе и тако спаја Монтенегро туризам преко Жабљака, са приморја, на Тару. По Пиви никла разна етно села, али ниједно није србско, додуше има једно југословенско и једно просрбско. Туризам за припаднике режима цвјета. Све туристе Туристички савез ЦГ упућује директно својим Милогорцима који у Пиви чине 10 % становништва. Тако да и Срби из Србије и Босне финансирају антисрбски режим у Црној Гори. Србима у Пиви не остаје ништа или мрвице, ако могу да раде ко возачи, сплавари, конобари и слично. Милогорци газдују. Моји рођаци се питају, шта ће им сада ови путеви пробијени и асфалтирани. Кажу, да је то урађено макар прије 20 година Пива би напредовала, овако, не значе ништа Пивљанима. Села су празна. Е ту је разлог. Дуго сам се питао како Мило Ђукановић мисли да завлада Пивом, јер су Пивљани највећи противници његовог режима у Црној Гори. Све да их купи или побије не може. Досјетио се гад да Пиву уништи и расели, те тако добије пусте природне љепоте за свој туризам. Туристички и корисно, а за Црну Гору и србство катастрофално. Ево и примјера од прије неку годину. На Трси су биле три кафане и све три су држали рођаци Јокановићи, једна је била србска, друга монтенегринска, а трећа и тамо и овамо. У србској није било гостију, а ове двије пуне. Једне прилике сједимо мој друг Зоки и ја у поменутој србској кафани и гледамо како Србијанци стају да одморе у оне друге двије и не можемо чуду да се начудимо. Тако годинама. Бећо је умро, нема више србске кафане на Трси, остале су само слике Светог Саве, Карађорђа и Радована Караџића. Нема више ни мотела на Трси друштвене фирме УТП „Пива“, упропаштена је фирма, а хотел на Трси се урушио, био је остао само чеони зид на ком је писало „Да живимо боље“ ДПС Мило Ђукановић. Е онда је кренуо Монтенегро Туризам. Иако нема ни мотела у Мратињу и Стабнима. Додуше обновљен је спомен дом са мотелом у Црквичком пољу, као и мотел на Горањску који је постао ресторан „Пивско око“. Људи тешко живе, али су и даље већином Срби.

Пивски манастири Саватија и Мехмед паше Соколовића подсјећа на Високе Дечане, јер је прво било предвиђено да се ту обнови србска патријаршија, па се одлучило за Пећ. Једини манастир са фреском иновјерног Мехмед паше Соколовића. Тад је Пива била Херцеговина под турском влашћу. У Плужинама црква Св. Јована Крститеља, поред ње гробови војводе Лазара Сочице, бана Риста Муја Сочице и капетана Вула Аџића. Возећи се од Плужина ка Никшићу прође се кроз село Рудинице одакле је поријекло и чувеног глумца Ланета Гутовића. Одатле је и најпознатији србски хајдук Бајо Пивљанин, по њему је комшијско село и добило име Бајово поље. Лијево се преко Пивског језера виде Борковићи, Безује и Дубљевићи, одакле су чувени Гаговићи који су и србске патријархе давали. Десно је чувена Муратовица на којој су вођене двије побједоносне битке у србско- турским ратовима 1876-1878. Близу је и Смријечно, одакле је чувени комита Спасоје Тадић. Када се крене за Гацко из Плужина, проћи ћете кроз Зукву одакле су сви Бајагићи.

Били смо на Равном да обиђемо тетку, старицу, тужну и болесну. Поносну горштакињу којој је прије двије године усташки режим убио једног сина. Ту у селу, надомак куће, покрај границе са Херцеговином. Тетка покушава да добије неку правду на суду, али то је немогуће у Миловини Монтенегро. Увиђај није изведен по пропису, листинзи мобилних телефона нису узети, него чак и обрисани. Отеже се, обесмишљава, да би на крају убици омогућили да изађе на слободу. Бојим се тог резултата. Неће то на добро. Колико су малоумни Монтенегрини доказ је када је неки комшија био на сахрани мом убијеном брату и хвалио Црну Гору. Све док му нисам рекао да је та и таква Црна Гора убила Мрку, мога брата. Ућутао је. Сви около су ми рекли – добро си му рекао. Колико неко може бити малоуман да на сахрани говори похвално о убицама?! Боже, Господе помилуј нас. Близу Равног су Изгори у Херецеговини гдје међеде убијају голим рукама. Додуше моји Пивљани засад рукама убијају само Шарпланинце.

У Плужинама, Никшићу, Херецег Новом и Мојковцу виори србска застава. Сликао сам то. Вјероватно тробојки има још по Црној Гори, мада је на приморју најизраженија руска тробојка и ћирилица. Туристичка сезона и ове године умало није пропала, о онда су почетком августа нагрнули туристи из Србије и Босне, СРБИ! У Боки Которској 80% туриста чине Срби. Остало су други странци. Руси су у централном приморју, а Шиптари од Бара до Улциња. Прави мултиетнички туризам само без братства и јединства. У Кумбору бившу касарну режим је „огулио“ и продао Азеребејџанцима који ће је ових дана срушити и направити ко неки модерни туристички центар са све џамијом у Ђеновићима. Мисле Милогорци да се може служити НАТО и ЕУ без Азербејеџана, е па не може. Мјештани се жале како оно што су генерације изграђивале 100 година ови дадоше у неповрат. Обишао сам касарну која дјелује тужно, али поносно пред своју смрт. Велики комплекс поред мора на преко 25 хектара са 100-тињак објеката, луком, светиоником, бензинском пумпом, огромним дрворедима и шумарцима са преко 10 врста дрвећа и неколико капија. Касарна је била у одличном стању кад ју је војска напустила и могла је само мало да се преуреди и постане невјероватни туристички центар. Зграда команде ко хотел, преко улице амбуланта, около дрвеће високо десетине метара. Велика хладовина, ограда, пут поред ограде, а са друге стране улице на узвишици, дрвореди према магистрали. Унутра су биле радионице, купатила, топлана, хангари… Боже, жалости.  Човјека да душа заболи само за оноликим дрвећем. Није НАТО пакт могао да заузме касарну у Кумбору, али су је србски издајници предали НАТО перјаници Азербејџану. У Игалу гужва, ко и у Херцег Новом, све ври од туриста. У парку се продаје свашта од кукуруза до сувенира. Једно вече су свирали неки јужноамерички Индијанци. Гласно сам се упитао која ли је мука њих натјерала да дођу овдје, када ми једна старија госпођа из Игала добронамјерно рече да не будем наиван и да обратим пажњу на то да имају озвучење и расвјету, а полиција их не дира. Захвалио сам се мудрој старијој дами што ми је отворила очи. Следеће вече на истом мјесту стајао је продајни штанд „ЦПЦ“, а иза њих двојица крупајлија у розе мајицама, сигурно обезбеђење. Народ навалио да купује код секташа ко муве на го*но. Невјероватно, али истинито. У Херецег Новом, док сам гледао да изаберем морнарску капу синовцу, чујем како нека Београђанка пита продавца пошто је Монтенегро мајица. Моментално сам одустао од куповине. У Кумбору поново покушавам да купим капу за синовца и видим да на понуђеној капи великим словима пише Монтенегро и враћам капу продавачици говорећи да је нећу узети, а она навалила ко мутав на телефон. Кажем јој да ми се не свиђа натпис, а она ће: – Шта ви имате против Црне Горе? Кажем: – Против Црне Горе немам ништа, али против Монтенегра имам. Она упорна: – А у чему је разлика? Одговарам: – Велика је разлика. Продавачица напокон укапира насмија се и узе капу назад.

Трећа срећа. У Ђеновићима видим руску морнарску капу и сав срећан кренем да је купим. Питам пошто је. Продавац вели: – Дај шта даш, само је носи. Више ми је ових Руса на врх главе. Не могу их очима гледат. Сад још и ови Азербејџанци. Само Чечени фале. Купујем капу да усрећим продавца. Морао сам то учинити. Детаљно сам загледао и примјетио да не постоји ни један сувенири у Боки Которској без „кокошке“ и натписа Монтенегро или да барем латиницом пише Црна Гора. Како ли је тек у Будви и Улцињу? Раније се у Новом могло нешто и нормално наћи. Додуше нашао сам три, тј. четири србска сувенира и купио. Прво- дрвени чеп у облику црногорске капе са четири С, друго – магнет Котора са србском тробојком, треће – магнет Херцег Нови са ћириличним натписом и четврто – мајица са сликом Његоша и ћириличним, али неписменим натписом: Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити (Ови су написали „довјека“ и „имо“). Док сам се распитивао колико коштају велики пешкири, доживио сам ново изненађење. Продавац сав у трансу каже: Пешкири су 6 и 7 евра, а ови Монтенегро 8 и 10 евра. Ја му рекох: Не бих ти узео тај Монтенегро да ми даш 10 евра. И одем. Просто је невјероватно колико је нападан и бахат Монтенегро туризам. Ради то Мило чак и вјешто, врши пропаганду, узима паре и понижава Србе. Монтенегрини су одбојни, примитивни и лијени. Хоће што више новца, а не нуде ништа или нуде бофл уз усташку пропаганду. Они мисле да нигдје друго нема мора и како су туристи жељни њихове надмености и усташлука. Што је још горе, Србијанци и Босанци не узимају смјештај код Црногораца него код Монтенегрина, уопште не обраћају пажњу на то. Срби Црногорци су годинама у чуду по том питању. Рестрикције воде, нечистоћа и никакав друштвени живот су такође одлике Монтенегро туризма. Један мој добар друг каже да Србијанци још долазе у Црну Гору на љетовање због истог језика и уласка без пасоша и визе, али да ће то врло брзо да се изједначи са Грчком, па ће сви у Грчку. Примјетио сам да Руси са осионим Монтенегринима веома лако излазе на крај. Ради се о руским криминалцима и преварантима, који су о јаду забавили Милогорце. Закључио сам да само руска олош може примирити србске изроде. Тако да не било лоше да Путин те пробисвјете пошаље и у Србију, не били умирили и овдашње изроде. У Никшићу старом Оногошту, граду челика и пива. Нема више ни челика, ни пива, ни Оногошта. Присутне су имитације. Срби Никшићани живе некако, не дају се. Мој брат из Никшића каже да је Путин у Црну Гору послао најгори руски олош, али ни да они нису равни по поганству Монтенегринима, тако да су Азербејџанци једини који могу по фукарлуку парирати Милогорцима. Пут кроз Дробњак је добар, околина прелијепа, али ипак не као у Пиви. У Шавник се враћа ћирилица, то ме обрадовало. Прошли смо и кроз родно мјесто Радована Караџића село Петњица. На путу између Шавника и Жабљака престиже нас голф са НК таблицама и свира, а сувозач маше са три прста кроз прозор (видјели КМ таблице), одговарам исто. У глави ми пјесма: Никшићани Делије…Прошли смо и кроз завичај пуковника Шљиванчанина. На Жабљаку питам једног брата одкуд то да имају неко етно село са ћириличним натписима и „кокошком“. Брат ми уз осмјех одговара: То су ти православни Црногорци србског поријекла. Сјетим се како сам у Херцег Новом видио мајицу са ћириличним натписом Црна Гора и латиничним Монтенегро и рекао продавачици: – Хвала Богу да није руска ћирилица. Она ме одмах охладила: – Није руска, него црногорска. Мајицу сам закачио назад и излазећи јој рекао да тај језик не постоји. Крећемо назад ка Србији. Иза нас остаје поносито Дурмитор са својим висовима и љепотама.

Каже Баја Мали Книнџа – Ђе најљепша свиће зора? Тамо испод Дурмитора! У тунелу код Рожаја на регионалном путу ЦГ-СРБ умало не ударисмо у двије краве. У Плужинама је забрањено држање стоке.

Игор Војиновић
11. 8. 2013. год.
Косовска Митровица