Друштво које одбија да опстане не може бити морално, по дефиницији, јер с њим онда изумире и било какав морални оквир. Зашто онда „напредни“ Запад и њихов култ у Србији инсистирају на изумирању?
Често овде цитирам блогера Данијела Гринфилда, иако се с њим итекако не слажем када пише о својим „слепим тачкама“ – рату против „тероризма“, републиканској партији, или Русији. Итекако је иронично што Гринфилд о Русији пише као инстинктивни хладноратовски бандеровац, иако скоро у потпуности дели традиционални поглед на свет са Владимиром Путином.
Почетком маја, Гринфилд је писао о феномену односа Запада према животу детета и мачке, на примеру два видео-снимка која су кружила интернетом. На првом, пробисвет по имену Андре Робинсон са уживањем шутира мачку – и због тога се на њега дигла (заслужена) дрека. Некако у исто време, Емили Летс поставила је снимак свог абортуса, да покаже како је то „позитивна прича“. Да би онда исти они који су дигли дрвље и камење на Робинсона, за Летсову имали само речи хвале.
На основу тога, Гринфилд изводи следећи закључак:
„Друштво у којем људски живот не вреди може опстати док има висок наталитет. Ако је наталитет низак, а биолошки инстинкт за продужење врсте замене кућни љубимци и порнографија… ту нема будућности. Нема опстанка. Изумреће усамљени, а наследиће их цивилизација са много деце, мало кућних љубимаца и склона да шутира мачке…
Народе који изврше самоубиство замене народи који самоубиству нису склони. Морални или не, знају како да опстану. Ми више немамо стратегију опстанка. Постали смо аморално друштво, опседнуто „јавним моралном“ изграђеним на политкоректности. Наш морал се заснива на емотивном одговору, а ретко кад на традицији…
Америка није осуђена на пропаст, али јесте у проблему. Није на путу опстанка, већ на путу друштвеног и државног самоубиства. Ако не можемо да се сложимо око морала, требало би барем да можемо око опстанка.
Морално је друштво које опстаје. Оно које не опстане је неморално. Опстанак је претпоставка моралности, исто као што је рађање деце основна претпоставка друштва. Без тога, нема ни мане ни врлине; нема ничега. Друштво које не жели да опстане је суштински неморално, по сопственом признању.
Данашњи напредњаци дефинишу моралност друштва по спремности да изврши самоубиство. Њихово морално мучеништво опстанак дефинише као неморалан. И то их чини култом смрти.“
Власт и невладничка „елита“ у Србији већ годинама – 15, 25, 70, како ко рачуна, није ни важно – форсира управо колективно самоубиство. Духовно пре свега – да Срби „промене код“ и од Срба постану нешто друго: добри „ЕУропски“ послушници, Војводиндијанци, Хрвати, свеједно. Било шта, само не Срби. Али паралелно с тим иде се и на физички нестанак.
Орган пропаганде Империје (SETimes) јавио је почетком 2012. да Србија има највећу стопу абортуса у Европи. Званична статистика наводи 23.000 абортуса годишње, од чега 8.000 само у Београду – али истраживање Мирјане Рашевић (које је у децембру 2009. објавио „Европски журнал за контрацептивну и репродуктивну медицину“) тврди да би због лошег извештавања број „прекида трудноће“ могао бити чак 150.000.
И 23.000 је много, али… сто педесет хиљада? Годишње? То је више од свихжртвава четворогодишњег рата у БиХ. Три пута више од највеће процене свихсрпских жртава свих ратова „стравичних“ деведесетих. Годишње.
Која је „логика“, какав „морал“, ту на делу? Када се поведе прича о абортусу, увек се потеже силовање. Јесу ли можда сви ти „прекиди трудноће“ – каквог ли одвратног еуфемизма за убиство – последица силовања? Онда испада да су Срби заиста успешно озверени, па или силују као нигде у свету, или без размишљања убијају сопствену децу.
Знам да је жеља садашњих владара – Државног Дна, невладника и квислиншког култа (с разлогом их тако зовем) – да Србе сведу на „збир стомака и гениталија“ (како ономад рече Слободан Антонић), јер је онда духовно и физичко затирање неминовно. Зато борба за слободу почиње борбом за опстанак, борбом за човечност. Иначе ћемо скончати како се нада култ смрти: у крвавом муљу ове гротескне, нихилистичке, тирјанске карикатуре живота.
Извор: Сиви Соко
