Одмах по изласку из штампе књиге епископа Артемија (Радосављевића) Одбрана православног исповедања вере од кривоверја проф. Др. Игњатија Мидића, епископа браничевског, нашао се извесни господин, свештеник, сликар, спортиста, филозоф, и не знам шта још, тешко увређен покушао je у свом излагању да оповргне сва тврђења епископа Артемија. Додуше, није био много убедљив и једва је пронашао два места, одосно, два цитата из књиге чиме је покушао да дезавуише читаву књигу. Ко је та особа која се тешко потресла и замерила Владичиној књизи и кога он, уствари, покушава да брани?
Зове се Зоран Ђуровић. Из његове биографије сазнајемо да је рођен 1968. у Бару, а негде пише у Беранама. Основну школу је завршио у Сутомору, а гимназију у Подгорици. Кажу да се бавио разним спортовима и добијао је медаље из каратеа. Дипломирао је на Теолошком факултету у Београду 1995. а на његово верско обликовање највише је утицао његов професор догматике Добривоје Мидић, потоњи епископ браничевски Игњатије, иначе слепи следбеник Јована Зизјуласа и осталих „револуционарних“ (читај јеретичких) грчких теолога. Пише у његовој биографији да се и на факултету а касније у парохији, залагао за често причешћивање верника и „повратак оцима“. Служио је као ђакон у цркви Св. Јована Крститеља и у манастиру Ваведење у Београду.
Студирао је на филозофском факултету али га није завршио, наводно због заузетости у парохији. У чин свештеника рукоположио га је његов учитељ еписком Игњатије и поставио га за свештеника у Смедереву. Тамо је снимио неки серијал из четири дела, наводно, религијског садржаја, али је због своје вулгарности серијал био забрањен. Кажу да је својим политичким радом допринео паду Слободана Милошевића.
Да се не би бавио “политиком” одлази у Рим и уписује постдипломске студије из патрологије на Папском Августиновом институту где је одбранио докторат на блаженом Августину. Пише, даље у биографији, да говори грчки, јеврејски, сиријски, латински, старословенски, савремене словенске језике, италијански, енглески, шпански и француски, не пише, додуше, да говори ромски.
Он вели да књига епископа Артемија (он Владику не ословљава са „епископ“ већ „монах Артемије; усвојио је незакониту одлуку деспота из Синода) није“ научно-диалошког типа јер „не покушава да разуме противника и Игњатијеве херезе треба уништити тзв. Отачким аргументом .“ Како каже: „Артемије се служи западњачким софизмом (што нема логике) и да је Игњатије избацио Јустинову догматику са Факултета и Ђуровић додаје да Игњатије није никоме збрано да чита исту“. Овде се Ђуровић, уствари, служи софизмом. (Не постоји западњачки софизам нити старогрчки него софизам је софизам исти у целом свету, где год се примењује. Ако о једној истој ствари причаш у исто време и позитивно и негативно, добро и лоше, онда је то софизам. Грчки софисти су то изградили до савршенства. Владика Артемије се не служи софизмима. Ђуровић каже да владика Артемије сматра да „Игњатијеве херезе треба уништити тзв. Отачким аргументом. Та премиса еп. Артемија је потпуно исправна. Хереза је фина грчка реч која означава промену система веровања, односно не признавање догмата Православне цркве, што опет значи падање у јерес, јер особа која не признаје утврђене догмате са васељенских и помесних сабора је јеретик.
Ђуровић каже да владика Артемије не покушава да разуме противника, у овом случају, владику Игњатија што је, уствари, доста тежак тест. Како је могуће разумети, на пр. Арију кад је човек отишао странпутицом без шансе на повратак и покајање? Или модеран пример: Како је могуће разумети Јеховине сведоке (којима је Игњатије доста близак) кад они не верују у Господа Христа као Сина Божијега, као Друго лице Св. Тројице, као Спаситеља света, у бесмртност душе а тврдоглаво сматрају да су хришћани. Уствари они су ближи по своме учењу Јеврејима и муслиманима него хришћанима. Покушај да их разумеш; једино што сваки прави хришћанин може учинити јесте да их жали. Можда је владика Артемије направио грешку исправљајући Игњатијево неверје по речима св. Јована Златоустог: Кад је неко тако покварен, те је унапред решио да не мења своја мишљења, па ма шта било, ради чега онда да се узалуд трудиш сејући семе на камењу? Радије тај добри труд треба уложити међу својима расправљајући о милостињи и другим врлинама… Али Владичина књига није уперена само против Игњатија већ и против свих оних који Игњатија отворено или ћутке подржавају.
Ђуровић каже „да се неће расплињати многобројним објашњењима, јер то ни Радосављевић није чинио“, него ће узети само два примера из Артемијеве књиге. А шта да радимо са мнгобројним другим примерима које Ђуровић прескаче у његовој апологији Игњатија?
Први пример: Игњатије каже: „У последњих неколико векова догматика је погрешно посматрана из етичког, моралног угла.“ То је априори погрешно учење Игњатијево. Свети оци, у огромној већини посвећују највећу пажњу догматима али и моралном кодексу Св. Писма. И етички и догматски закони иду узајамно ако човек заиста тражи спасење. Сви свети оци се слажу у овој поставци. Чак и Ориген сматра да без догмата и св. предања нема спасења. Одрицање од догмата је одрицање од Господа Христа и његове икономије спасења, каже св. Јустин Ћелијски. Нови живот у Христу сав је изаткан из догматских истина светог Откривења каже св. Григорије Ниски и додаје да сазнање о Богу као нашем Творцу и Промиситељу и Судији захтева да наш живот буде безгрешан (у моралном и догматском смислу.) Св. Игњатије Богоносац саветује: Старајте се да се утврдите у догматима Господа нашег Исуса Христа и светих апостола. Јеванђелист Матеј (28, 19-20) саветује: усвајање догмата вером као вечних, спасоносних и животворних истина Божијих доноси сваком човеку спасење и живот вечни. Догматима се називају само оне богооткривене истине које се тичу вере, за разлику од богооткривених истина етичког, обредног и канонског карактера… али све оне , на крају крајева сачињавају једну недељиву целину (Догматика Православне цркве, Књига прва.) Св. Јован Златоусти изрекао је једну аксиому која се већ вековима упражњава: чувајмо тачност догмата и покажимо достојан (моралан) живот.
Зашто епископ Игњатије не чува „тачност догмата“ није тешко разумети. Професор Радован Биговић, иначе лидер екуменизма у СПЦ, у Мидићевој нашминканој биографији пише да се Мидић још као студент теологије није мирио са идеократским и догматским мишљењем, са „школском“ и „академском“ теологијом устаљеним типом мишљења. По завршеној теолошкој спреми, тадашњи еп. Нишки Јован шаље га у Грчку на постдипломске студије. Тамо је, каже Биговић осетио и доживео у сву пуноћу екуменске димензије… У Грчкој ће срести митрополита пергамског Јована Зизиуласа који је на Мидића оставио најдубљи траг и Мидић сматра да то познанство са Зизиуласом је био „посебан Божији дар“. И тај исти Зизијулас, Мидићев ментор, каже на једном предавању у Пожаревцу прошле године: Одступање од догме се све више толерише у друштву али и у Цркви, међутим, кршење етичких норми је недопустиво. Интересантно је приметити да је овај пергамски, митрополит без митрополије, студирао у Швајцарској на екуменском Институту Светског савеза цркава а касније је докторирао на св. Максиму Исповеднику, што је и Мидић такође докторирао на на овом истом светитељу. Др. Биговић констатује са жаљењем да Мидићев докторат није још преведен на српски. (Да то није можда слично Стефановићевом докторату на Мегатренду?)
Биговић завршава Мидићеву биографију и каже следеће: Он (Мидић) пати и страда као старозаветно Јов, што је то, стицајем многих околности, код нас сведено на најмању могућу меру. Зар владика Мидић, који има све удобности овога света, луксузна кола, приватног шофера, дворац, неколико станова, пати као Праведни Јов, који је био прокажен, избачен из града на ужарени пустињски песак, сав у ранама и гноју, напуштен од свих, чак и од своје жене? Може ли се Мидић заиста упоредити са Праведним Јовом? Тешко нама од таквих теолога!
Други Ђуровићев пример
Епископ Игњатије: Циљ хришћанства није испуњавање заповести Божјих и чување моралних закона. Ђуровић сам постављља питање: Шта је циљ хришћанског живота (ако није испуњавање заповести Божијих)? Да би одговорио на то питање он се служи св. Срафимом Саровским који је у писму свештенику Мотовилову рекао: Ма колико да су молитва, пост, бдење и сва остала хришћанска дела добра сама по себи – у њима, ипак, не лежи циљ хришћанског живота…Истински циљ нашег хришћанског живота састоји се у задобијању или стицају Светог Духа Божијег. А све горе наведене врлине учињене Христа ради јесу средство за добијање Светог Духа Божијег. Овде Ђуровић сам побија мишљење Игњатијево речима св. Серафима. Мада се и св. Серафим бави игром речи, јер и мала деца која заврше основе из веронауке знају што професор теологије не зна. Етички постулат је основа, не само за добијање Св. Духа него и Царства Божијег. Чак и Мидићев ментор Зизијулас каже: Етика је дефинитивно добила најважније место у нашем животу али и у животу Цркве. Постоји ли неки атеиста, безверник да упражњава пост, молиту, милостињу? То је једино својствено хришћанима. Наравно овде има изузетака. Вегетеријанци посте не због црквених прописа него због свога тела или се противе убијању животиња. Али без обзира шта каже св. Серафим ево шта каже Господ Христос, пре двадесет векова, како нас извештамају јеванћелисти Матеј и Лука (види Мт. 5:46-47; Лук. 6:32-36). Него љубите непријатеље своје, и чините добро, и дајте у зајам не надајући се ничему (добитку); и плата ће вам бити велика, и бићете синови Свевишњега…(Лук. 6:35) Да ли се владика Игњатије икад упитао је ли могуће задобити Свети Дух без моралних обавеза? Господ Христос заповеда: Ако ме љубите (односно ако сте хришћани) заповести моје извршавајте (Јов.14:15). Ако заповести Моје одржите остаћете у љубави мојој… (Јов.15:10). А које су заповести Господње то би професор догматике требао да зна. Игњатијев апологета Ђуровић каже како је Јулијан Еклански скресао блаженом Августину у брк пелагијанску доктрину: Човек је независан од Бога. Боже, каква глупост. И он је докторирао на блаженом Августину који је био далеко интелигентнији и просвећенији од Екланског. Ђуровић додаје: «Никада од Игњатија нисам чуо, а још мање прочитао: живи као што ти падне на памет, кради, убијај, чини прељубу…» То Ђуровићу верујем, изузев што то Игњатије ради дискретно. У писму Иринеја бачког упућено Игњатију браничевском, између осталог стоји:
Возљубљени брате мој у Христу,
Шокиран сам, не могу да поверујем, јер смо, као што знате, на тренутке разговарали о причама које круже о Вама, које сам окарактерисао бесмислицама, међутим предочено ми указује да ту има истине.Из поверљивих изворасам возљубљени брате мој сазнао да сте блудничили са извесном Горданом Станојевић из Крагујевца која Вам је родила мушко дете Матеју, које је по Вашем налогу прихватио за своје свештеник Оливер Милићевић који је, такође с њом дуже време, а зшто сте Ви знали, у дивљем браку живео. Проверили смо ову информацију и сазнали да дотични свештеник, што сте Ви такође знате, тренутно са другом особом живи у дивљем браку а што је најгоре као такав подучава младе генерацијеу вери Господа. Ова спознаја, као и упозорење да Матеју не покушавате да склоните било где (помиње се Француска), нас је утврдила у томе да сте склони обманама и да је разлика у нама у томе што ја, покушавајући да реформама извучем нашу св. Цркву из конзерватизма и паганских наслага. Ви се ради својих прохтева враћате у апостолско време јер су се тада, као што знате, епископи женили…. По оној народној: Кажи ми с киме се дружиш па ћу ти рећи какав си човек саветујем Вам да ове ултиматуме схватите озбиљно јер у противно све ће бити обелодањено… Још једном Вас упозоравам да пазите шта радите, јер сте Ви, дете Матија и свештеник Оливер Милићевић под присмотром особа из окружења и сваки погрешан корак ће бити осујећен. Са појачаном молитвом за спасење душе Ваше, са тугом у срцу, поздравља Вас, Ваш у Христу брат: Епископ Бачки +Иринеј /Буловић). (Цео текст писма можете пронаћи на вебсајту „Новинар-де).
http://www.novinar.de/2010/12/31/vladika-ignatije-midic-pored-ravene-ima-zenu-i-dete.html
Кад би било „само“ ове две стварти које свештеник Зоран Ђуровић износи у одбрани Игњатијевог светогрђа човек би покушао да га разуме. Међутим шта да радимо са осталим безбројним накарадним учењем Мидићевим?
Узмимо на пр. његово тврђење да наша душа није бесмртна. Ти је чисто учење јеретика тзв. Јеховиних сведока. Најбољи доказ против таквог учења је извештај који нам доноси св. ап. и јеванђелист Лука (Лук.23:43.). Разбојник са десне стране грди разбојника са леве и обраћа се Господу речима: Сети ме се Господе када дођеш у царству своме (Лук.23:42). И шта му Господ каже: Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају. Ако душа умире са телом како је Господ могао рећи разбојнику да ће данас, одмах после смрти, бити с Њим у рају? Јеховини сведоци у њиховој исквареној библији имају ту исту реченицу „само“ су променили интерпункцију. И код њих пише: Заиста ти кажем данас,(запета) са мном ћеш бити у рају. Значи, кажем ти данас да ћеш једнога дана бити са мном у рају. Смо је запета променила читав смисао Божијих речи. Или други маркантан пример је догађај о Убогом Лазару. (Лук.16:19-26). Питање је где је Игњатије научио ово јеретичко настрано учење?
Друго настрано учење Игњатијево је о хомосексуалности. Он каже да то није пало с Неба, што би требало да значи да је то сасвим природна појава против чега он нема ништа против. Не знам да ли је потребно да га потсетим шта се то десило у градовима Содому и Гомору? (I Мојс. 19: 1-26). Хомосексуалсто каже Св. Писмо је гадост пред Господом (III Мојс. 20:13) и који се ухвате у том чину да се обојица погубе. Св. ап. Павле најоштрије осуђује такво понашање. У посланици Римљанима (1: 26-32) каже да такви који то чине заслужују смрт не само што то они чине него и што одобравају другима то исто.
Дуго би ме одвело да набрајам сва Игњатијева кривоверја. Он каже да Свето причешће (тајна Евхаристије) је симболика јер приликом причећа верник не узима тело и крв Христову него само хлеб и вино. Давно сам негде прочитао да је један свештеник сумњао да се у путиру налази тело и крв Христова, као што и Мидић верује. Међутим десило се, док је он сумњичиво посматрао непокривен путир да су се у њему наједанпут преибразиле ситне честице хлеба у тело а вино се претворило у крв и почело да се згрушава. Можда ће маловерни рећи да је то лепа измишљена прича али зар Господ није рекао: једите од њега ово је тело моје и пите из ње (чаше) ово је крв моја која се пролива за вас? (Види Мт. 26:26-28). Можда би по Мидићевој логици требали да се одрекнемо и Св. крста јер је и крст симбол хришћанства; али је крст величанствен и спасавајући симбол свима који верују у Спаситељево искупљење рода људског.
Епископ Игњатије је посејао и још увек сеје зло семе својим студентима. И нема никога ко би му се супроставио. Владика Артемије је то покушао са својом књигом али његов апел се одбио од ушију „водећих“ епископа. Нико нема три чисте да се Мидићу супростави. По причању, добро обавештених људи, сви они имају путер на глави и нико не сме никога да нападне. Како је то лепо ђаво удесио! Да несрећа буде већа, Игњатије је изабран да 2016 године, на том назови свеправославном сабору у Цариграду, представља Српску цркву а са цариградске стране биће митрополит Зизијулас. Дај Боже да на том сабору не настане белај јер је могуће да дође до великих потреса у Провославној цркви што може да доведе до нежељених последица.
Ко је тај Зоран Ђуровић, пита се један господин Александар Маринковић и између осталог додаје: „читајући…налетим на једног (ваљда православног) свештеника Зорана Ђуровића из некаквог папског института у Риму…морам признати да одавно нисам био толико саблажњен нечијим писањем колико текстовима дотичног свештеника у којима све најлепше пише о папи, римокатолицизму, брани Алојза Степинца, напада Кирила Јерусалимског и сл. Дакле, које ЗоранЂуровић?“
Један други коментатор, теолог отац Љуба: „…човека сам „упознао“ приликом његове полемике са еп. Атанасијем и чини ми се у њој сазнао суштину човека у њему. Горчина и бол неки а још више пркост „естаблишменту“ који је њега створио. Лично мислим да човек не зна на коју страну да крене па тако мисли и говори. Ради оно што су га учили… Тако и за о. Зорана блиски сусрет са римокатолицизмом постаје откровење…. Мислим да је о. Зоран продукт, плод, оних који су га гурали у ту латино-римокатоличку средину… и збот тога пише онаква писма еп. Атанасију… А шта је извод из реченог? Вл. Умировљени Атанасије добио је оно што је и тражио, бунтовника и живца као што је и он сам. Обојица имају таленте али, нажалост, слабог смирења и послушања и све ту пропада. Много сам пута питао: зашто ми наше студенте, који се још налазе у револтним годинама, дакле неоформљене личности, шаљемо на посдипломске студије у протестанске и римокатоличке средине? То је њихово губилиште! Дакле о. Зоран усрдно врши апологију онога што зна… и због тога га не треба осуђивати него само оне који су га овако упропастили.“
Највећу заслугу за Зораново накарадно понашање има еп. Игњарије Мидић. Наставиће и даље да сеје зло семе а ми ћемо да се ибретимо и слежемо раменима уз питање: шта се ово дешава са нама Србима и нашом Црквом?
Напомена:
Писмо Зорана Ђуровића можете у целости прочитати овде:
http://www.zorandjurovic.com/tekstovi/artemije.pdf
Радош Стевлић
