Неуздање у себе и нада у Бога су неопходни за духовну борбу, али су недовољни. Ако останемо само на њима, не само да нећемо извојевати победу, него можемо пасти у још веће зло. Зато поред њих морамо користити и друга духовна вежбања.
На првом месту долази вежбање ума и воље. Пре свега, чувај ум од незнања, јер му незнање не даје да види истину. Старај се затим да ум буде чист, те да тачно распознаје шта је потребно да се душа ослободи и да се украси врлинама. Ту чистоту ума можеш постићи на два начина.
Први је – молитва Светоме Духу да излије Своју божанску светлост на срце, што ће Он учинити, ако стварно будеш тражио Бога, трудио се да у свему живиш по Његовој вољи и ако се у свему будеш радо потчињавао саветима искусних духовних отаца, не предузимајући ништа пре него што их упиташ за савет.
Други је начин – посматрање ствари и удубљивање у њих ради оцењивања које су добре, а које рђаве; али не у оном смислу како о њима суди твоје осећање и свест, него како суди Дух Свети или реч Богом надахнутих књига Светога писма и духовних отаца и учитеља Цркве. А кад то оцењивање буде правилно, биће ти јасно да не смеш ни за шта сматрати све оно што воли и тражи слепи и изопачени свет. А то ће рећи да части, задовољства и богатства овога света нису ништа друго до таштина и пропаст за душу; да нам грдње и клевете, којима нас обасипа свет доносе истинску славу, а жалости овога света – радост; да је праштање и чињење добра непријатељима права великодушност – једна од најбитнијих ознака да је човек сличан Богу; да већом снагом располаже човек који презире свет, него онај који влада целим светом; да драговољна послушност представља већу храброст и већу чврстину духа, него победа и владање над царевима; да је смирено познање својих рђавих склоности, та било оне и најнезнатније, већма достојно похвала, него заузимање тврђава, побеђивање силних и наоружаних армија, веће него чињење чудеса и васкрсавање мртвих.
Свети Никодим Светогорац из књиге ,,Невидљива борба“
