Постоји једна света, саборна и апостолска Црква, а не званична црква
Чудесан осећај имали смо током месеца априла када су почели разговори о томе да би требало да 26. Априла будемо у Лозници, у манастиру св. Николаја Мирликијског. Објављено је да на дан Мироносица долазе мироносице са Косова и Метохије, али то се догађало и ранијих година, објављено је да владика Артемије служи Литургију… речено је и да мати Сара треба да добије напрсни крст… Ипак, неко ишчекивање, другачије него икад… Верни народ нестрпљиво ишчекује тај дан. Да се духовно укрепи, да се са браћом и сестрама у Христу помоли своме Господу за снагу да издржи сво страдање и за милост Његову.
Како се тај дан примицао изгледало је да сви путеви воде у Лозницу и да, ма где да идете, тога дана вас пут неизоставно води у Лозницу, да се у манастиру Богу помолите.
„Пут у Бању води преко Лознице. Можда то и није најкраћи пут, али је сигурно најбољи“ – рекао нам је пријатељ на сазнање да тога дана треба да дођемо у Врњачку Бању.
И, тога предивнога пролећнога јутра из свих крајева Србије, похрлила су верна духовна чада владике Артемија и његових монаха да се напоје на извору воде живе.
Душе нам трепере испуњене богобојажљивошћу док прилазимо цркви која се укотвила попут барке спасења. Пред нама пуца широка плаветна пучина оивичена ниском планинских венаца…
Осећај потпуне слободе и потпуна преданост молитви и Господу испуњава све присутне. Као да стоје у безваздушном простору, испуњени неком неземаљском смерношћу и смирењем.
Са почетком хиротоније хорепископа старорашког и лозничког владике Николаја, 26. априла 2015.године у манастиру Св. Николаја у Лозници срца и очи вернога народ испуњава нова, узвишена светлост… Лице новог епископа сија анђеоском светлошћу.
Ово је догађај који борби за очување чистоте вере коју води владика Артемије, епископ рашко-призренски и косовско-метохијски у прогонству, монаштво и народ који га следе, даје нову димензију.
Владику Артемија смо посетили 15. маја 2015. г. и разговарали са њим о значају овога чина, о томе како је до њега дошло и како даље. Тај разговор у целости преносимо читаоцима „Православног гласа“.
П.Г: Иако је већ доста речено о хиротонији хорепископа старорашког и лозничког владике Николаја предлажемо да разговор почнемо на ту тему.
Епископ Артемије: На црквено-народном сабору одржаном 26. априла присутном верном народу подељен је текст „Реч о хиротонији новопостављеног хорепископа Николаја старо-рашког и лозничког. Јесте ли видели тај текст? Јесте ли га прочитали?“
П.Г: Наравно. Прочитали смо и нама је све јасно. Али због оних који немају тај текст, који га нису читали? Који нису могли да тога дана дођу у Лозницу? Којима су, после читања, остале неке дилеме и нејасноће?
Епископ Артемије: Тамо је све речено, али можемо да у разговору појаснимо… Нисам ја то планирао. Разговарали смо на нашем епархијском савету и ја сам изашао са једним питањем: Да ли наша борба за чистоту праве вере, за Истину Божију, за предање Цркве и црквене каноне треба да престане када Артемије умре као што многи то прижељкују и најављују и говоре: „Кад Артемије умре то ће пропасти!“?
И, одговор је био: „Не! Треба да се настави!“
Ако треба да се настави, не може се без епископа наставити. Док сте ви, моји монаси, још у животу, ви ћете се борити на свој начин. Али после вас?
Према томе, ако треба да се настави та борба, а треба, ми смо за то, ја све ово што се са нама десило сматрам да је то по промислу Божијем, и тај прогон са Косова, и одлазак у егзил и све то… Заправо се ради о борби за чистоту праве вере. О томе сам ја писао у оном мом одговору патријарху Иринеју, ви се сећате тога… Да је у питању само Артемије, да је то лична ствар, то би давно било решено. Не би постојао проблем. Проблем је много дубљи. То је питање вере, питање заиста Цркве. Они говоре, они желе да говоре: „Артемије је напустио Цркву, изашао из Цркве.“ Артемије је остао у Цркви и бори се да остане у Цркви. За Артемија је Црква од светих апостола па до данас. Сви светитељи Божији су Црква Божија. Небеска Црква. Црква су сви они који су Богу угодили животом својим, то је Црква. Дакле, свети Златоусти, и свети Василије и свети Максим Исповедник и свети Марко Ефески, владика Николај, отац Јустин, сви су они Црква. Ја желим са њима да будем, желим да останем са њима у јединству. А они поимају да је Црква садашња јерархија. Искључиво. Зато говоре: „Званична црква каже то и то…“ Не постоји званична црква. О њој се нигде не говори као таквој. Ни у Символу вере, ни у предању отаца, нема „званичне цркве“. Постоји једна света, саборна и апостолска Црква, а не званична црква. Те, према томе, ако треба, а треба, сви смо сагласни са тим, да се настави та борба као што је настављена и у вековима када је јерес знала да траје и по сто година, Аријева јерес, … Црква се сво време борила са тим, није никада престала борба, нити је јерес успела да све покори… Исто тако иконоборачка јерес када је била, сто двадесет година је она узнемиравала Цркву, покољи били ужасни, мучења, као у време Диоклецијана, рецимо.
Црква је издржала борбу и победила и остала она Црква која је била сагласна са светитељима пре од тог времена, јер призив светих отаца на светим Васељенским саборима је био и јесте и треба да буде. Иначе, нема Васељенског сабора, ако нема тога.
„Следујући светим оцима, доносимо ту и ту одлуку“. Никако у супротности са светим оцима, са претходним саборима, са претходно донетим канонима… не, него следујући њима и само правимо корак напред, али на њиховој стази. То је као што у биолошком животу отац жели да његова деца наставе традицију те куће како је он и његов отац, његов деда… наследио. Он на томе настоји и тако васпитава своју децу. И жели да се то настави.
Тако и ја желим да остану наследници иза мене који ће наставити то, по мојој дубокој вери, богоугодно дело и часно дело. Ту смо се сложили.
Одлука није одмах донета. То је било само питање. А онда је дошла заједничка одлука: Постићемо недељу дана и молити се Богу па да поново размотримо то питање. Уместо недељу дана, било је две недеље. Тек после Недеље Православља ми смо поново разговарали и онда смо и коначну одлуку донели, а на основу канона. Знам ја јако добро шта кажу канони како се епископи бирају… Како се рукополажу, два три епископа… Све је то нормално у нормалним приликама.
Али, постоје канони, видели сте и сами то, који говоре по потреби Цркве. А то је било управо у борби са јересима у трећем и четвртом веку, док је Црква била гоњена да су епископи постављали хорепископе… Епископ је, рецимо, у неком граду… а тада је град од града био много даље него данас, средства комуникације много тежа него данас… Е сада, да би могла да се Црква бори и да тај народ се чува на правом путу канони дозвољавају да епископи постављају себи саслужитеље, са називом хорепископа, епископ у мањем месту, у селу, у мањем месту. Хора то је место или село хорио. И, ми смо видели, да смо ми данас у истој тој ситуацији у којој је тада Црква била, гоњени, јерес која пружа све дубље и дубље корене… Дакле, данас се налазимо у истој тој ситуацији и онда смо на основу тих канона одлучили да уместо епископа постоје хорепископи које поставља епископ града и они њему одговарају. Они имају потпуну епископску благодат, али немају власт управљања коју има градски епископ, него су зависни од њега. Зато има тамо предвиђено и врста делатности тих хорепископа, шта не могу без сагласности надлежног градског епископа да раде. Будући да сам ја епископ рашко-призренски и косовско-метохијски, данас у егзилу, ми смо онда решили да постављамо хорепископе са титулама места из моје епархије, не било где. Зато смо узели рашка, или новопазарска, не би хтели тај назив, старо-рашка смо узели и спојено са местом где он данас може и треба да живи одредивши и области које би њему припадале. Иако неки кажу, не мени, али кажу: хорепископ је за село, а не за пола Србије. Међутим, по броју верника, јесте село. Али, суштина је та.
А наравна ствар, Црква се увек прилагођавала условима не нарушавајући своју суштину и свој основни циљ и намену… Мени је један свети старац, старац Софроније из Есекса, у једном разговору, био сам код њега, па сам га нешто питао за шта сам мислио да није по канонима, а он каже: „Знате, канони су писани за нормалне прилике. У ванредним приликама канони се прилагођавају, остајући у пуној снази.“ Нико није укинуо каноне. Али, морамо да прођемо између Сциле и Харибде. Иако је по закону пловидба бродом да иде право, али овде не може да иде право, мора да се сналази. Циљ је да стигне на циљ, не да се разбије о неку стену у мору.
И тако смо онда одлучили, решили и изабрали првога кандидата, што значи да ће бити још… и хвала Богу, треба да буде. Надам се да ће бити ускоро.
И онда смо одредили дан хиротоније. Али и да то буде у тајности, да нам не би се онемогућило на било који начин. И на недељу дана пре хиротоније имали смо сабор старешина мојих катакомбних манастира, настојатеља и настојатељица. Њима смо саопштили ту вест да би знали да тада и тада дођу и да поведу своју братију… Али, и они су обавезни да, чак ни братија, нико не зна… И тако је било.
Можда је неко наслућивао. Што се скупљају у Лозници? Шта то има тамо? Па је онда пуштена вест, треба Сара да добије напрсни крст…
П.Г: Долазе мироносице са Косова…
Епископ Артемије: Било је истина, али као изговор…
Дакле, све у свему, то је, хвала Богу, одржано до тога момента, до тога дана у тајности… и онда када је дошла Недеља мироносица ми смо тај чин обавили, на начин као што се хиротонија врши.
П.Г: Отац Николај ужива велики углед у народу. Вест о његовој хиротонији је примљена са одушевљењем и са радошћу.
Епископ Артемије: Да, он је још у Црној Реци, а био је тамо старешина осамнаест година… од 1992. до 2010. г., а после у егзилу он је наставио… имао је доста своје духовне деце и стекао је у народу једно поштовање као духовника и сматрали смо да он треба да буде први.
И наравно, да свакоме на почетку треба нека обука, неко привикавање, па смо га послали недељу дана да служи сваки дан у Љуљацима са мојим архиђаконом који познаје добро службу, и надам се да је он ушао већ у начин служења, понашања и тако даље…
П.Г: Ово је очекиван потез. Очекивали смо. Нисмо знали време када ће се то догодити.
Епископ Артемије: Ко год схвата нашу ситуацију и нашу борбу, природно је очекивао.
П.Г: А можемо ли Вас да упоредимо са владиком Дионисијем, првим српским владиком у историји СПЦ, кога је, по налогу власти (Јосипа Броза), рашчинила јерархија СПЦ?
Епископ Артемије: Видите, Дионисије је био кажњен, рашчињен осуђен на исти начин, под притиском власти и због попустљивости црквене јерархије. Не кажем Цркве, него јерархије. И он је умро. Прошло је од његове смрти не знам тачно колико година, од рашчињења је прошло тридесет две године.
Патријарх Павле који је схватао и раније да … ја сам чуо када је било реч о Дионисију да је он говорио да све то неканонски, али повиновао се већини. Зато је добио оштру критику од оца Јустина. „Да, он може да буде смирен владика Павле у Призрену, као епископ рашко-призренски, али када је на Сабору, он тада није епископ рашко-призренски, него епископ Васељенске цркве. Тада је требало одстојати ту истину.“ – говорио је о. Јустин. „Ја сам рекао, али…“ – „Где си учио ту теологију?“ – каже му авва Јустин. Више никад није дошао у Ћелије после тога. Бог зна како и зашто…
Дакле, дошао је владика Павле, патријарх нови, и он је после годину дана већ решио тај проблем. Рехабилитовао, да кажемо, Дионисија… А како? Прогласивши донете одлуке пре тридесет две године неуставним, неканонским, неважећим. И он остаје што је био. И тако је дошло до тога помирења, литургијског. На жалост, у потпуности није спроведено… ви то боље знате, тај црв постоји и даље у нашој дијаспори, и разједа тело српског народа, Српске цркве. Нарочито у Канади.
П.Г: Захваљујемо Вам се на богоугодном разговору и на томе што сте поред многобројних обавеза одвојили време за овај разговор.
Извор:
Православни Глас бр. 24
(април/мај 2015.)
http://www.eparhija-prizren.org/component/content/article/1365-intervju-razgovor-sa-vladikom-artemijem-za-pravoslavni-glas.html
