…А очистити људску душу, која је умртвљена греховним помислима, ослободити подсвест од рушилачког неуролингвистичког програмирања може црквенословенски језик, који као летња киша, омива душу непомућеним језичким смисловима и добром енергијом словесних символа. Ово данас признају и они, који разрађују методе неуролингвистичког програмирања, ради управљања масама у политичке и комерцијалне сврхе.
+++
Сада се у свест православних људи често намерно унедрава мисао, да је црквенословенски језик застарео, онемоћао, постао изанђао и неразумљив, те да га је зато потребно изменити, приближити, прилагодити руској језичкој свести. Прогонитељи црквенословенског језика говоре и о томе, да је црквенословенско Богослужење неразумљиво људима, који тек приступају Православљу, то јест да оно одбија неофите од Цркве.
А други разлог, који се чини објективним, састоји се у томе, да мисао о неразумљивости и тежини овог језика подкрепљују савремени црквенословенски уџбеници и граматике, чија су компликованост и псеудонаучност просечном човеку без филолошког образовања просто несхватљиви. Тако се догађа да аутори уџбеника, свесно или несвено, такође иступају у улози прогонитеља црквенословенског језика, јер нагомилавањем граматичких тешкоћа одвраћају од црквенословенске молитве и Богослужења, оне који приступају православном вероучењу.
И у овоме се види велика опасност, која не прети толико црквенословенском језику, колико нама свима – православним људима, који се кроз овај језик приближавају Господу.
Реч црквенословенског језика носи у себи енергију Добра. Сила добра, одливена у формулама црквенословенског језика, велика је и свесилна. Велике речи: Во имја Оца и Сина, и Свјатаго Духа. Амин – су директно дејство Божије Силе. Освештана Именом Господњим људска дела задобијају тим самим отпорност. По непрестано твореној од човека молитви, а православне молитве звуче по црквенословенски, Господ изграђује његов живот. И спасоносни псалам „Живи у помоћи Вишњега“ (90) иако није разумљив сваком речју, ипак православни човек зна, да по речи овог псалма жива помоћ Божија силази на човека, као уосталом, и при свакој искреној (усрдној) молитви.
Црквенословенски језик је у истину древни (њему је више од хиљаду година!), али не превазиђен и немоћан, већ многомудри и опитни. И није моје да вас уверавам у то, како нам је данас неопходна покровитељска хладовина црквенословенских молитви и спасоносни кров црквенословенског Богослужења. Ми данас сви живимо у тзв. информационом друштву, када је читав свет, а и православна Русија ту није изузетак, оплетен ловачком мрежом теле и радио-таласа. Управо о овом времену је чини се, преп. Нил Мироточиви говорио, да ће у људским домовима бити у угловима уместо икона црне кутије, а да ће на крововима кућа расти рогови. Кроз ове зловесне кутије (буквално зловестије – оне емитују зло!) ђаво делује не толико на свест, разум човека, колико на подсвест, то јест на људску душу – душу свакога, од старога до младога. Јер сваки човек, сагласно последњим истраживањима генетичара (а Црква је о томе знала увек), представља по себи антену, која зрачи и гута таласе, и ниједна реч, коју он види или чује, не пролази мимо њега, ни добра, ни зла.
Моћни технички методи тако делују на душу човека, да иако он не делом, то онда речју и помишљу, када гледа данас телевизор или слуша радио, или просто шета по граду, принуђен да посматра рекламе на улицама и излоге продавница, греши и нарушава заповести: не убиј, не укради, не чини прељубу, не стварај себи идола.
А очистити људску душу, која је умртвљена греховним помислима, ослободити подсвест од рушилачког неуролингвистичког програмирања може црквенословенски језик, који као летња киша, омива душу непомућеним језичким смисловима и добром енергијом словесних символа. Ово данас признају и они, који разрађују методе неуролингвистичког програмирања, ради управљања масама у политичке и комерцијалне сврхе. Цитирам њихово љутито упозорење: „Молитве на црквенословенском језику представљају контрасугестију (то јест ометају сугестивно дејство) и доминирајући фоносемантички признаци свих црквенословенских хришћанских молитви су – светли, нежни, упечатљиви.“ А ово значи, да црквенословенски језик преграђује пут сваком непожељном утицају у твоју душу. Ма шта се догодило у току напорног и ужурбаног дана, човек који одлази на спавање, читањем Псалтира и вечерњега правила, слушањем Јеванђељских речи очишћује себе и окрепљује, и постаје неприступачан за демонска нашаптавања.
Ето шта представља – Господе, ослаби, остави, опрости сва прегрешења раба Божијег (навести име), вољна и невољна – у разрешној молитви свештеника на исповести. А псалам 50 – и – и у њему свака реч – покајна је свећа пред Богом – Помилуј, омиј, очисти! И ово је несумњиво, чак и тамо, где ми не разумемо у потпуности смисао молитве, као што је и у речима псалма – Потрпи Господа и окрепи се срце моје[1]- немогуће данас разумети древније значење речи трпети, које је блиско глаголу трептати (дрхтати, трести се). Потрпи Господа – то значи покоравај се Господу са трепетом. И ова реч у контексту Псалма нас спасава, узвишује нашу душу, очишћава је од свакодневних (житејских) скверни, мимо нашег расуђивања (разума).
Међутим, не само да енергија добра чини данас црквенословенски језик спасоносним сидром православног човека. У црквенословенским текстовима Св. Писма, у Јеванђељима, Псалтиру, у мноштву духовних дела, која су створена у току једног миленијума у Византији и Русији, открива се Бог. Црквенословенски језик је пут Богопознања православних људи. И увек је било тако, и пре хиљаду година и данас, да је човеку, који прихвата Православље, неопходно да се успиње ка њему не само по духовној лествици, већ и по језичкој лествици.
Питамо се, зашто нам руски језик не би био овде помоћник? По чему је Св. Писмо и Богослужење у руском преводу горе од црквенословенског? Још је Шишков[2] говорио, да када чујеш речи Се Женыхь грядет вь полнощи, онда видиш Самога Господа Исуса Христа, али када ти говоре: „Ево, женик иде у поноћ“, – онда се ту не види никакав Христос. А нови покушају превода су жалосно и јеретички саблажњујући. Када је игуман Инокентије Павлов превео Символ вере: „Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века“, А. Ч. Козаржевски[3] је добро прокоментарисао овај превод: „Ево га, седи у фотељи и чека!“ У црквенословенској речи чаю сачувано је древно значење – надање на правичност Божијег Суда.
Широко је позната теза: границе мог језика су границе мог света. Сва дубина и ширина наших спознаја о свету заснива се на ширини језичких појмова о њему. Но, у црквенословенском језику ми не упознајемо толико овај свет, колико Самог Господа. Ето, зашто је без овог језика човеку немогуће православно мислити.
Познање Бога и спознаја суштине Православне вере – ето шта је изучавање црквенословенског језика. И речи овог језика нам понекад дубље од грчког разјашњавају ове суштине. Ево на пример глагол васкрснути. Именица васкрсење – по грчки анастасија – је пре свега „устајање“. А у црквенословенским речима вакскрсење (воскресение) иваскрснути (воскреснути) садржи се корен кресити, који има два древна значења: оживети и запалити се. Сједините ова два значења у речима псалмопевца – Васкрсни, Господе, или у великом Христос воскресе, и каква ће се величанствена слика појавити пред вашим очима!
А реч смирење, која се обично прихвата као хришћанска „врлина“ покорности и самоунижавања, ако се на њу погледа кроз призму црквенословенских текстова и древних словенских корена мир и мера (равнотежа), показује се, да носи у себи друго значење, него ли што је понизна покорност. Смирити се – значи помирити се са Богом, са ближњим, а сходно томе, пронаћи равнотежу, ослонац у животу, јер је смирење као помирење и равнотежа духа супротно греху гордости, као бунту и срдитости.
Дакле, савремени човек, као и хиљаду година раније, примајући Православну веру, по пређашњем има пред собом не само духовну, већ и језичку лествицу. И треба ли жалити, што нам у црквенословенском језику није све одједном разумљиво. Зар одојче, слушајући у колевци материнску песму, све схвата у њој? Не! У почетку оно само чује умилни глас мајке, чисту мелодију напева, потом уочава посебне речи, невешто их понављајући. Но, потребно је одрасти, родити своју децу и тек над њиховом колевком схватити, шта носи у себи ова старинска колевка, на којој су се одгајала покољења.
У цркви смо ми с почетка исто таква деца, ми у почетку чујемо јасни глас свештеника, мелодију, коју изводи хор, строги рецитатив чтеца. Потом започињемо да разликујемо речи, понављамо их и учимо. И на овом путу требало би памтити стално, да нам је црквенословенски језик матерњи, да су се на њему одгајала (васпитавала) читава покољења православних људи у Русији, и да је то језик Богопознања и заменити га нечим другим, исто је што и заменити материнску песму савременим шлагером.
Међутим, тада се јавља питање – како изучавати овај језик, ако су савремене црквено-словенске граматике, урађене на принципима граматика иностраних језика, и мало разумљивих склопова речи, форми, текстова.
Наши преци су од искони учили црквенословенски језик по Псалтиру и Часослову; нису се учили да читају по азбуци и граматици, већ по тексту Литургије. Како је то било могуће? Одговор је врло прост. Децу су од рођења носили у храм на службе, и она су упијала, памтила, и учила напамет за својих седам – осам година сав Богослужбени круг напамет. А затим су се ови звучни текстови његовог матерњег језика у уму детета, које отвара Часослов и Псалтир, сједињавали са њиховим графичким (писаним) облицима. И тако се појављивао на Руси још један православно описмењен човек.
И такво је обучавање, са становишта савремене лингвистичке науке, апсолутно оправдано, јер су основна знања о језику подхрањена у у генетичком памћењу сваког човека.
Татјана Леонидовна Миронова, доктор филолошких наука
Из часописа „Руски дом“ бр. 5, 2003. г, превео Небојша Ћосовић.
_________
1 Пс. 26, 14.
2 Александр Семјонович, министар народне просвете Руске Царевине (1824 – 1828), државни и војни посленик, адмирал, филолог. Његово најрадикалније лингвистичко дело је«Славянорусский корнеслов», коме је аутор дао поднаслов „Језик наш – дрво живота на земљи и отац других наречја“. Из овог поднаслова се види да се књига бави образлагањем руског језика као светског прајезика – прим. прев.
3Андрей Чеславович Козаржевский (1918–1995) — професор филологије на Московском университету, стручњак за дрвене језике и класичну литературу, аутор је црквено-истраживачког рада «Московски свеци» – прим. прев.
