Епископ далматински – Никодим Милаш

Никодим Милаш (Шибеник, 16. април 1845 — Дубровник, 2. април1915) је био далматински епископ и канониста.

Биографија:

Рођен је у Шибенику 16. априла (4. априла по јулијанском календару) 1845. По рођењу, добио је име Никола. Отац, Трифун и мајка Марија, по рођењу Италијанка, која је пре удаје примила православну веру, из породице су Милаша који су се доселили у Далмацију из Дувна.

Никола Милаш је завршио основну школу 1856. године код францисканаца и језуита (исусоваца), а приватну нижу гимназију код доминиканаца, слушајући за то време веронауку у Бовановој српској школи. Будући да нижа гимназија није имала право јавности, Никола је морао да поново полаже четврти разред код језуита у Дубровнику. Захваљујући урођеној интелигенцији и бриљантним одговорима не само да је положио четврти, већ му је признат и пети разред и одмах је преведен у шести. Као стипендиста Зелићеве фондације Никола је наставио школовање у задарској гимназији.

Иако није имао намеру да се посвети свештеничком позиву, Никола Милаш се уписује у гимназију у Задру, а своје богословско образовање завршава у Сремским Карловцима са одличним успехом. Гимназију је завршио у Задру (1863), а богословију у Сремским Карловцима (1866). На бечком Универзитету слушао је филозофију (1866/67), међутим, убрзо напушта студије филозофије и одлази 1867. у Русију, те се уписује у Кијевску духовну академију. Милаш је Духовну академију завршио у двадесет шестој години живота и тиме заокружио своје школовање. Из Кијева се вратио као магистар теологије израдивши магистарски рад о номоканону патријарха Фотија (1871). За суплента Богословије у Задру је постављен 17. новембра 1871. а 30. јуна1872. године именован је за сталног професора.

Аустроугарска је 1873. године издвојила Далматинску епархију из састава Карловачке митрополије и припојила је вештачкој творевини Буковинско-далматинској митрополији чије седиште није било ни у Буковини ни у Далмацијивећ у Бечу, а епископи новостворене митрополије су се споразумевали помоћу преводиоца. Тим поводом појављује се Милашева књижица Историјско канонични поглед на установљење нове српско-румунске митрополије. Ову књигу су врло добро примили Срби из свих крајева, између осталог и због смелости аутора.

Замонашен је на Бадњи дан 1873. године у Задру, добивши име Никодим, а на Божић је рукоположен у чинјерођакона. Убрзо је одликован црвеним појасом и протођаконским чином, на Божић 1875. године примапрезвитерски чин а 1880. бива произведен у чин архимандрита.

На студијама се заинтересовао за црквену историју и црквено право (јер се ова наука, како сам истиче, подударила са реалистичким правцем његове природе) чему ће посветити, свом озбиљношћу објективног историчара, највећи део свога времена. Од 1873. (на Бадњи дан, у цркви св. Илије у Задру) наречени монах Никодим, потоњи епископ далматински и уредник листа Истина (Задар, 1885 — 1888) и носилац високих одликовања и почасних доктората универзитета Русије, Грчке, Аустроугарске и Србије – посветиће свој живот науци и нашим народима који су се нашли под доминацијом Римске курије. Као зналац италијанског, грчког, латинског, француског, руског и немачкогјезика био је у ситуацији да своје радове (од којих су бројни превођени на живе језике) проверава упоређујући их са сличнима, у области којима се бавио, као што је био у могућности да се, захваљујући познавању језика, служи изворницима, примарном и секундарном научном грађом.

Од министра просвете у Србији, Милана Кујунџића, добија позив да дође у Београд и реорганизује Богословију, Милашу је овај позив добро дошао да се уклони из средине која је према њему постајала непријатељски расположена. У Београд је дошао крајем новембра 1886. и примио дужност ректора Богословије, а убрзо је постао и члан Главног просветног савета.

У следеће две године Милаш поново добија позив да дође у Београд, сада за професора канонског права на Великој школи, на чему се одмах захвалио, а епископ темишварски Георгије (Бранковић), потоњи патријарх српски, нуди му положај ректора Карловачке богословије. Милаш је сматрао да о томе може да одлучи тек када се у Сремским Карловцима попуни патријаршијски престо, који је смрћу патријарха Германа био упражњен. Све те могућности су у међувремену престале бити актуелне, јер је Милаш 10. јула 1890. именован за далматинског епископа, а хиротонисан 16. септембра 1890.

После смрти митрополита Србије, Инокентија, 1905, Никодиму Милашу је понуђен положај митрополита Србије. Међутим, он је и ову понуду одбио.

Објављивање књиге Рукоположење као сметња браку (1907), и критике које су потом уследиле из богословија у Београду и Сремским Карловцима (Стевана Веселиновића из Београда и Јована Вучковића из Сремских Карловаца), послужиће далматинској влади да се ослободи Никодима Милаша. Акцији против епископа Никодима придружили су се и неки интелектуалци, световњаци, монаси и свештеници. У исто време су неке црквене општине тражиле да се епископ Никодим свргне. Епископ Никодим је 21. децембра 1911. године поднео цару „оставку на задарску епархију“, а она му је уважена 19. јануара 1912. године.

Вест о Милашевом пензионисању примљена је у целом православном свету са жалошћу и протестом, а посебно уРусији у којој је Милаш уживао велики углед. После пензионисања Кијевска духовна академија прогласила га је 2. марта 1912. године својим почасним чланом, а то је учинило и Словенско добротворно друштво у Петрограду 5. маја исте године.

Епископ Никодим Милаш је умро на Велики петак, 2. априла (20. марта по јулијанском календару) 1915. године уДубровнику и сахрањен у приватној гробници. Његови посмртни остаци пренети су 4. октобра 1930. године уШибеник и следећег дана сахрањени у посебној капели крај Успенског храма.

Буде Будисављевић је у својој мемоарској књизи (стр. 215), коју је објавио Жељко Караула, о Никодиму Милашу написао: „… и у Задру сам као и обично потражио владику моје цркве Др-а Милаша. Тешко жалим и данас ме боли што је с њиме послије било, а и с бокељским му другом, који је сам скончао и скончати морао не без некривње старијег задарског му друга.“ Остаје недоречено о чему говори конкретно Буде Будисављевић, мада се то може повезати са самоубиством Доситеја Јовића, епископа бококоторског.

Још за време школовања у задарској гимназији Милаш се суочио са буђењем народне словенске свести у Далмацији: Јер су се у далматинском сабору организовале две странке: италијанска и словенска. Због свог словенског опредељења Милаш је и сам, у три наврата, био кажњаван. Од 1885. залагао се (и после аудијенције, 1896, код цара, у Бечу, и успео) да се у гимназији у Задру настава изводи на српско-хрватском језику.

Већ тада је јасно разлучио да је италијански утицај веома велики код далматинских Хрвата који су порицали Србима у Далмацији њихову националну индивидуалност, што га је и навело да 1876. и 1877. године напише неколико политичких чланака. Све је то допринело да се Милаш нађе у жижи ондашњег политичког прагматизма, што му је донело много непријатности. У политичким сплеткама, које ће уследити и које нису разликовале врлину љубави од порока мржње, удружено су дејствовале силе латинског свештенства, аустроугарске политике и припадника српске националности (који су хтели да искористе пријатељство са хрватским политичким вођама) – прозивајући Милаша за превођење Срба у католичку веру, за оснивање црквено-српске странке, за одметника од сопствене вере, за русофила, за приврженика уније са Римом, за бечког агента, за националисту (јер је, користећи одлуку од 31. маја1901. године, на његовој епископији сва пошта адресирана ћирилицом, чија је употреба у Далмацији добила право равноправности), за испразно писање којим залуђује свет, те за туђинца отачествене цркве.

Будно је пратио догађаје у целом православном свету и дописивао се са најбољим црквеним правницима Истока и Запада, као и са водећим православним теолозима. Тако, када је видео шта се у Босни догађа са митрополитом дабробосанским Савом (Косановићем), кога као борца за православље нису узеле у заштиту надлежне црквене власти, Милаш пише расправу Канонско начело православне цркве при разређивању црквених области. У овој расправи Милаш је заступао гледиште да српске епархије у Босни и Херцеговини треба да се споје са Карловачком митрополијом. Међутим, Аустроугарска није то желела, зато је и створила вештачку творевину спајајући две српске са једном румунском епархијом у буковинско-далматинску митрополију са седиштем у Бечу, у коме није било седиште ни једног од тројице архијереја ове митрополије.

По повратку у Задар са кратког службовања у Београду, епископ Никодим се посвећује научном раду и објављује књиге Пропаганда и књигу за коју се са сигурношћу може рећи да је његово животно дело, Црквено право. Оно је преведено на више језика и данас се користи у свим православним црквама.

Епископ Никодим је био изазван папском енцикликом 1894. године, којом су православни позвани да се сједине са римском црквом. У исто време дошло је до посете крижевачког унијатског бискупа Јулија Дрохобецког (1891 — 1920) Далмацији. Милаш је својом ускршњом посланицом свештенству и народу 1896. скренуо пажњу на значај православне вере и на опасност која им прети од римокатолика и унијата. Ови најновији догађаји су га побудили да се пуне четири године посвети проучаању судбе православне вјере и цркве у Далмацији од најстаријих времена… Резултатом овога била је моја мила и најмилија књига Православна Далмација, 1901. године.

Епископ Никодим Милаш се сав посветио својој епархији. Ревносно ју је обилазио, свештенству и пастви слао посланице, устројио епархијску скупштину и покренуо акцију за подизање српског православног храма у Сплиту.Главна сметња, каже Епископ Никодим, било је далматинско Намјесништво. Оно је у овоме стајало под упливом римокатоличког епископа и свештенства спљетског, који су употребљавали сва могућа, већином тајна средства, да православни у Сплиту не добију никада своју цркву. Црква никада и није подигнута.

Цитат:

• Није лак посао владици у Далмацији и са такозваном православном интелигенцијом. Ови и овакви људи принудили су далматинске епископе Рајачића, Живковића и Мутибарића да бјеже из Далмације у друге епархије. … Али најтеже је далматинском епископу са Владом, ако хоће да буде прави православни епископ и чувар вјере и цркве своје. У Аустрији од 1868. влада закон да православље ужива једнака права као и све остале признате државне конфесије. Али у самој ствари та је црква у Аустрији само толерисана.

Важнија дела:

• Историјско-канонички преглед на установљење српско-румунске митрополије (1873),
• Достојанство у православној цркви (1879),
• Codex canonum ecclesiae africane (1881),
• Крмчија Савинска (1884),
• Зборник правила која су примљена православном црквом (I 1884, II 1886),
• Das Synodal-Statut der orth. Oriental Metropolie der Bukowina и Dalmatien mit Erläuterungen (1885),
• Православно Црквено Право (1. изд. 1890, 2. поправ. изд. 1902. На руски преведено 1879, на немачки исте, 1879. године, a на бугарски 1903),
• Правила (Kanones) православне цркве с тумачењима (I 1895, II 1896),
• Православно калуђерство (1902),
• Источно црквено питање и задаћа Аустрије у рјешењу тога питања (1899. Немачки превод 1900, као и румунски),
• Пропаганда, њезин постанак и данашња уредба (1889. Руски превод 1889, а бугарски 1901).
• Documenta spectantia historiam orthodoxae dioeceseos Dalmatiae et Istriae a XV usque ad XIX saeculum (I, 1899),
• Православна Далмација, историјски преглед (1901)