Неимар Цркве православне је Дух Божији и Животворни. У Његовој грађевини нема малог и великог, нити важног и неважног, него све је велико и све је важно. Колебљиве у вери познаћете најлакше по томе, што они одмах почињу препирку око тога, шта је важно а шта неважно у вери. На томе путу ђаво им не даје одмора него им трпа у руке све ређе и ређе решето, кроз које они пропуштају прописе Христове, док најзад не пропусте све, и док у решету не остане само сам ђаво. Ако је такав решетар закона Божијег свештеник, видећете га како на послетку напушта олтар Божији и како скончава као одступник од Бога. Међутим сам је Господ рекао: ако ко поквари једну од ових најмањих заповести и научи тако људе, најмањи назваће се у царству небескоме. И зидару једне обичне грађевине од камена и цигле криво је кад неко приђе грађевини и ишчупа једну циглу говорећи: ова цигла није важна, без ње се може бити. Како да не буде криво Духу Божијем, стројитељу најчудесније, најкрасније и најтврђе грађевине у историји времена с краја у крај – стројитељу Цркве православне – како да не буде Њему криво кад неко од смртних, који се јуче родио и који ће сутра сићи у граб, налази мане Његовој грађевини и говори: ово не треба! ово није важно: ово треба ишчупати и одбацити! Онај који тако говори, срди се не само на Духа Божијега него и све оне свете и духоносне људе, кроз које Дух Божији строји, утврђивао и украшавао Цркву Божју на земљи. Тај и такав човек навлачи анатему на себе, анатему под коју падају сви духоборци, то јест сви они људи који се противе Духу Божијем. Зато вас молим, браћо ради спасења душа наших, да не правите разлику међу заповестима Божјим, него да се трудите да их све испуните по сили свјој. Ако ли се пак огрешите ма и о најмању заповест, да се покајете и да исправите живот свој. Непотребан пред Богом постаје онај који се огрешио о неку заповест Божју а не постаје непотребна та заповест о коју се он огрешио. Јер тако извраћена природа људска, да кад се човек огрешио о неку заповест Божју, омрзне ту заповест и почиње војевати против ње место место да војује против себе самаога као преступника заповести Божје. Нека нико не говори: ја идем у цркву и причешћујем се редовно, зато могу да живим невенчанао, или : ја постим све постове, зато не морам да делим милостињу, или: ја делим милостињу, зато не морам да постим, или: ја чиним добра дела, зато не морам да држим сву веру . Испуњење једне заповести на ослобађа од дужности према другој заповести. Ко се огреши о једну заповест, крив је за све; тј. крив је као и онај који није испунио ниједну, ако се не покаје. Све се заповести морају признати и поштовати као врховни закон, испуњавали их ми или грешили се ми о њих. Ако их испуњавамо, тиме ми васкрсавамо душу своју и припремамо тело своје за за Храм Духа Светога, као што су чинили светитељи. Све су заповести дате ради лечења и васкрсења душа наших, а занамо поуздано, да ко испуни једну заповест Господњу, осетиће се душом здравији, снажнији и радоснији. Но ко не испуни заповест и виче против те заповести личи на телесног болесника, који болује од грознице и виче против кинина и не узима кинин. Таквог болесника сви ће сматрати безумним. И у духовом лекарству сматраће се безумним онај ко одбацује заповести Божје. Но ми знамо, да сви они који испунише заповести, не само не викаху против њих него благодарише Богу за духовно оздрављење које добише од испуњења тих заповести.
Св. Николај Жички – Духовни савети