Поред управљања умом потребно је и управљање вољом.
Не допуштај вољи да се поводи за својим жељама, него нека увек буде једна с вољом Божјом. Имај при томе увек на уму да није довољно само желети оно што је Богу угодно, него Му ваља служити чистим срцем и без жеље да се угађа себи. Да би се у томе успело, мора се издржати страшнија борба са својом природом него икоја до сада. Јер је наша природа толико склона себи, да је у свим, чак и најбољим и најдуховнијим делима, готова да задовољи себе и да се тиме неприметно и похотљиво храни.
Зато се, када пред нама стоје духовна дела, догађа да зажелимо да их извршимо, али не што нас на то покреће воља Божја и не ради тога да бисмо угодили Богу, него ради оних задовољстава која нам та дела собом доносе. Та је замка утолико скривенија, уколико је духовније оно што желимо. Зато и велим да се не смемо задовољавати само тиме да желимо оно што хоће Бог, него морамо желети то када, како и зашто Он хоће. Апостол нам заповеда да пазимо шта је воља Божја, не само добра, него и угодна и савршена: Не владајте се према овоме вијеку, него се промијените обновљењем ума својега, да бисте могли кушати које је добра и угодна и савршена воља Божија (Рим. 12,2). Јер ако у делу буде макар каквог недостатка, или ако то дело не вршимо од свег срца, оно је несавршено. Знај да и када желимо и тражимо само Бога, могу и у томе бити извесни недостаци и поткрасти се погрешке које долазе од наше љубави према себи, особито ако више имамо у виду своје сопствено добро него Бога.
Ако желиш да се сачуваш од тих скривених препрека на путу савршенства и да будеш духовно тако настројен да увек желиш и радиш све само ради Бога и да служиш једино Њему, онда поступај овако:
Кад имаш пред собом неко дело које је сагласно с вољом Божјом, или је само по себи добро, не жели да га извршиш док претходно не узнесеш свој ум Богу и увериш се да је Божја воља да га извршиш.
Исто тако, када желиш да оставиш нешто што није сагласно с вољом Божјом, или уопште што није добро, не остављај га пре но што узнесеш свој ум Богу и увериш се да Бог жели да то оставиш. Јер је лукавство наше природе префињено и мало њих га увиђа. Наша природа скривено тражи само своје, а међутим споља представља ствар тако да има за циљ само да угоди Богу, што у ствари није.
Зато се често догађа да ми желимо или не желимо нешто из сопствених побуда, за своје задовољство, а мислимо да желимо или не желимо једино ради служења Богу. Да бисмо избегли ту самообману, неопходно је само једно, а то је – чистота срца, која се састоји у свлачењу са себе старог човека и у облачењу новог. То је главна сврха духовног ратовања.
Ако желиш да знаш како се тај рат води, онда слушај.
У почетку сваког свог дела мораш одбацити сваку личну жељу и не желети, не радити, али не одбацивати нешто, ако претходно не осетиш да те у томе не руководи воља Божја. Ако у својим спољашњим, а нарочито унутрашњим, душевним делима, не можеш увек стварно осетити то држање Божје стране, задовољи се искреним настојањем да у сваком делу имаш у виду једино служење Богу.
Осећање да Бог покреће на неко дело манифестује се понекад озарењем ума, понекад унутрашњим Божјим надахнућем, неком унутарњом речи или којим другим начином деловања благодати у чистом срцу као што су духовна топлина и радост, умиљење и сузе умиљења, божанска љубав и друга духовна осећања по Божјој вољи. Та нас осећања уверавају да је оно што желимо учинити – по Божјој вољи. Пред сваким делом морамо се од свег срца молити Богу једанпут, двапут, и много пута, да осветли мрак и да нам укаже пут. „Трипут се помоли, пишу велики старци Варсонуфије и Јован, а потом чини оно што ти срце изабере“. Не смеш при том заборављати да се приликом набројаних унутрашњих духовних доживљаја, који утичу на доношење одлуке, мораш руководити саветима и расуђивањима искуснијих.
За дела која трају дуже, мораш не само у почетку него све до краја одржати решеност да их вршиш ради служења Богу. Ако не будеш тако чинио, може ти се догодити да се поново сплетеш у ланце љубави према себи, да изгубиш првобитну правилну настројеност, заборавиш на прве високе намере и циљеве и радиш више из угађања себи него ради служења Богу. Зато је св. Григорије Синајит и писао: „Било да читаш, певаш, ћутиш, молиш се или чиниш што друго, пази непрестано на настројеност своје воље: да ли тежи Богу, добру и духовној користи, да не би и нехотице поткрадао себе“.
Ако ко не пази на ово кад почне да служи Богу, уноси мало по мало у то служење – угађање себи, задовољавање своје жеље, те често на Бога сасвим заборавља. Угађање себи често га везује у толикој мери да, ако му Бог било преко болести, било преко људи и злих духова или на који други начин онемогући да изврши оно што му чини задовољство, он сав ускипти срџбом, а понекад ропће и на самог Бога. А то јасно показује да његово душевно расположење није по Богу него да је настало из повређеног и трулог корена самољубља.
Јер ко ради нешто у уверењу да је то по вољи Божјој и из жеље да служи Богу, тај никада не жели једно дело више него друго, па било једно од њих високо и велико а друго ниско и безначајно, него им је наклоњен подједнако пошто је и једно и друго угодно Богу. Зато је такав човек исто тако миран и задовољан кад ради какво незнатно дело као и кад ради нешто високо и велико, јер је свуда исти циљ – у свему служити Богу: било животом, било смрћу, као што вели Апостол: Зато се и старамо, или улазили или одлазили, да будемо Њему угодни (II Кор. 5,9). Зато гледај да срцем будеш усредсређен и старај се да увек управљаш дела своја служењу Богу.
Нико и не слути колику вредност у духовном животу има та побуда – служити Богу. Јер је и најмање дело које се чини из жеље да се служи Богу веће него сва највећа дела која се не чине из те побуде. Спасоносније је ако даш сиромаху макар само један динар с намером да тиме послужиш Богу него да се одречеш читавог свог иметка у неком другом циљу, ма то било и из жеље да наследиш духовна блага, премда је та жеља сама по себи добра и похвална.
Тај унутрашњи подвиг – управљати своје мисли, осећања и дела у свакој прилици само служењу Богу – изгледаће ти у почетку тежак, али касније, када се на то навикнеш, биће ти сасвим лак, тим пре, ако будеш увек тежио Богу као једином и најсавршенијем добру, достојном да Га желимо због Њега самог, да му служимо и да Га волимо више но ма шта друго на свету.
Уколико се та тежња Богу буде чешће јављала у теби и уколико ти више буде освајала срце, утолико ће се брже и лакше код тебе створити навика да свако дело радиш једино из љубави према Богу и једино из жеље да служиш Њему, најдостојнијем сваке љубави.
Свети Никодим Светогорац из књиге ,,Невидљива борба“
