“Свети Оци и учитељи Цркве су нас поставили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог“.
Поштовани читаоци, преносимо вам дела блаженог митрополита Филарета (Вознесенски), првојерарха Руске Заграничне Цркве (РПЦЗ), доносимо овде његове чувене Посланице бола (Писма бола – Скорбные послания).
У њима он се обраћао православним јерарсима широм васељене по питању јереси Екуменизма као и свих погубних јереси и новотарија које до данас угрожавају чистоту православне вере. Оне су савремене и веома примерене садашњем тренутку, у шта се сваки читалац може врло брзо уверити.
По светоотачком предању, светитељи се упокојавају на дан светитеља чијем су се подвигу уподобили. Судећи по томе што је св. Архангел Михаило чувар чистоте Православне вере, чини се да је Бог и по томе показао свог угодника.
ДРУГО ПИСМО БОЛА МИТРОПОЛИТА ФИЛАРЕТА
Председник Светог Синода Руске Заграничне Цркве
Свјатјејшим и Блаженејшим Патријарсима,
Преосвећеним Митрополитима, Архиепископима и Епископима
Свете Православне Цркве
Сваком Епископу су од Господа поверени људи у његовој епархији, и он ће за њих дати одговор пред Богом (Ап. 39). Према 34. Апостолском Правилу: „Епископ ради само на оном што се тиче његове епархије и територије која јој припада.“
Има и оних случајева, када неки догађаји по свом обиму могу изазвати појаву дима не само у једној епархији, него у много помесних цркава истовремено. Такви догађаји општег карактера не могу а да се не тичу сваког Православног Епископа, као наследника Светих Апостола, постављеног да штити своју паству од разних саблазни. То се поготово односи на наше време, када савремена техника јако брзо распростире свакојаке вести и разне идеје.
Наша паства која припада слободном делу Руске Цркве, расејана је на све стране света. Зато се речено више односи на њу, него на било кога другог.
Последица тога је да наши Епископи, у разговорима о пастирским и административним проблемима на саборима, не могу да се уско ограниче само на границе својих епархија, него су приморани да проширују своју пажњу и на општа питања од значаја за цео Православни свет, јер невоље једне цркве треба да буду и невоље друге, изазивајући код ње живо саучесништво (Фил 4,14-16; Јев 10,33). Ако је Св. Апостол Павле био слаб слабима, а сагоревао око саблазнутих, можемо ли ми, архијереји Божји, остати равнодушни према порасту јереси које угрожавају спасење душа многе наше браће у Христу?
Покренути оваквим осећањима, већ смо се једном обраћали Посланицом Бола свим Епископима Свете Православне Цркве. Радовали смо се сазнавши да је, у складу са нашим обраћањем, неколико Преосвећених Грчке Православне Цркве недавно саставило извештај свом Светом Синоду о неопходности осуђивања екуменизма као јереси, и размотри питање учешћа у Светском савезу цркава. Радујемо се тако здравој реакцији на ширење такозваног екуменизма, јер нам даје наду да ће Црква Христова да се огради од нових потреса који је угрожавају.
Од наше Прве посланице бола, прошле су две године. Ипак, иако су се у Грчкој Цркви појавиле изјаве о неправославности екуменизма, ни једна Православна Црква још увек није објавила своје иступање из Светског савеза цркава.
У нашој Првој посланици бола (1969. г.), јарким бојама смо подвукли колико је противречно, елементарним начелима Православне еклисиологије, органско чланство Православних цркава у том Савезу, устројеном на чисто протестантским начелима. Сада, уз одобрење нашег Сабора (Епископа), желимо да дубље разрадимо наше упозорење, разобличавајући бездан те јереси против самог схватања Цркве, у коју су увучени сви учесници екуменског покрета.
Његов садржај је јасно исказао Римокатолички богослов Ив В.У. Конгар. Он пише да је то „покрет који побуђује у хришћанским црквама жељу за успостављањем изгубљеног јединства, а за шта је потребно дубоко познавање саме себе и једна друге.“ Надаље он каже да се она „састоји од осећаја, идеја, дела и институција, окупљања и конференција, церемонија, манифестација и публикација, који су усмерени на то да припреме уједињење у новом јединству не само појединачне Хришћане, него и фактичке постојеће поједине цркве. У стварности, протестантска реч екуменизам, сада представља конкретну реалност: свеукупност свега поменутог на основама неког количине веома јасних убеђења. То није жеља или покушај уједињења разједињених и једну цркву, која је једина истинита. Екуменизам почиње тамо где се признаје да у свом садашњем стању ни једна хришћанска конфесија не поседује пуноћу Хришћанства; тако да чак ако је једна од њих и истинита, она ипак, као конфесија, не поседује пуноћу истине, него има још хришћанских вредности, не само код Хришћана одвојених од ње по учењу, него и код других цркава и конфесија као таквих.“ (Chretiens Desunis, Ed. Unam Sanctam, Париз, 1937, стр. 11-12)
Таква дефиниција екуменског покрета, дата од Римокатоличког теолога пре тридесет четири године, пуноважна је и данас, са том разликом што се он за те године још више развио, откривајући нове и још опасније перспективе.
У нашој Првој посланици бола писали смо до у детаље колико је неспојиво са нашом еклисиологијом учешће Православних у Светском савезу цркава, и прецизно предочили природу штете Православљу услед узимања удела наших цркава у том Савезу. Показали смо да су основни принципи тог Савеза неспојиви са Православним учењем о Цркви. Због тога смо и протествовали против прихватања резолуције на Свеправославном саветовању у Женеви где је Православна Црква проглашена за органског члана Светског савеза цркава.
Ипак, у последње време има много чињеница које сведоче о томе да су неки представници Православних цркава у свом дијалогу са иновернима усвојили чисту протестантску еклисиологију, иза које следују и протестантска питања о црквеном животу, добивши свој израз у облику ширења којекаквих модернизама.
Модренизам је подешавање црквеног живота по начелима и људским слабостима садашњег човека. У Русији се он упечатљиво појавио, двадесетих година нашег века, кроз такозвани „Обновитељски покрет“, или „Живу цркву“. На оснивачком скупу „Живе цркве“ 29. маја 1922. године, њени циљеви су дефинисани као „прегледање и измена свих делова црквеног живота по потребама савременог живота.“[1]То је био покушај реформације, прилагођене условима комунистичке машинерије. Модернизам поставља угађање људским слабостима поврх природних и надаље догматских потреба Цркве.Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава раван религиозног живота. Видимо како у западним конфесијама то сада повлачи за собом напуштање постова, велика скраћења и вулгаризације богослужења и на крају крајева, поптуно духовно опустошење, које је некада везано са одобравањем порока, не искључујући ни грехе о којима Св. Апостол Павле саветује верне да их уопште ни не спомињу.
Модернизам је био основно опредељење жалосног Свеправославног Саветовања у Цариграду 1923. године, на коме је очигледно видан печат обновитељског експеримента у Русији.
После њега, поједине цркве иако нису потпуно пошле путем предложених реформи, усвојиле су западни календар, а неколико њих чак и западну пасхалију.
То је био први корак на путу модернизма у Православој Цркви: изменити поредак Црквеног живота у име зближавања са поретком живота јеретских скупина. То је било нарушавање принципа установљених црквеним канонима, који су направљени да религиозно одвоје верне од оних који мудрују другачије од Православне Цркве, а не да зближе са таквима молитвени живот. (Тит 3,10; Ап, 10, 45, 65; Лаод 32, 33, 37 и др.).
Нежељени резултат те реформе је било нарушено јединство молитвеног живота Православних Хришћана у разним деловима света. Док неки од њих заједно са јеретицима празнују Рођење Христово (Божић), други још посте. Понегде се таква подела десила и унутар једне помесне цркве, а негде су чак празновали Пасху по западној пасхалији. У име зближавања са иновернима, начин празновања донешен на 1. Васељенском никејском сабору 325. године, како би сви Православни Хришћани на целом свету, истовремено једним устима и једним срцем, прослављали Христово Васкрсење, напуштен је.
Покушаји увођења реформи, упркос постојећим општецрквеним одлукама и обичајима, а у супротности са 2. правилом 6. Васељенског цариградског сабора 689. године, уносе само смутњу. О томе је прелепо говорио, у блаженом сећању, Патријарх српски Гаврило на Црквеном саветовању у Москви 1948. године.
„У последњим деценијама“, рекао је он, „појавили су се разни правци у Православној Цркви, који изазивају оправдану опасност за чистоту њене вере и за њено догматско и канонско јединство.“
Сазивање Свеправославног конгреса и Ватопедске конференције од стране Васељенског Патријарха, које су требале да припреме Свеправославну предсаборну комисију (Просинод), нарушили су јединство и сарадњу Православних цркава. Са једне стране, одсуство Руске Православне Цркве на тим скуповима, а са друге стране, потези и једнострани поступци неких помесних цркава као и неразумни иступи појединих њихових представника, унели су у живот Источне Православне Цркве хаос и неправилности.
„Једнострано увођење новог григоријанског календара у неке помесне цркве и држање старог у другим нарушили су јединство Цркве и унели тешке потресе у живот оних који су олако прихватили новину.“[2]
Недавно је професор Теодор, један од представника Грчке Цркве на саветовању у Шамбезију 1968. године, говорио о успешности календарске реформе у Грчкој, указавши на то да црква још увек страда од изазване поделе.[3]
Осетљива савест многих чеда Цркве би се сложила да је календарска реформа већ начелно припремила промену целог устројства Православног живота, који је посведочен вишевековним предањем и утврђен одлукама Васељенских сабора. На Свеправославном конгресу у Цариграду 1923. године је постављено питање другог брака свештенства и дргих реформи. Ових дана се Архиепископ северне и јужне Америке Јаков (цариградски патријархат) изјаснио да је за увођење жењених Епископа.[4]
Сила Православља одувек је била у чувању свих начела црквеног Предања. Успркос томе, поред календара, има оних који у програм будућег Великог Сабора не желе да укључе расправе о најбољим путевима очувања тих начела, него преправку целокупног устројства живота Цркве, почевши са напуштањем постова, дозволом поновне женидбе свештенству и осталог, тако да се појаве путеви за зближавање са поретком живота јеретичких скупина.
Нажалост, у последње време видимо знаке тако великог ширења екуменизма уз учешће Православних, да је он постао озбиљна опасност која води ка потпуном уништењу Православне Цркве путем утапања у море јеретичких скупина.
Питање јединства се више не ставља на ниво на коме су га разматрали Свети Оци. За њих је питање уједињења са јеретицима подразумевало њихово безусловно прихватање свих Православних догмата и обраћање у наручје Православне Цркве. Под екуменском призмом се подразумева да обе стране, и Православни и инославни, нису у праву, али да се могу ујединити не одричући се ничега, и то се односи не само на Римокатолике, него и на Протестанте. Патријарх Цариграда Атинагора јасно је то изрекао у свом поздравном говору кардиналу Вилебранту у Цариграду (Турска), 30. новембра 1969. године.
Патријарх је пожелео кардиналу да његов рад „означи нову епоху прогреса не само у оном што се односи на наше две цркве, него свих Хришћана.“ Патријарх је дао дефиницију новог приступа ка проблему јединства у томе што „нико од нас не призива друге к себи, него, као Петар и Андреј, сви се заједно усмеравамо према Исусу.“[5]
Недавна размена посланица између Папе Павла VI и Патријарха Цариграда Атинагоре, продубљује и развија ту неправославну мисао, и то нас је дубоко узнемирило.
Подстакнут изјавама првака Цариградске цркве, Папа му пише 8. фебруара 1971. године: „Верне који се окупљају у базилици Светог Петра на недељу јединства подсећамо да међу нашом црквом и многопоштованим Православним црквама већ постоји, мада некомплетно него делимично општење које произилази из нашег заједничког причаствовања у Тајни Христовој и Његовој Цркви.“[6]
У тим је речима садржано за Римокатолике ново, а за Протестанте старо учење да се постојеће поделе међу Хришћанима илузорне, и да оне не допиру до Неба. Обраћање Спаситеља ученицима о важности притисака према непослушнм Цркви (Матеј 18,17-18) се на тај начин обезвређују. Такво се учење не јавља као нешто ново само у Православљу, него и у Риму, што је садржано у циркуларном писму „Mortalium Animos“ Папе Пиа XI, из 1928. године. За нас су Римокатолици подједнако „изван“ (1 Кор 5,13), и нас интересују промене у њиховим погледима само онолико колико се њихово приближавање ка Протестантској еклисиологији поклапа са сличним приближавањима Православних Хришћана. Православни екуменисти, Католички екуменисти и Протестантски екуменисти остварују једномишље кроз исту јерес.
Патријарх Цариграда Атинагора је 21. марта 1971. године одговорио на посланицу Папе у истом духу. Наводећи његове речи, подвући ћемо оне са највећим значењем.
Док је Папа који није заинтересован за догматско једноумље призивао Патријарха Атинагору „да учини све што може да ускоро дође жељени дан, када ће кроз саслужење моћи да се заједно причесте из једне Чаше Спаситеља“, то је Патријарх Атинагора одговорио у сличом стилу. Назвавши Папу својим „старијим братом“, Патријарх пише да жели да се подчини „божанственој вољи Господа, који жели да Црква буде једна и видљива целом свету, како би цео свет могао бити обедињен у њој. Ми се спокојно предајемо Светом Духу, који нас води и утврђује у том определењу и извршењу светог чина, започетог и развијеног од Вас у вашој општој и светој жељи да саздате и објавите свету Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву.“[7]
Даље Патријарх пише: „Заиста, иако су се цркве Истока и Запада одвојиле једна од друге из разлога познатих само Господу, оне нису биле одвојене од учествовања у заједништву кроз тајне Богочовека Исуса у Његовој богочовечанској Цркви.“[8]
Патријарх је са жаром рекао како смо „ми били одвојени од љубави један према другоме и зато били лишени светога блага једноумног исповедања вере Христове.“ Он пише да је „од нас био узет благослов да заједно приступамо олтару и примамо то драгоцено Тело и драгоцену Крв, иако нисмо престали да признајемо један другом исправност апостолског свештенства и исправност провођења Свете Тајне Евхаристије.“ У том моменту Патријарх изјављује да обе стране имају жељу да се врате заједничком општењу и пише да смо „ми позвани да идемо ка потпуном јединству у саслуживању и добијању Тела и Крви Христове из једне Чаше.“[9]
У тој је посланици изречено много неправославних мисли, које по својој логици воде у погубне закључке.
Вођени од Патријарха Атинагоре, екуменисти не верују у Цркву у оном облику, у ком је она била основана од Спаситеља. Насупрот Његовим речима (Матеј 16,18), за њих она још увек не постоји, и Патријарх овде позива римског Папу да „сазда и објави“ нову цркву, која обједињава сво човечанство.
Нису ли ужасне речи Православног Патријарха – „сазда и објави“? Не позивају ли оне на одрицање од постојеће Цркве Христове? Може ли се саздати нова црква а да се претходно не укине она Црква који је већ саздао Господ? Ономе ко припада и верује у њу, саздање некакве нове цркве није потребно.
Ипак, та „стара“ Црква Светих Апостола и Светих Отаца, представљена је у искривљеном виду од стране Папе и Патријарха, тако да се створи илузија да је повезана са саздањем њихове нове цркве. Цркви Христовој они намеравају да припишу својства те нове цркве, коју они хоће да саздају.
У ту сврху, они покушавају да представе постојећу поделу између Православних и Римокатолика као да никада није ни постојала.
У својој заједничкој молитви у храму Св. Петра у Риму, Патријарх Атинагора и Папа Павле су изјавили да се сматрају већ уједињеним „у проповедању једног Јеванђеља, у једном крштењу и у учествовању у истим тајинствима и харизмама.“ Ако су Папа и Патријарх објавили укидање анатема које су постојале преко деветсто година, да ли то значи да су престале да постоје заблуде Рима, којих су се морали одрицати сви латини који су хтели да се присаједине Православној Цркви.
Није ли Римокатоличка црква са којом Патријарх Атинагора хоће да уђе у литургијско општење, и са којом је, кроз Митрополита Лењинграда Никодима и друге, ушла у општење Московска Патријаршија, она црква са којом је Свети Марко, Митрополит Ефеса (слави се 19. јануара/1. фебруара) укинуо Унију, и кога је следила сва Православна Црква? Она је сада још даље од Православља него што је била у оне дане, јер је увела још више нових догмата и начела реформације, екуменизма и модернизма.
Читав ред одлука Православне Цркве назива латине јеретицима. Иако су у прошлости примани у Цркву исто као и аријанци, то су стољећима све до наших дана у Грчкој цркви примани само кроз крштење. Иако су у првим вековима после 1054. године, латини и у Грчкој и у Руској цркви примани кроз крштење и миропомазање, јер су их сматрали за јеретике, ипак није постојала заједничка пракса о томе како их привести у Православну Цркву. На пример, на самом почетку 12. века, српски кнез, отац Стефана Немање, био је приморан да крсти свог сина латинским крштењем, али га је након тога поново крстио Православним, када се вратио у Рас.[10]
Професор Московске духовне академије, академик Е.Е. Голубински у свом другом великом делу[11] дајући преглед руских односа према латинству, навео је много чињеница које указују на то да су, иако на различите начине примани латини у Православну Цркву у разним временима, кроз крштење или миропомазање, и Грчка и Руска црква заправо показивале да су их сматрале за јеретике.
Зато тврдња, да је кроз векове „јединство у савршавању тајинстава и у детаљима евхаристије несумњиво сачувано“ између Православне Цркве и Рима, не одражава стварност. Наша одвојеност од Рима је постојала и постоји, и стварна је а не само привидна. Она се може причинити привидном сам онима који не верују у силу Спаситељевих речи, које је рекао Светим Апостолима, а кроз њих и њиховим наследницима: „Јер вам кажем заиста: што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год разрешите на земљи биће разрешено на небу.“ (Матеј 18,18)
Спаситељ је рекао: „Јер вам кажем заиста“, а Патријарх Му противречи и Његове речи приказује као неистините. Из његових речи произилази да, иако су Латини од целе Православне Цркве прозвани за јеретике, иако нису могли примити причест, иако су кроз векове примани кроз крштење, и ми на Истоку не знамо шта би тај поредак могло да промени — они су, иако такви, остали члановима Тела Христовог, и нису били одлучени од Црквених тајинстава. Ту нема логике и то се не слаже са фактичком историјом Цркве. То је практично примењивање Протестантског учења о Цркви, сагласно коме, застрањивањем које изазва одлучење од Цркве, не престаје и чланство у њој. Другим речима, „причасност у тајнама Богочовека Исуса“ није условљена неопходношћу чланства у Православној Цркви.
У покушају да нађу какво такво оправдање за ту екуменску теорију, нас хоће да убеде у то како је припадност Цркви без догматског једноумља била дозвољена и у прошлости. Патријарх Атинагора у званичној изјави Фанара, након објављивања његовог писма римском Папи, покушао је лажним чињеницама да нам потури како Источна Црква није прекидала општење са Римом, чак и онда када смо се разишли умом са њим. У историји је могуће наћи заједничка дела општења у неким деловима чак и после 1054. године. Може се приметити и то, да до те године, источни јерарси нису називали јересима разна лажна учења која су се појавила у Римској цркви. Али и дуготрајна болест која претходи смрти, ипак је болест, и изазвана смрт остаје смрт, иако је дошла много касније.
Одступање од учења Цркве се не развија увек нагло. Оно може бити и резултат одређеног процеса. У случају Рима тај процес се појавио још за живота Светог Фотија, Патријарха Цариграда (после 891. године, слави се 6./19. фебруара), али се тек после, 1054. године одвајање и реализовало.
Преписка Патријарха Цариграда Атинагоре са римским Папом принуђава нас да прекинемо однос Православне Цркве према Риму. Али Патријарх Атинагора као вођа екумениста иде чак и даље у изравнавању Римокатоличанства са Православном Црквом. Говоримо о његовој изјави г-дину Роже Шутцу, пастору реформисано-протестантске цркве у Швајцарској: „Морам да Вам признам, Ви сте свештеник и могао бих примити из Ваших руку Тело и Крв Христову.“ Следећег дана је додао: „Могао бих код вас да се исповедим.“[12]
У име остварења таквог општења са јеретицима, Православни екуменисти подривају значење Васељенских сабора, баш као што се то појавило и при преговорима са представницима Монофизита.
На саветовању са њима у Женеви, сасвим јасну Православну тачку гледишта су штитили, у суштини, само један или два учесника, док су у исто време, други показивали типична екуменистичка стремљења да се постигне општење у тајинствима, чак и без постизања пуног једноумља Монофизита и Православне Цркве. Представник Грчке цркве Романидис је са правом приметио о односу Православних учесника саветовања: „Сво време смо били објекти екуменске тактике, која има за циљ успоставити међуопштење или општење, или уједињење без сагласности са Халкидоном и 5., 6. и 7. Васељенским сабором.“[13]
Резултат такве тактике је један од закључака Саветовања који се своди на то да се разјасни могућност састављања изјаве о усаглашавању, која не би била на нивоу исповедања вере или догматског опредељења, него би служила као основа на којој би Православни и Монофизити могли да припреме кораке ка уједињењу у општој Евхаристији.[14]
Успркос веома категоричних изјава Монофизита да је за њих немогуће да признају Васељенске Саборе почевши од 4. Халкидонског 451. године, Православни су потписали резолуцију да признају Диоскора (+454) за светитеља, и да није неопходно да Монофизити признају Св. Лава Великог, римског Папу (+461, слави се 18. фебруара/3. марта) за светитеља. А успостављање општења јасно подразумева, између осталог, да анатеме са обе стране морају бити скинуте.[15]
На другој конференцији у Адис Абеби (Етиопија), неправославне изјаве представника Православних цркава биле су подржане од стране Митрополита Лењинграда Никодима и протојереја Виталија Боровоја. Ту је признато да обостране анатеме могу бити одбачене: „Да ли је потребна службена изјава или церемонија за скидање анатема? Многи од нас мисле да је много лакше тихо одбацити анатему, као што су неке цркве већ почеле да раде.“[16]
И у овом случају се Протестантска концепција цркве остварила у пракси. У складу са њиховом догматском заблудом, чак ни одлучење не спречава јеретике на чланство у Цркви.
Виталиј Боровој је то јасно изказао у извештају прочитаном у Адис Абеби, под насловом „Признавање светих и проблем анатема.“ Боровој тврди, да су Монофизити и Римокатолици пуноправни чланови Тела Христовог. Он такође тврди да Православни, Римокатолици и Монофизити „у суштини имају једно Свето Писмо, апостолско предање и свето исходиште, иста тајинства и догме, која пројављују, у суштини, црквама са једном вером, и благословом и једним путем спасења.“[17]
Не чуди што у таквом приступу компромис царује у односима међу Православним подржаваоцима екуменизма и Римокатолицима, Протестантима и Антихалкидонцима. Престигавши чак и Патријарха Атинагору, представник Московске Патријаршије, Митрополит Никодим је 14. децембра 1970. године причестио Римокатоличке клирике у самом Риму, у катедрали Св. Апостола Петра (Ватикан). Тамо им је служио Литургију, противно канонима, док је певао хор студената Понтифског Колеџа, а Римокатолички клирици примали причест из руку Митрополита Никодима.[18]
Али поред оваквих практичних остварења такозваног екуменизма, видна су и још шира поља, управљена ка потпуном напуштању Православне Цркве.
Светски Савез Цркава и дијалог међу разним хришћанским конфесијама па чак и са другим религијама (нпр. мухамеданском и јудејском) су карике у ланцу у који по замисли екумениста треба укључити цело човечанство. Тај задатак је јасно постављен већ на скупу Светског савеза цркава у Упсали 1967. године.
Све то се може остварити, по мишљењу екумениста, на посебном сабору, који би у њиховим очима био стварно васељенски, каквим они не сматрају да су стварно били ранији Васељенски сабори. Начин остварења објашњен је у Римокатоличком журналу и састоји се у следећем:
Провођење гестова помирења, за шта примером може да послужи скидање анатема из 1054. године између Рима и Цариграда.
Општење у евхаристији. Другим речима, позитивно решење проблема међусобног општења.
Јасно сазнање да припадамо васељенској целини (хришћанској), који треба да уступи место разноврсностима.
Тај сабор је дужан да буде знамење јединства људи у Христу.[19]
Важно је приметити да се схватање таквог јединства не везује за припадност једној истинској Цркви. Тамо се говори да на томе ради „Католички секретаријат за јединство“, како је и изјавио кардинал Вилебрант у Евиану. Са друге стране, Комисија одела за веру и устав је за централну тему поставио „Тајинство Цркве и јединство човечанства.“[20] По новој дефиницији, под екуменизмом се подразумева: „Све што се односи на на обновљење и обједињење Цркве, као фермента за пораст Царства Божјег у овом свету људи, који траже јединство.“[21]
На конференцији Централног комитета Светског Савеза Цркава у Адис Абеби, Митрополит Георгије је саставио извештај, који има тенденцију да повеже све религије са Црквом. Он види делање Светог Духа и у нехришћанским религијама, тако што по његовом мишљењу када се ми причешћујемо Телом и Крвљу Христовом, ми се сједињујемо са свим оним, који одишу љубављу Господњом према људима.[22]
Ето где је увучена Православна Црква. Споља се цела та работа појављује као низ бесконачних „дијалога“. Православни представници воде дијалоге са Римокатолицима и Англиканцима. Они су опет, у дијалогу једни са другима, Лутеранима, другим Протестантима и чак и Јудејима, Мухамеданцима и Будистима.
Недавно је представник Патријарха Атинагоре у Северној и Јужној Америци, Архиепископ Јаков, ушао у дијалог са Јудејима. Он је приметио да, колико је њему познато, никада раније у историји није био случај „да је богословски дијалог са Јеврејима био под званичним покровитељством Грчке цркве.“ Поред питања националног каракера, „група се такође сагласила да проучи литургију заједно са Грчким Православним научницима, са намером да се прегледају сви литургијски текстови са тачке гледишта ублажавања спомињања Јудеја и Јудаизма, где се они појављују у негативном и непријатељском светлу.“[23]
Као што видимо, Патријарх Атинагора и његови истомишљеници се не ограничавају мишљу о унији са Римокатолицима. Они иду много даље.
Већ смо спомињали речи Патријарха Атинагоре како Господ жели „да Црква буде једина и видљива целом свету како би цео свет могао бити обједињен у њој.“ У том смислу пише и један од Грчких богослова, професор Филипидес, бивши декан Атинског богословског факултета. Развијајући екуменистичко учење о Цркви, он доводи своју мисао до крајњих граница. Он говори како противници екуменизма иду против Божје воље. Бог по његовим речима: „Обухвата све људе наше планете као чланове Његове јединствене Цркве, јуче, данас и сутра, као пуноћу те Цркве.“[24]
Иако је сваком ко се имало разуме у догмате Православне Цркве јасно колико је овакво схватање Цркве далеко од Символа Вере који ми исповедамо као и учења Светих Отаца, не можемо а да не приметимо колико је оно дубоко у супротности са истим.
Где и када је Господ изрекао тврдњу да цео свет може бити обједињен у Цркви? Таква нада је нада хилијастичка за коју нема основа у Светом Јеванђељу. Сви људи су призвани ка спасењу, али се многи на тај позив не одазивају. О Хришћанима је Спаситељ говорио као о данима Њему из света (Јован 17,6), и молио се не за цео свет, него за оне дане Њему из света људи (Јован 17,11). И Свети Апостол Јован Цркву поставља насупрот свету и позива Хришћане: „Не љубите света ни што је на свету. Ако ко љуби свет, нема љубави очине у њему.“ (1 Јован 2,15)
О чедима Цркве, Спаситељ је рекао да „од света нису, као ни Ја што нисам од света“ (Јован 17,16). Пред лицем Апостола, Спаситељ је упозорио Цркву да ће она трпети невољу (Јован 16,33), и објаснио је својим ученицима: „Кад бисте били од света, онда би свет своје љубио; а како нисте од света, него вас ја од света изабрах, зато мрзи на вас свет.“ (Јован 15,19)
Свето Писмо указује на велику разлику између чеда Цркве и осталог човечанства. Свети Апостол Петар обраћајући се верујућим у Христа и раздвајајући их од неверних каже: „А ви сте изабрани род, царско свештенство, свети народ, народ добитка.“ (1 Петар 2,9) Речи Божје нам несумњиво наговештавају победу правде на земљи пред крај света. Оне нам не говоре о обраћању целог света у свеобједињујућу Цркву, како о томе маштају следбеници екумениста, него говоре о оскудној вери у последње дане, о великој муци и мржњи према Хришћанима свих народа због имена Спаситеља (Матеј 24,9-12).
Ако је у првом Адаму згрешило сво човечанство, то се у Новом Адаму – Христу – сједињује део оних који су „рођени одозго“ (Јован 3,3-7). Ако у материјалном свету Бог „заповеда свом сунцу, те обасјава и зле и добре, и даје дажд праведнима и неправеднима“ (Матеј 5,45), то са друге стране, Господ неправедне не прима у Своје Царство. На њих се односе грозне речи: „Неће сваки који говори: Господе! Господе! Ући у царство небеско; но који чини по вољи оца мојега који је на небесима.“ (Матеј 7,21) И надаље исто тако, на јеретике се односе следеће речи Спаситеља: „Многи ће рећи мени у онај дан: Господе! Господе! Нијесмо ли у име твоје пророковали, и твојим именом ђаволе изгонили, и твојим именом чудеса многа творили. И тада ћу им ја казати: никад вас нисам знао; идите од мене који чините безакоње.“ (Матеј 7,22-23)
Тако Господ говори јеретицима: „Никад вас нисам знао“, а Патријарх Атинагора хоће да нас убеди да они „никада нису били одвојени од учествовања у заједништву кроз тајне Богочовека Исуса у Његовој богочовечанској Цркви.“
Вера у обновљење свог човечанства у новој свеобједињујућој цркви даје екуменизму карактер хилијастичке јереси. Кроз екуменистичке покушаје да обједине све, не разликујући истину од заблуда, и стремљења да саздају не само нову цркву, него и нови свет, хилијазам се пројављује све више и јасније. Проповедници те јереси неће да верују у то да ће сва земља и сва дела што су на њој сагорети, небеса спалити и раскопати а стихије од ватре растопити (2 Петар 3,10-12). Они заборављају да ће се након тога, ново небо и нова земља, на коме ће обитавати правда, образовати створитељским чудом Божјим, а не напорима људске организације. Православни Хришћани не треба да се труде да их изграде, него да кроз благочестиво живљење у јединој и истинитој Цркви постану причасници нове земље и новог неба после Страшног Суда Божијег. У међувремену, покушаји стварања Царства Божјег на земљи, кроз лажно уједињавање разних конфесија а заборављајући на истину, која је сачувана једино у Предању Свете Православне Цркве, одвели би нас од Царства Божијег у царство антихристово.
Пошто је Спаситељ рекао „Син човечиј кад дође, хоће ли наћи веру на земљи“ (Лука 18,8), то питање је постављено не само због проповедања безбожништва (Атеизма), него и Екуменизма.
Историја Цркве нам говори да се Хришћанство ширило не путем компромиса и дијалога између Хришћана и неверника, него путем проповедања истине, одвраћањем од сваке лажи и сваке заблуде. Уопштено, ни једна религија никада се није ширила кроз оне, који су сумњали у пуноћу њене истине. Саздавана екуменистичка нова свеобухватна „црква“ има својства Лаодикијске цркве, описане у Откровењу Јовановом. Она није ни хладна ни врућа у истини, и на њу се односе речи, обраћање анђелу Лаодикијске цркве: „Тако, будући млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих.“ (Отк 3,16) Зато уместо религиозног рођења, они који нису примили „љубав и истину да би се спасли“, призивају на себе упозорење Апостола: „И зато ће им Бог послати силу преваре, да верују лажи; Да приме суд сви који не вероваше истини, него волеше неправду.“ (2 Сол 2,10-12).
Преосвећени чланови нашег Сабора Епископа једногласно су признали да све изложено представља основу за проглашење екуенизма за опасну јерес. Посматрајући њен развој, рекли су нам да поделимо наше виђење са свом браћом, Православним Епископима целог света. Ми их пре свега молимо да се помоле да Господ сачува Свету Цркву од потреса нове јереси, отворивши свима духовне очи за разумевање истине пред лицем заблуда. Да помогне Господ свима нама да у пуној чистоти и неповређеном сачувамо поверену нам истину, а паству нашу да васпитавамо и вери и благочестивости према њој.
Недеља Православља, Њујорк, 1972. године
