-Наши дани брзо пролазе и крај се приближава (свети Јефрем Сиријац).
-Као што је хлеб неопходнији од сваке друге хране, тако је и мисао о смрти потребнија од сваког другог делања (свети авва Доротеј и Јован Лествичник).
– Човек се рађа као смртан и мудрост (философија) се састоји у томе, да се боји грехова, а не смрти, сна и успења нашег (свети Јован Златоуст).
– Једеш укусну храну, али имај на уму да ће тело постати плен црва. Спаваш на удобном кревету, али сећај се и тврдих дасака у гробу (старац Варнава Гетсиманијски).
– Сваки дан очекуј свој исход и спремај се за тај пут; јер страшна заповест ће доћи у тренутку када не будеш очекивао; и тешко ономе ко не буде спреман! Чудесна је скрушеност срца – она лечи људске душе (свети Јефрем Сиријац).
– Све пролази, све ишчезава, и ништа нам у онај час неће донети користи, осим добрих дела, која имамо овде (свети Јефрем Сиријац).
– Из семена се не рађа само плод, него претходно влат, стабло, клас, цвет и на крају плод који жели земљорадник. Тако и промене које се човеку догађају у овом животу служе као припрема за блажени живот после смрти, на који треба гледати са радошћу (свети Григорије Ниски).
– Дакле, док имамо времена, потрудимо се да се покајањем очистимо од страсти и да напорима око самоумртвљивања и чињења добра уместо њих у срцу засадимо врлине, које ће нас по исходу нашем заступати, и заједно са Анђелима Божијим стаће пред нашег Владику и Господа, привлачећи нам Његову благонаклоност (свети Јефрем Сиријац).
– Крај овог живота неправедно се назива смрћу; боље је да се назива – избављењем од смрти, удаљавањем из области труљења, ослобађањем из ропства, престанком немира, пресецањем борбе, предахом од напора, избегавањем срамоте, краће – прекидом свих зала (свети Максим Исповедник).
– Ево – скончао је; нема га више; одживео је свој век и сад лежи непокретан, без даха, без гласа. Шта је човек? Сан и сенка (свети Јефрем Сиријац).
– Свакоме ко је почео да живи по Богу, користан је страх од мука и бол срца који се из тога рађа. Ко без таквог бола и без таквих уза страха мисли да постави почетак (доброг живота), тај не само да темељ својих дела поставља на песку, него машта да на ваздуху подигне дом без темеља, што је свакако немогуће (свети Симеон Нови Богослов).
– Вера у Христа, истинитог Бога, рађа жељу за вечним добрима и страх од мука; жеља за овим добрима и страх од мука доводе до строгог испуњавања заповести, док строго испуњавање заповести учи људе дубокој свести о сопственој немоћи; а ова свест о нашој истинској немоћи рађа сећање на смрт (свети Симеон Нови Богослов).
– Нека сећање на смрт одлази на починак и устаје са тобом, а уједно и молитва Исусова; јер ништа не може да ти пружи тако силну заштиту током сна, као ова дела (свети Јован Лествичник).
– Ми смо у овом животу странци и дошљаци; али не знамо када ћемо бити узети одавде. Многи који су се ујутро пробудили, нису дочекали вече; други, који су увече уснули, нису дочекали јутро (свети Јефрем Сиријац).
-Непрестано очекуј смрт, раздвајање и излазак пред Суд Господњи. А пошто онај ко се мудро стара о спасењу увек има припремљену своју светиљку – свакога часа мотри у сузама и молитвама (свети Јефрем Сиријац).
– Немој да мислиш брате, да ћеш још много година проживети на земљи и не буде лењ, попуштајући греховним помислима и делима. Заповест Господња доћи ће изненада и затећи ће грешника без довољно времена за покајање и добијање опроштаја. И шта ћеш рећи, брате, смрти у час разлучења?! (свети Јефрем Сиријац).
– Ко размишља о близини смрти, тај лако кроти страсти. А ко се нада да ће дуго живети, уплиће се у многе грехове (авва Исаија).
– Смрт се не може избећи, не постоји начин. Знајући то, паметни људи смрт дочекују без уздисања, страха и плача, имајући на уму да је она, с једне стране, неизбежна, а са друге, да избавља од зала којима смо подвргнути током живота (свети Антоније Велики).
– Постоји један сигуран, неминован сусрет: сусрет са смрћу (свети Филарет, митрополит Московски).
– Сећање на смрт, то је свакодневно умирање. Страх од смрти потиче од Адамовог преступа, док је нелагодност показатељ грехова неочишћених покајањем (свети авва Доротеј и Јован Лествичник).
– Све земаљске радости насладе су ништавне и сујетне; и овдашњи углед је ништаван по исходу душе у загробни живот и њеној осуди на вечне муке (свети Кирил, архиепископ Александријски).
– Одавно већ раст оно дрвеће од кога ће бити начињен и наш сандук.
– Када душа изађе из тела, она остаје сама са својим страстима које је муче и трзају, и не може да се сети Бога. Оптужбе савести и сећања на учињено муче је у тами. Јер душе се, како веле оци, сећају свега што је овде било: и речи, и дела, и помисли, и ништа од тога оне тада не могу да забораве (свети авва Доротеј и Јован Лествичник).
– Увек се сећај исхода из тела и не заборављај на вечну осуду (свети Антоније Велики).
– Од Бога се шаље мисао о исходу душе – ако је човек не угаси него је претвара у безмолвије, она ће довести до дубоког сазерцања (свети Исак Сиријац).
– Ми смо заборавили на борбу са ђаволом, неугасиви огањ пакла, најцрњу таму, црва који не спава, плач и шкргут зуба, вечну срамоту пред створењима која су виша и нижа од нас (авва Исаија).
– Не треба се плашити смрти, јер она је бесмртност (свети Антоније Велики).
– Раздвајање душе од тела сматрај за ослобођење од сваког зла (Древни монашки устави).
– После гроба све је исто – исти прах – исто место за слуге и цареве. Сваки дан умири да би живео. Смртни живот посвети небеском животу (свети Григорије Богослов).
– Као разуман човек, унапред води рачуна о будућем; као смртан, пази на садашње (свети Јефрем Сиријац).
– Сећање на смрт треба са нама да леже и устаје.
– Нека нас не плаши немоћ тела и дуготрајност напора, јер нећемо вечно живети овде (Древни монашки устави).
– Стално имај сећање на смрт, јер оно је узрочник смирења (свети Симеон Нови Богослов).
– Ништа није тако поуздано као смрт; али и ништа није тако скривено од човека, као време њеног појављивања.
– Смрт невидљиво ходи за човеком. Стигне га тамо, где се уопште није надао; задеси га онда, кад је није очекивао; и то на начин који није могао ни да замисли (свети Игњатије Брјанчанинов).
– Ако љубиш покајање, љуби и безмолвије и ишчекивање смрти (свети Исак Сиријац).
– Смрт је налик лопову и грабљивцу: кад и не помишљаш, тад она најпре дође и прикраде ти се (свети Димитрије Ростовски).
– Када се пробудимо, сасвим је несигурно – хоћемо ли дочекати вече? Опет, када желимо да тело умиримо сном, једнако је непоуздано – хоћемо ли угледати светлост наступајућег дана? (свети Василије Велики).
– Неко увече легне у кревет да спава, а ујутро га положе на одар за покојника (свети Тихон Задонски).
– Бог је време нашег упокојења учинио непознатим управо зато, да бисмо показали своју бригу и обазривост (свети Јован Златоуст).
– У каквој би побожности и светости провео данашњи дан, кад би знао да ћеш данас умрети! Тако проводи читав свој живот, јер не знаш хоћеш ли доживети сутрашњи дан и можеш да умреш свакога трена.
– Сваки дан живи тако, као да сваког дана треба да умреш.
– Ако човек може да умре свакога трена, онда свакога трена треба да буде и спреман за смрт.
– Увек буди онакав, какав би желео да будеш у тренутку упокојења (свети Игњатије Брјанчанинов).
– Смрт нам није обећала да ће сачекати док се не припремимо да је дочекамо (свети Филарет митрополит Московски).
– Увек очекуј смрт, али се не плаши: и једно и друго су обележја истинске мудрости (свети Нил Синајски).
– Ми се смрти бојимо зато што живимо немарно и немамо чисту савест (свети Јован Златоуст).
– Страх од смрти оптерећује човека кога осуђује сопствена савест. А ко у себи има добро сведочанство, тај једнако жели смрт, као и живот (свети Исак Сиријац).
– Смрт ти неће бити тако страшна, када је будеш очекивао сваки дан и сваки сат, као што није страшан непријатељ чији напад стално очекујемо (свети Тихон Задонски).
– Најбоље средство против страха од смрти је – стално мислити на њу, стално је очекивати. Она опасност коју предвидимо дуго пре но што нас задеси, не плаши нас и не узнемирава тако као неочекивана.
– Не бој се смрти, него се припремај за њу, водећи свет живот: ако будеш спреман за смрт, нећеш се плашити; ако свим срцем заволиш Господа, сам ћеш је унапред пожелети (свети Димитрије Ростовски).
– Не бој се смрти, јер Бог ти је све припремио да би био изнад ње (свети Исак Сиријац).
– Ми не треба да се ужасавамо при помисли на смрт, него да се радујемо и благодаримо Богу, јер кроз смрт поставља границу нашим мукама и страдањима, нераздвојно сједињеним са греховним стањем наше природе.
– Родио си се да би умро, умиреш да би живео.
– Љуби смрт као пријатеља који те води ка Богу.
– Људи желе да живе дуго: а ти хришћанине жели да блажено умреш! (свети Тихон Задонски).
– Живи свето, да би умро свето.
– Не наслађуј се светским насладама: јер ћеш умрети несрећном смрћу (свети Антоније Велики).
– Смрт није зло; али зло је рђава смрт (свети Јован Златоуст).
– Наг си дошао на свет: о, када би из живота изашао обнажен од грехова (свети Василије Велики).
– Не дај Боже да у гресима одемо тамо где их више не можемо скинути са себе!
часа твога упокојења – и нећеш сагрешити пред Богом (авва Исихије).
– Мисли да ћеш умрети данас или сутра: тада ће из твога срца да ишчезне свака сујета (свети Игњатије Брјанчанинов).
– Чешће и пажљивије размишљај о смрти, па никада нећеш пожелети ни част, ни славу, ни богатство, нити икаква дуга преимућства и насладе света.
Митарства за грехе:
Митарство речи – празнословље, псовке, подсмеси, богохуљење, песме, неуздржан смех. За сваку празну реч коју рекну људи даће одговор у дан суда.
Митарство лажи – олако призивање имена Божијег, неиспуњавање обећања, скривање грехова.
Митарство клевете – осуђивање, понижавање, изругивање, подсмеси.
Митарство стомакоугађања – преједање, пијанство, једење без молитве, нарушавање постова, једење у тајности, гозбе.
Митарство лењости – тамо су избројани сви дани и сати проведени у лењости, у немару за службе, затим униније, остављање црквених и домаћих молитава, готованство, живот на туђ рачун и избегавање посла.
Митарство лоповлука, на коме се разматрају крађа и отимање свих врста – јавно и тајно, грубо и наизглед ситно.
Митарство среброљубља и тврдичлука.
Митарство лихварства, где се оптужују лихвари, каматари и они који присвајају туђе.
Митарство неправде, где се хватају неправедне судије, они који су ослобађали криве и осуђивали невине, као и они који су користили лажне ваге и мере.
Митарство зависти.
Митарство гордости, где надмени духови муче због гордости, сујете, умишљености, презира, непоштовања родитеља и духовних лица.
Митарство гнева и јарости.
Митарство злопамћења.
Митарство убиства.
Митарство врачања, где се ставља на муке због врачања, бајања, справљање отрова, гатања, призивања демона.
Митарство блуда – где се мучи због маштања помислима, пристајања на грех, наслађивања грехом, сладострасних погледа, нечистих осећаја и додира.
Митарство прељубе – мучење ради блудних грехова лица која живе у браку, затим оних који нису сачували супружанску верност и брачну постељу неоскврњеном, ради насилног отимања, као и падова оних који су се посветили Богу.
Митарство содомије – противприродни греси и родоскрвљење.
Митарство јереси – греси против јединог истинитог исповедања вере.
Митарство немилосрдности. Ако је неко учинио многе подвиге – поста, бдења, преклањања колена, молитве, ако је девственост сачувао неупрљаном и тело исцрпио уздржањем, али је био немилосрдан и затворио своје срце за ближње, тај се са овог митарства баца доле и заувек затвара у адске тамнице (свети Игњатије Брјанчанинов).
– Као што сакупљачи даџбина седе покрај уских пролаза и заустављају пролазнике, тако и демони муче неочишћене душе приликом изласка (свети Макарије Велики).
http://predanje-ms.blogspot.com/
