„Јеси ли србски и светосавски свештеник и првосвештеник,
ти то јеси само светосавским животом и духом.“Ава Јустин Ћелијски
Духовна, морална и интелектуална висина истински великих људи често измиче познању многих њихових савременика. То се посебно дешавало онима чије стваралачко прегнуће вансеријских домета није одступало пред сујетом, зловољом и непријатељством сопственика земаљске моћи и њихових послушника. У разним историјским епохама и широм земаљског шара, дешавало се да великан неког народа и епохе проживи свој овоземаљски век на периферији јавног живота, лишен заслужених признања и славе. Ипак, ретко где у свету може да се нађе такав немар према најзначајнијим догађајима и личностима националне историје, духовности, науке и културе какав је случај у србском народу, посебно у данашњем времену.
Свети Никодим Исповедник
Сазвежђу у тмини разисторије загубљених великана наше прошлости припада и блаженопочивши Епископ далматинско-истарски Никодим Милаш, витез хришћанског духа и србског национално-препородилачког рада друге половине 19. и почетка 20. столећа. Ових дана навршава се 100 година од његовог упокојења, што ће, нажалост, проћи само узгред (или никако) забележено од стране најутицајнијих домаћих (према туђинским мерилима и геостратешким интересима калибрисаних) медија. Да би се ваљано описали сви аспекти његовог пастирског, богословског, педагошког, научног, публицистичког, социјалног и сваког другог вида рада и стваралаштва потребни су томови књига са пратећим документима – историјским изворима и разноврсном архивском грађом. Заиста, ради се о једној по свему изузетној личности, корифеју приморских Срба и свеколиког Србства, поштованом међу ондашњом европском интелектуалном и научном елитом. У светлу оних дешавања у црквеном животу у последњих неколико година, која ударају у темеље устројства и канонског поретка Српске Православне Цркве, једна његова књига заслужује посебан помен. Њен наслов гласи: Славенски апостоли Кирил и Методије и истина православља. Ради се о интердисциплинарном делу сачињеном на строгој научној парадигми, доступном сваком читаоцу који има макар скромно богословско и историографско знање, а које са друге стране има огроман полемички и информативно-едукативни потенцијал. Још више, помена је вредна борба против римокатоличке пропаганде на плану унијаћења далматинских Срба и, генерално православних Словена, којој је ово дело у последњих пар деценија 19. столећа било интелектуална окосница, а Епископ Никодим достојни человођа.
Крсташки поход, илустрација
Добро је познато да су од тзв. Крсташких ратова напори папа и високе јерархије (јересијархије) Римокатоличке Цркве на потчињавању православних народа њиховој власти варирали од војних похода са крвавим терором над незаштићеним становништвом нападнутих земаља, до придобијања циљаног становништва ласкањима и понудама које су у мирнодопским условима у вери непостојаним и искушењима земаљских добитака подложним угледницима православних народа доносили њихови слаткоречиви а подли емисари. У време када је, са неколико година искуства у монашком чину и као ректор Богословије у Задру, Никодим Милаш постао једна од најзначајнијих личности Србског народа у Далмацији и читавој Аустроугарској монархији, на снази је била мирнодопска стратегија примамљивања Срба у унијатски јарам. Најзначајнији и, уједно, најперфиднији сегмент те стратегије потекао је од духовног утемељитеља југословенске идеологије, ђаковачког бискупа Јосипа Штросмајера. Тај велики мрзитељ православља дошао је на заиста оригиналну идеју: блажен спомен словенских просветитеља Св. Ћирила и Методија међу православним Словенима, донекле присутан и међу Словенима римокатолицима, који је био кост у грлу латинске пропаганде, преокренути у оружје за придобијање православних Словена за унију.
Свети Ћирило и Методије
Његови дводеценијски напори на прибројавању Свете Солунске браће светитељима које признаје Римски престо уродили су продом 1880. године, када је папа Лав XIII издао енциклику Grande munus („Велики дар“), којом је у календар празника Римокатоличке цркве уврштен дан прослављања Св. Ћирила и Методија[1. Формални повод за издавање енциклике била је хиљадугодишњица писма папе Ивана VIII моравском кнезу Сватоплку, којим је опредељен карактер Методијеве мисије у Моравској. Иако се из садржине писма јасно види намера да се Методије потчини епископу Вихингу, експоненту латинско-германског утицаја са позиција државне моћи, ово писмо се необавештеним верницима подмеће као доказ папине наклоности ка словенским просветитељима. Притом се, наравно, у пропагандним наступима латинског свештенства уопште не помиње папино одбацивање уметка filioque у Символ вере, које је касније постало неизменљиви део латинске кривотворене догматике.]. Вршну тачка Штросмајерових напора на подривању Православне Цркве представљало је његово организовање „славенског ходочашћа у Рим“, образлагано као чин захвалности Словена папи због канонизације њихових просветитеља – иако је, де факто, представљало оружје којим су он и остали латински јересиарси са подручја Аустроугарске монархије нападали православну веру и Цркву. Припремни период и само ходочашће, обављено 5. јула 1881. године, ангажовањем обимног и разноврсног пропагандног арсенала, дали су снажан подстрек стратегији унијаћања Срба, првенствено у Далмацији али и у другим покранијама Двојне монархије. (Осим клерикалних кругова, у њој су учествовале и политичке структуре и интелекталне „удруге“, центриране око концепта хрватског државног права.)
Духовно будни и бриткоумни архимандрит Никодим Милаш препознао је у овој кампањи опасност за православне хришћане у Далматинској епархији и шире. Са искуством и угледом научника и исповедника православља, које је већ тада био стекао, одлучно је устао у одбрану Истине Православља, пером и грлом (живом речју), и разобличавање стратегије латинских бискупа и њихових академских и публицистичких прислужитеља. Бескомпромисност његове борбе на том пољу добрим делом је потицала и од „блиског сусрета“ са резултатима уније, који се догодио у пероду његовог богословског усавршавања у окриљу Кијевске духовне академије: кроз познанство са колегама унијатима из Русије и извесним временом проведеним у Черновицу и Лвову, где су горки плодови уније били нарочито препознатљиви. Као предавач на богословској катедри у Задру, редовни или повремени сарадник бројних штампаних гласила, пријатељ и саборац угледних Срба и србских удружења на Приморју и широм Србства, грмео је против посланица и осталих писанија римокатоличких бискупа и богослова поводом путовања словенских ходочасника у Рим и, што је много претежније, против латинског лицемерја у виду (лажи)слављења Св. Ћирила и Методија. Заиста, после вишевековног ниподаштавања тих светих угодника Божијих, за земног живота прогањаних од високог латинског клира, њихово помпезно уврштавање у светитеље са „сертификатом“ римске курије представљало је прворазредно лицемерје. На главном правцу његовог богословског вишегодишњег научно-истраживачког и стваралачког рада пре свега у области канонског права, брижљивим и методолошки доследним одабиром коришћених богословских и историографских извора, и синтезом тематски рашчлањених резултата примењеног аналитичког апарата, као крунски одговор на велики изазов православном свештеночалију и верном народу Аустроугарске монархије од стране бискупа Штросмајера и осталих стратега и спроводитеља римокатоличке унијатске пропаганде односно Св. Ћирила и Методија настало је Милашево дело „Славенски апостоли Кирил и Методије и истина православља“.[2. Књига има и неспорну догматичку вредност, јер на изванредан начин систематизује и догматско-еклесиолошка застрањења римокатолицизма. На самом почетку, прецизирани су и сјајно образложени критеријуми познања истине Вере, а паралелизмом са историјском анализом заокружује се целовит приказ околности које су довеле до успостављања наратива на којем се темељи папска пропаганда тих година. Све је у првих 7 глава књиге подробно објашњено, без сувишних дигресија: и искривљење Символа вере, и погрешна учење о бесквасном хлебу, чистилишту, непорочном зачећу Пресвете Богородице, папском првенству. У кључном делу књиге за разумевање односа папе према Св. Ћирилу и Методију, позивањем превасходно на официјелну документацију (писма, посланице, објаве…) указује се на подмукло настојање да се они прикажу као непослушни светом Фотију, Патријарху цариградском, са чијим благословом су започели велико дело увођења Словена у крштени период њихове историје. Темељним раскринкавањем исконструисане тезе о непослушности, архимандрит Никодим ефикасно обара и њој следујућу тезу о потчињености Св. Ћирила и Методија институцији папства – укључујући и папске претензије на земаљску власт, посредоване германским владарима.]
Најважнији краткорочни циљ ове књиге било је обарање кључног става римокатоличких пропагандиста: да су Св. Ћирило и Методије своју мисију спроводили под руководством римског Епископа. Аутор га је убедљиво остварио, доказавши да су све време свога рада они били под духовним руковођењем светог Фотија Великог, Патријарха цариградског и званичном управом надлежних црквено-административних инстанци. Далекосежни пропаганди циљ многовековног непријатеља православне вере и поретка био је, међутим, много опаснији. Требало је Србима и православним Словенима перфидно утиснути у свест представу о Св. Ћирилу и Методију као поклоницима Римског престола, из разлога његовог неспорног првенства у хришћанској васељени. Притом се то првенство подразумева као првенство власти, наводно свеопште прихваћено и изван територије Латинског патријархата. Јер ако су најпоштованије личности православног словенског света прихватале папско првенство у његовом „западном“ тумачењу (притом актуализованом и додатно оснаженом резултатима Првог ватиканског концила, пре свега „догматом“ о непогрешивости папе), како да га не прихвати павославно свештенство аустрогарских Словена и њихова паства? И то у дане када римски папа са усхићењем говори о словенским просветитељима и „очински“ шири своје руке позивајући православне у свој загрљај.
Епископ далматински Никодим Милаш
Будући Епископ далматински својом књигом жестоко је заљуљао папистички брод на његовом унијатском курсу, толико да се на тај брод у годинама његовог најинтензивнијег пастирског и богословског рада врло мало православних укрцало, бар када је реч о Далмацији и Србству у Јадранском приобаљу. Приморски Срби имали су и ранијих година у Никодиму Милашу велику узданицу у борби за очување прадедовске вере и србске националне свести. „Славенски апостоли Кирил и Методије и истина православља“ представља чвориште у којем се сустичу главни токови његовог дотадашњег научног рада и постамент за његов будући стваралачки рад на публицистичком и сваком другом пољу јавног деловања. Колики је Милашев успех у том смислу био, најбоље сведоче бурне реакције у штампи широм Монархије поводом изласка његове књиге, посебно на Приморју и у Хрватској (у њеном тадашњем територијалном обухвату), у делу који уређују римокатолички кругови.[3. У том погледу нарочито је илустративна критика Антона Франкија, професора римокатоличке богословије у Задру, који је архимандрита Милаша грубо напао у гласилу „Католички лист“. Не могавши да обори богословске (светопредањске) и историјске аргументе, у свом тексту под називом „Двије посланице двају православних епископа у Далмацији објелодањене пригодом славенског ходочашћа у Риму“ обрушио се на личност православног духовника, називајући га „немиравком“. На истом трагу су и текстови у другим гласилима, као и посланице бискупа Штросмајера и његове јересиархијске сабраће, написане у то време.]
Без сумње, књига „Славенски апостоли … “ и свеукупни јавни рад архимандрита Никодима садржински повезан са њом у вишегодишњем континуитету, представљају сјајан пример како православни свештенослужитељ, богословски и световно изузетно образован са признатим резултатима у научном раду, сведочи своју веру; и то у држави у којој православље представља другоразредну вероисповест и непрекидно је изложено прикривеним методама потискивања. Пример како се одлучно брани и учење Цркве од Истока и црквени поредак, и истина Вере и историјска истина! Притом, остајући у оквирима тада важећих закона иноверне и инородне државе, без јединственог црквено-административног оквира за све јужнословенске покрајине и односне делове Србског светосавског народа.
Епископ шабачки Лаврентије са свештенством на поклоњењу римском папи
А како стоји ствар са његовим данашњим наследницима на богословским и епископским катедрама? У условима постојања формално србске државе на делу отачаственог простора и формално јединствене Светосавске цркве на скоро читавој канонској територији, утврђеној и уређеној по окончању Првог светског рата! По уставном одређењу србска, држава је пре свачија друго него србска. Споља гледано јединствена, СПЦ пребива у тешким ранама услед кршења богослужбеног поретка и нарушавања њеног канонског устројства. Дуго би трајало набрајање разлика између садашњег и времена у којем је живео и делао Епископ Никодим, а и бројне сличности би се, несумњиво, пронашле. Ипак, једну одредницу заједничку за оба историјска раздобља вреди издвојити: врх Римокатоличке цркве у неоружаном походу на Православни Исток. Онда на концепту Уније темељеном на одлукама Првог ватиканског концила, а сада у својству предводника екуменистичког покрета уваљеног у каљугу противдуховности. Садашњи Епископат СПЦ препун је сопственика докторских титула и осталих академских и друштвених признања, домаћих и међународних. Знања и речитости да се супротставе старом и многоструко доказаном непријатељу православља сигурно имају, без обзира на лукавства којима он обилује. Уместо тога, на делу је громогласна тишина по најзначајнијим питањима вере и поретка. Парафразирајући трагичног србског поету Владислава Петковића Диса, можемо рећи да су они своје знање и надареност расточили на конференције, симпосионе, предсаборска заседања, асамблеје и остала мултиконфесионална окупљања рогобатних назива[4. „…Своју мудрост расточисмо на изборе, Своју храброст на подвале и обеде …“ Владислав Петковић – Дис: Наши дани (1910)], на којима није могуће одважно и непоколебљиво исповедати вечне истине православне вере. Уместо снажног одговора достојног једног архијереја, какав је дао Никодим Милаш 1881. године (тада још није био архијереј) и какав је на сличне изазове инославља давао наредних година, непрекидно до краја свог земног живота, данас узупратори црквене власти из Синода СПЦ и њихови послушници не да не дају православни одговор на изазове који са бројних инославних и нехришћанских (често антихришћанских) центара готово свакодневно притичу, него беспризорно саучествују у делима оних који садашње изазове креирају. Остатак Епископата углавном ћути, или тек у ретким приликама, „у пола гласа“, малобројни његови чланови нешто прозборе. Поражавајуће, посебно ако се има у виду црквена путања србског историјског хода последњих деценију и по, стрмоглаво нагнута ка духовном дну. Ако за њену почетну тачку усвојимо посету свештенства Епархије шабачко-ваљевске Ватикану са рукољубом папи, а за крајњу заједничку молитву Епископа захумско-херцеговачког Григорија са латинским јересијархом, уз читање јеретичког символа вере, таква трагична дијагноза чини се веродостојном.
Епископ захумско-херцеговачки Григорије чита јеретички символ вере
Зашто је стање у административном врху наше Помесне Цркве такво, тема је о којој би се могло надуго и нашироко причати, а да она до краја не буде исцрпљена. Једно је сигурно: достојанију Светог Саве данас су преко потребни митроносни богослови и духовници пламене вере и непоколебљиве борбености, какав је био блаженопочивши Епископ Никодим. Осим Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Артемија, од стране Синода СПЦ безаконо удаљеног са управљања својом епархијом, нико устрајно и потпуно не разобличава галопирајућу апостасију у нашој Цркви и методологију деловања антиправославних центара моћи предвођених Ватиканом. У том погледу, само Епископ Артемије може да се препозна као истински настављач дела Епископа Никодима. Нека би Свемогући Господ, молитвама Светога Саве и блажене успомене Епископа Никодима Милаша, за чије прибројавање хору србских и свеправославних светитеља се молимо, дао да се том делу придруже и они архијереји који своје не-делање (ћутање) држе за мудрост. И да, иступивши испред верног народа који је решен да брани своју веру, поведу борбу за успостављање канонског поретка и здраве духовности у Српској Православној Цркви.
С љубављу у Господа,
Братство Светог краља Милутина – Шабац
Напомене:
