1. Ја сам Господ Бог твој и немој имати других богова уза ме.
2. Не обожавај никакав лик резан нити икакву слику од онога, што је горе на небу, или доле на земљи, или у води и испод земље.
3. Не узимај узалуд имена Господа Бога својега. Јер неће бити прав пред Господом, ко узме име његово узалуд.
4. Шест дана ради и сврши све своје послове, а седми дан је дан одмора, који је Господ Бог посветио. Посвети и ти седми дан Господу Богу своме.
5. Поштуј оца свога и матер своју, да би те Бог благословио, и да би дуго поживео на земљи.
6. Не убиј.
7. Не прељуби.
8. Не укради.
9. Не сведочи лажно.
10. Не пожели куће ближњега својега; не пожели жене ближњега својега; ни слуге његовог, ни слушкиње његове, ни вола његова, ни магарца његова, нити ишта што је ближњега твојега.
Ово је први закон Божји, без кога се не може спасти ни народ израиљски, ни народ руски, ни народ енглески, ни народ кинески, ни народ српски, нити иједан народ на земљи.
Заиста, кратак је овај закон, али њиме је много речено свакоме ономе ко уме да мисли и ко тражи спасења души својој.
Сваки онај, ко не усвоји душом овај први Божји закон, не може прићи Христу ни Христовом закону. Јер ко се не научи пливати у плићаку, не сме се пуштати на дубину; утопиће се. И ко најпре не научи корачати, не сме трчати; пашће и сломиће се. И ко најпре не научи рачунати с јединицама, неће никад моћи рачунати с хиљадама. И ко најпре не научи да сриче, неће никад научити да течно говори и чита. И ко прво не подигне темељ кући, узалуд ће се трудити да подигне кров и кубета.
И још једном: ко не испуни закон Мојсијев, узалуд ће куцати на дворац Христов, Христос му неће отворити врата.
А ево, браћо, шта све казује и значи овај први Божији закон, кад се изближе размотри и кад се дубље о њему размисли.
Прва заповест:
Ја сам Господ Бог твој и немој имати других богова уза ме
Ово значи:
Један је Бог, и нема других богова сем њега једног. Он је Свевишњи, Свемоћни, Свемудри, Сведобри Бог. Од њега долазе сва створења, њиме живе и к њему се враћају. Он је свети, крепки и бесмртни Бог. Он је непокретан, миран, без почетка и без краја, без нужде и без недовољства. О њему висе сви безбројни светови, и сви се окрећу око њега. Он почива у средишту као непокретна осовина у точку. Осовина стоји и држи, а точак се окреће. У Богу је сва моћ, и нема моћи ван Божје. И моћ светлости, и воде и ваздуха, и камена, јесте Божја моћ. Моћ, којом мрав мили, и риба плива, и тица лети, јесте Божја моћ. Моћ семена да расте, и траве да дише, и човека да живи, јесте Божја моћ. Чак и моћ ђавола позајмљена је од Бога, позајмљена и на зло употребљена, као што луд може да позајми огња у ковача да се огреје, па саспе огањ себи у недра. Сва моћ је својина Божја, и сва створења позајмљују своју моћ од Бога. Бог свакоме позајмљује колико хоће и узима натраг када хоће. Зато кад тражиш моћи, тражи је само од Бога, јер Бог је извор живе и страшне моћи, и ван тога извора других нема. Овако се моли Богу:
– Боже Господе, непресушни и једини изворе моћи, обдари мене слабога са више моћи, да бих ти више могао служити. И дај ми мудрости, Боже, да дану моћ не употребим на зло но на добро своје и својих ближњих, а на велику славу твоју. Амин.
Па онда, у Богу је сва мудрост, и нема мудрости нити има знања и најмањега ван Бога. Свакој створеној ствари Бог је позајмио нешто од своје мудрости. Зато не мисли, брате, да је Бог дао мудрост само човеку, јер ћеш погрешити. Мудрости има и во и коњ, и пчела и мува, и ласта и рода, и дрво и камен, и вода и ваздух, и. ватра и ветар. У свему има Божје мудрости, и ништа не би могло постојати без имало мудрости. По мудрости Божјој во се пари у одређено време, и коњ наслути опасност, и пчела прави саће, и мува предосећа кишу, и ласта плете гнездо, и рода зна за свој пород, и дрво уме да расте, и камен уме да ћути и кристалише се, и вода зна да тече низ брдо и да лети у облацима, и ватра да гори и светли и да спава закључана у сваку ствар, и ветар зна да ходи својим одређеним путевима и доноси чистоћу нечистоћи и здравље болести, и етар зна све што постоји измећу звезда и на звездама. Заиста, нико нема своје сопствене мудрости, коју је он створио или родио из себе, него сва мудрост извире из једног Јединог извора свуколике мудрости. А тај извор је у Богу. Зато кад тражиш мудрости, тражи је само у Богу, јер Бог је извор живе и страшне мудрости, и ван тога извора других нема. Овако се, дакле, моли Богу:
— Свемудри, Свезнајући Господе Боже, обдари мене маломудрог са више живе мудрости твоје, да бих ти више умео служити. И руководи ме, Господе, да дато ми знање не употрбим на зло, као Сатана, но на добро своје и својих ближњих, а на велику славу твоју. Амин.
Па онда, у Богу је сва доброта. Зато и Христос вели, да нико није добар осим једино Бог. Његова доброта укључује његову милост, трпљивост и опраштање према грешницима. Своју доброту Бог је позајмио сваком свом створењу. Зато у сваком Божјем створењу има и Божје доброте. Чак и у ђаволу има Божје доброте, по којој ћаво жели себи добра а не зла, но по глупости својој мисли, да ће злом доћи до добра, то јест да ће чинећи зло свима Божјим створењима, учинити себи добро. О, колико је доброте Божје у сваком Божјем створењу! У камену, у биљци, у животињи, у огњу, у води, у ваздуху, у етру! Сва та доброта позајмљена је од Бога, непресушног и безданог и страшног извора свуколике доброте. Зато, кад желиш више доброте, не ишти је нигде до у Бога. Јер само је Бог има и на претек. Овако се, дакле, моли: – Сведобри, Свемилостиви, Светрпељиви Боже, обдари мене злога са више твоје доброте, да бих се од твоје доброте зарадовао и засјао, те да бих ти више и боље могао служити. Поведи ме и одржи, Господе, да доброту своју не бих на зло упутио, као Сатана, но на срећу и радост и обасјање своје и свих бића твојих, с којима у суседству живим.
И тако Бог је бесконачна Моћ, бесконачна Мудрост, бесконачна Доброта. Моћ. Мудрост и Доброта – Отац, Син и Дух Свети, три лица нераздељиво и вечито сједињена. По образу и подобију овога светога тројединства створено је све што је створено, и живи све што живи, и постоји све што постоји. Ко одрекне једно од овога трога, тај се сурвава у пакао страдања и ужаса, и уписује у војску Сатанину. Ко одрекне – или коме се одрекне – Отац, тај постаје богаљ са самим Сином и Духом. Ко одрекне – или коме се одрекне – Син, тај постаје богаљ са самим Оцем и Духом. Ко одрекне – или коме се одрекне Дух, тај постаје богаљ са самим Оцем и Сином. Ко одрекне – или коме се одрекне – двоје од трога, тај постаје двоструки богаљ. А ко одрекне – или коме се одрекне – све троје, тај се брише из постојећих бића и изравнава се се оним што никад није ни постојало. Зато и вапије цар Давид: безумник рече у срцу своме: нема Бога! А страшније је, браћо, одрећи се Духа Светог него ли Оца и Сина. Јер опростити се може човеку и немање моћи и немање мудрости, но немање доброте никада се не може опростити, ни овога ни онога света.
И немој имати других богова осим мене, заповеда Господ.
Нашта ће ти други богови, ако имаш Господа Бога Саваота? Чим имаш два бога, знај, један од њих је ђаво. А ти не можеш служити и Богу и ђаволу, као што не може један во орати две њиве у исто време, и као што не може Једна свећа светлети у две куће у исто време. Не требају волу два домаћина, јер ће га растрзати; нити гори требају два сунца; јер ће је сагорети; нити мраву требају две капи воде, јер ће га утопити; нити детету требају две мајке, јер неће имати ниједне. Не требају ни теби два бога, јер нећеш бити богатији но сиромашнији. И не требају ти три бога, јер нећеш бити сигурнији но несигурнији. И не требају ти четири бога, јер нећеш бити храбрији но плашљивији. И не треба ти стотину богова, јер нећеш бити веселији но жалоснији. Јер што више богова, све слабији богови и све тање свеће. И ако имаш богова колико и људи, богови твоји биће слабији од људи. И ако их имаш колико мрави, богови твоји биће слаби као и мрави. Заиста, толики и такви богови не би били низашто до за метлу да се одгрну с прага дома твога. А ти остај сам са твојим једним Господом Саваотом, у кога је сва моћ, сва мудрост и сва доброта, неподељена, неисцрпна, бесконачна. Њега јединог поштуј, њему се клањај и њега се бој. А кад му се молиш, моли му се овако:
— Господе Боже, ти можеш имати безбројно много створења, но створења твоја не могу имати више од тебе јединога Бога свога. Разагнај, Боже драги, све моје ружне мисли и снове о другим боговима као што снажан ветар разгони отровни рој мува. Очисти моју душу, осветли је, рашири је, Боже, и настани се ти једини у њој као цар у својој палати. То ће мене подићи, оснажити, уљудити, поправити и освежити. Слава ти и хвала, једини истинити Боже, који се уздижеш над свима лажним божанствима као висока гора над сенкама у бари. Амин.
Друга заповест:
Не обожавај никакав лик резан нити икакву слику од онога, што је Горе на небу, или доле на земљи, или у води и испод земље
Ово значи:
Не обожавај створење као Створитеља. Ако си се већ уздигао на гору високу, на којој си се срео са једним Господом Богом, на што се обзиреш на сенке у бари под гором? Кад један човек жуди да види цара и после дугог труда успе да изађе пред лице његово, нашто се онда обзире лево и десно и гледа по слугама царским? Можда се обзире лево и десно из два разлога: Или зато, што не сме сам да стоји у присуству цара, или пак зато, што мисли, да му сам цар не може помоћи.
1. Но зашто човек не сме да стоји сам у присуству цара Бога? Није ли тај цар у исто време и отац његов! А ко се још бојао да стане лицем у лице са својим оцем! Није ли Бог мислио о теби, човече, и пре твога рођења! Није ли те он дотицао својим прстима и у сну и на јави, и кад ти ниси то ни слутио ни осећао! Не мисли ли он о теби сваки дан више него што ти сам о себи мислиш! Зашто га се онда бојиш? Заиста не бојиш се ти Бога као човек него као грешник. Грех је увек трудан страхом. И порађа се тамо где није место ни њему ни његовом породу. То је грех што одвлачи твоје погледе е цара на слуге. Мећу слугама греху је лако: он тамо господари и пирује, у своме друштву. Но ти треба да знаш, да је цар милостивији од слугу. Зато не обзири се, но слободно погледај цара оца свога. Царев поглед сажећи ће грех у теби као што сунчев зрак сажеже отровног инсекта у води, те вода постане чиста и питка.
2. Или мислиш, да ти сам цар Бог не може помоћи, те погледаш и по слугама његовим. Заиста, ако ти Бог не може помоћи, све његове слуге моћи ће још мање. Не очекују ли сва Божја створења помоћи од Бога; какву помоћ онда ти очекујеш од Божјих створења? Ако се жедан не може напојити на јаком извору у планини, како ће се напојити лижући кап по кап росе са ливаде!
Ко обожава лик резан или какву слику? Онај ко не познаје ликоресца и сликописца — онај само обожава лик и слику. Онај ко не верује у Бога или не познаје Бога, приморан је да обожава ствари, јер човек нешто мора да обожава. Бог је изрезао планине и долине, и тела животињска и биљна, и Бог је насликао ливаде и поља, и облаке и језера. Онај ко то зна, одаје славу и хвалу Богу као великом ликоресцу и сликописцу, а онај који то не зна, одаје славу и хвалу самим тим резбама и сликописима Божјим.
Но то још није најцрњи грех. Најцрњи је грех, кад човек обожава сопствено дело, направу свога мозга и својих руку. Дивљи људи истешу себи бога из дрвета, па му се онда клањају и моле. Но дивљим људима да се и опростити. Њихова дивљина њих оправдава. Према њима је прави и вечити Бог милостив и снисходљив, те оне молитве, које они упућују својој направи од дрвета, он прима као да су њему упућене и шаље своју помоћ и заштиту непросвећеној деци својој. Али има и питомих људи, који направе нешто својим мозгом или својим рукама, па ту своју направу сматрају божанством. Има сликара, који обожавају своју слику као право божанство. Има књижевника, који напишу књигу и уврте себи у мозак, да је њихова књига боља од неба и земље, па се онда клањају својој књизи. Има богаташа, који нагомилавају богатство, као хрчак зимницу, па дигну свој нос и очи изнад Бога и његовог света, и клањају се своме прашњивом и мољчавом богатству. Тамо где су човекове све мисли и све срце, тамо је и његов Бог.
Ако један човек посвећује све своје мисли и све своје срце својој фамилији, и не зна за другог Бога, онда је његова фамилија за њега божанство. То су болесници душевни једне врсте.
Ако ли један човек посвећује све своје мисли и све своје срце злату и сребру, и неће Да зна за другога бога, онда је злато и сребро његово божанство, коме се он клања дан и ноћ, док му не стигне и смртна ноћ и не затрпа га својим мраком. То су болесници душевни друге врсте.
Ако ли један човек усредсреди све своје мисли и све своје срце на то да се дигне над другим људима, да буде први, да предњачи пошто-пото, да се слави од других, да се хвали од других; и ако сматра себе бољим од свих људи, од свих ствари на небу и на земљи, онда је такав чоВек сам себи божанство, коме он жртвује све. То је болест душевна треће врсте.
Заиста, браћо, само болесне душе не знају за правога Бога. А здраве су душе здраве од свога познања и признања правога и јединога Бога, који је господар и владалац свих резби и свих слика, и свих фамилија људских, и свега злата и сребра, и свих смртних људи на земљи.
Ако ли неко напише име Божје на хартији или дрвету, или камену, или по снегу, или по блату, ти поштуј ту хартију и то дрво и тај камен, и снег и блато, због имена најсветијег, које је написано по њима. Но не обожавај оно, на чему је најсветије име написано.
Или кад неко наслика лик Божји ма на чему, ти се поклони; но знај да се не клањаш материји, на којој је Бог насликан, но живоме и великоме Богу, на кога те слика опомиње.
Или кад неко изговори језиком, или отпева, име Божје, ти се поклони; но знај, да се не клањаш људском језику и људском гласу, но живоме и страшноме Богу, на кога те је људски језик опоменуо.
Или кад ноћу погледаш по величанству звезда небесних, ти се дубоко поклони, но не клањај се створењу руку Божјих, но клањај се Господу Свевишњем, вишем од звезда, на кога те пресјајне звезде опомињу.
И кад увече клекнеш да се молиш реци: Господе Једини, Тебе Јединога познајем, признајем и славим: и када ми дан открије сву красоту твоју — кроз красоту твојих дела — и када се ноћ огрне тамним плаштом и остави мене самог с Тобом. Амин.
Трећа заповест:
Не узимај узалуд имена Господа Бога својега
Шта? Зар има некога ко се усуђује узети узалуд и страшно магично име Господа Свевишњега? Кад се на небу помене име Божје, небеса се пригибају, звезде увећавају свој сјај, архангели и ангели почињу певати: свјат, свјат, свјат Господ Саваот, а светитељи и богоугодници падају ничице. Ко се онда од смртних усуђује поменути име најсветије без трепета душе и без дубоког уздисаЈа чежње?
Кад је човек на самрти, помињи му које хоћеш име, нећеш га охрабрити нити му мир души повратити. Но кад му поменеш једно једино име, име Господа Бога, охрабрићеш га и повратићеш му мир души. И последњим својим погледом благодариће ти на помену тога мелемног имена. Кад човека изневере сродници и пријатељи, и осети се сам у овом бескрајном свету, и уморан на свом самачком путу, помени му Име Божје, и тиме као да си му дао поштапач отежалим ногама и рукама.
Кад навале на човека зли суседи, па га лажним сведочењима доведу до окова и тамнице и придобију зле судије за себе а против праведника, приближи се страдалнику и шапни му на ухо име Божје. Заиста, у том тренутку сузе ће поћи на очи његове, сузе — мастило наде и поверења — и окови тешки учиниће му се лаки као од липова дрвета.
Кад се човек дави у дубокој води, па кад у одсудном тренутку измећу живота и смрти помене име Божје, снага се његова удвоји.
Кад се човек види опкољен дивљим зверовима, и док год се нада само у своју снагу и вештину, дотле изгледа слаб и смешан гладним зверовима. Но у тренутку када призове име Божје у помоћ, он постаје одједанпут страшан страшним зверовима.
Кад се научник мучи да реши неку тамну загонетку природе, и осети се преварен у свима комбинацијама свога маленог разума, и у једном помене име Божје, име Сверазума, светлост озарава душу његову и загонетка почиње да се казује.
О, пречудно име Божје, како си моћно, како си лепо, како си слатко! Нека би умукла уста моја занавек, ако би те изговорила немарно, водено и узалудно.
Неки кујунџија сећаше у дућану на тезги и кујући непрестано употребљаваше име Божје узалуд, или као клетву или као<узречицу. А хаџија неки слушаше са улице, и душа му се узмути. Па викну хаџија кујунџију, да изађе на поље. А кад кујунџија изађе, хаџиЈа се сакри и чињаше се невешт. Врати се кујунџија и настави ковати. Опет га викну хаџија, а кад кујунџија изађе, хаџија ћуташе и чињаше се невештим. Врати се кујунџија, много срдит, и настави ковати. Опет га викну хаџија, а кад кујунџија изађе, хаџија ћуташе и чињаше се невешт. Кујунџија, бесан од љутине, осори се на хаџију:
— Вичеш ли ти то мене, хаџијо, и правиш шалу са мном кад ја имам пуне руке посла?
Одговори хаџија мирно:
— Заиста, у Бога су пуније руке посла, па си га ти више пута узалудно викнуо но ја тебе. Ко има право више да се љути — Бог или ти, кујунџијо?
А кујунџија се застиди, врати се у дућан па подви ноге на тезги и језик у устима.
Нека вам, браћо, име Божје непрестано трепери, као кандило, у души, у мислима и у срцу, но нека се не диже до врха језика без важног и свечаног тренутка.
Живљаше неки Црнац као роб у кући белога човека, који имађаше обичај у љутини да ружи и хули име Божје. А Црнац беше смирен и благочестив човек. И беше у белога газде псето, које газда веома вољаше. Па се деси једнога дана, да газда страшно ружаше и хуљаше име Божје. Спопаде Црнца мука од тога, па ухвати газдино псето и поче га мазати блатом нечистим. Виде га домаћин, па дрекну:
— Шта то радиш са псетом?
— Оно што и ти са Богом. — одговори Црнац мирно. А у једној болници на југу беху доктор и његов помоћник на послу мећу болесницима нераздвојно од јутра до мрака. Помоћник докторов имађаше прљав језик, којим као гаравом крпом прљаше све и свакога, ко му на памет долажаше. Од његовог прљавог језика ни Бог Саваот не беше поштећен.
Једнога дана посети доктора неки његов пријатељ из далека. Доктор га позва да присуствује операцији једне гнојне ране на болеснику. А с доктором беше и његов помоћник. Пријатељу беше мучно на стомаку, када виде страшну рану, из које тецијаше гној са убитачним мирисом. А докторов помоћник непрестано псоваше. Упита пријатељ доктора:
— Како можеш слушати овакве богохулне речи? Одговори доктор:
— Ја сам се навикао, пријатељу, да познајем ране и оно што из њих мора да истиче. Од гнојних рана мора гној отицати. Ко има гноја у телу, на отворене му ране отиче; ко има гноја у души, отиче му гној на уста. Мој помоћник псујући само открива и излива нагомилано зло, као гној, из душе своје.
О Сведржитељу, како да те во не ружи, а човек те ружи? Зашто си створио вола с чистијим устима од човека?
О Свемилостиви, како да те жабе не псују, а човек те псује? Зашто си створио жабу с племенитијим грлом од човека?
О Светрпељиви, како да змија не хули на тебе, а човек хули? Зашто си створио змију ближом ангелима од човека?
О Свелепи, како да ветар, који опасује земљу унакрст, не узима узалуд имена твога, а човек узима? Како да је ветар богобојажљивији него човек?
О пречудно име Божје, како си моћно, како си лепо, како си слатко! Нека би умукла уста моја занавек, ако би те изговорила немарно, водено и узалудно.
Четврта заповест:
Шест дана ради и сврши све своје послове, а седми дан је дан одмора, који је посвећен Господу Богу
Ово значи:
Шест светова створио је Створитељ и у седмом он се одмара. Шест светова су привремени, немирни и пролазни, а седми је вечан, миран и непролазан. Стварањем Бог је ушао у временост, но није изишао из вечности. Тајна је ово велика, и о њој се приличи више мислити но говорити. Јер она није доступна свакоме, но само Божјим избраницима.
Избраници Божји налазећи се телом у времености, дижу се својим духом до осовине точка света, у којој је вечни мир и блаженство.
А ти, ради и одмарај «се. Ради, јер и Бог ради; одмарај се, јер се и Бог одмара. А твој рад нека буде стварање, јер си чедо Створитеља. Не руши но стварај.
Сматрај свој рад као сарадњу Богу. Тако нећеш радити зло но добро. Пре свакога посла помисли, да ли ће Бог радити тај посао. Јер, углавном, Бог ради све, а ми му само сарађујемо.
Све ствари раде непрестано. Нека те то ободри за твој посао. Гле, кад устанеш изјутра, сунце је већ урадило много — и сунце, и вода, и ваздух, и биљке, и животиње. Твој нерад био би увреда свету и грех пред Богом.
Твоје срце и плућа раде дан и ноћ. Зашто не би и твоје руке радиле? И бубрези твоји раде дан и ноћ. Зашто и твој мозак не би радио?
Звезде непрестано јуре, брже него коњ у галопу, дан и ноћ. Зашто би се ти предао нераду и лењости?
У једном граду живљаше богат трговац са три сина. Беше трговац вредан и гомилаше благо на товаре. И кад га упиташе, нашто ће му толико благо и толика мука, он одговори: Мучим се, да бих синове осигурао, те да се они не би мучили. — А то чуше синови, и олењише се, и напустише сваки посао, и по смрти оца почеше трошити благо на товаре. Пожели отац, да дође из оног света и види како му синови живе без муке и зноја. И Бог га пусти, те он сиђе у свој град и дође својој кући. Но кад за¬куца на врата неко непознат отвори врата. Упита отац за своје синове, и доби одговор, да су његови синови на робији због нерада, који их је довео пијанству, и због пијанства, које их је одвело свађи, и због свађе, која их је одвела паликућству и убиству.
— Ах, уздахну луди отац, ја сам мислио створити рај за своју децу, мећутим ја сам им створио пакао.
Па зађе луди отац по граду и поче учити све роДитеље:
— Не будите луди као што сам ја био. Из љубави према својој деци ја сам их бацио у пакао. Не остављајте деци, браћо, никаква иман>а. Научите их раду и то им оставите у наслеђе. Све остало, богаташи, раздајте сиротињи пред смрт своју.
Заиста, нема опасније и душегубније ствари него добити велико имање у наслеђе. Будите убеђени, да великим наслеђима више се радује ђаво но анђео. Јер ничим ђаво не квари Људе лакше и брже него великим наслеђима.
Зато, ради и научи своју децу да раде. А кад радиш, не гледај у раду само добит, и корист, и успех. Него гледај у своме раду лепоту и насладу, коју рад пружа као рад. За једну столицу, коју столар направи, може добити десет динара, или педесет, или сто динара. Но лепота и наслада, коју један надахнут столар осећа при тесању, и стругању, и глачању, и склапању дрвета, не да се ничим исплатити. То је наслада слична наслади коју је Бог осетио при стварању света, при тесању, и стругању, и глачању, и склапању света. И сав Божји свет имао би своју одређену цену и могао би се исплатити, али лепота његова и наслада Божја при стварању света нема цене и не да се ничим исплатити.
Знај да понижаваш свој рад, кад мислиш само о својој материјалној користи од њега. Знај да се такав рад не да човеку; не иде му од руке; не доноси му очекиване користи. И дрво се срди на тебе и противи ти се, кад га не радиш из љубави него из користи. И земља ће те омрзнути, ако је ореш не мислећи о њеној лепоти но само о својој добити од ње. Гвожђе ће те опећи, вода ће те удавити, камен ће те згњечити, ако их с љубављу не гледаш, него у свему само видиш своје дукате и динаре.
Ради незаинтересовано као што славуј пева своју песму незаинтересрвано. И тако ће Бог ићи напред у своме раду, а ти за њим Протрчиш ли мимо Бога, и оставиш ли Бога иза леђа, твој рад донеће ти проклетство а не благослов.
А седми дан одмарај се.
Како да се одмараш? Гле, одмор је само код Бога и у Богу. Нигде више правог одмора нема у овоме свету. Јер ово је свет немира, као један вртлог.
Посвети седми дан искључиво Богу, и тако ћеш се уистини одморити и новом снагом запојити.
Седмога дана целога мисли о Богу, говори о Богу, читај о Богу, слушај о Богу и моли се Богу. Тако ћеш се у истини одморити и новом снагом запојити.
Безбожник неки не поштоваше заповест Божју о празновању недеље, те продужи суботњи посао и у недељу. И док се цело село одмараше, он се знојаше на њиви са својом стоком, којој такође не даваше одмора. Али идуће среде он клону, клону; клону и његова стока; па кад цело село беше на њиви, он сеђаше код куће, преморен, мрзовољан, очајан.
Зато, браћо, не будите, као безбожник, да не бисте и ви изгубили снагу, и здравље и душу. Него шест дана радите и сарађујте Богу, с љубављу и насладом и страхопоштовањем, а седми дан цео посветите Господу Богу. Заиста, ја сам пробао и знам, да право празновање недеље човека одуховљава, подмлађује и чини срећним.
Пета заповест:
Поштуј оца свога и матер своју, да би те Бог благословио и да би дуго поживео на земљи
Ово значи:
Пре него што си ти сазнао за Господа Бога, знали су за њега твоји родитељи. Само је то довољно, да им се поклониш и одаш хвалу и поштовање. Поклони се и одај хвалу и поштовање сваком оном, ко је пре тебе сазнао за највише добро у овоме свету.
Неки богати и млади Индијац путоваше са својом пратњом преко планине Хиндукуша. На планини наиђоше на некога старца где чуваше козе. Сиромашни старац склони се украј друма и поклони се богатоме младићу. А младић сјаха са свога слона и простре се на земљу пред старцем. Зачуди се старац томе, зачудише се и пратиоци младићеви. А он ће рећи старцу:
— Клањам се твојим очима, јер су оне пре мојих виделе овај свет, дело Свевишњега Браме; клањам се твојим устима, јер оне су пре мојих изговориле његово свето име, и клањам се твоме срцу јер оно је пре мога затреперило од радосног сазнања, да је отац свију људи на земљи Цар и Господ небески.
Поштуј оца свога и матер своју, јер твој пут од рођења до сада посут је мајчиним сузама и очевим знојем.
Они су те волели и онда, када су се сви други гадили од тебе у немоћи и нечистоћи. Они ће те волети и онда, када те сви омрзну. И када се сви на тебе буду бацали камењем, мајка твоја бацаће се на тебе смиљем и босиљем.
Отац твој воли те иако зна све мане твоје. А други ће те мрзети и ако буду знали само врлине твоjе.
Твој отац и мајка воле те са страхопоштовањем, јер предосећају, да си ти благо Божје, њима поверено на чување и неговање. Нико није у стању, као родитељи твоји, да виде тајну Божју у теби. Њихова љубав према теби има свети корен у вечности.
Кроз нежност своју према теби твоји родитељи разумеју нежност Господњу према свој створеноj деци својој.
Као што мамузе подстичу коња на бржи кас, тако и твоја опорост према родитељима подстиче њих на још већу бригу о теби.
Неки опаки син јурну на свога оца и забоде му нож у груди. А отац издишући, рече сину:
— Брзо опери нож од крви, да те не ухвате и не осуde.
У степи руској један раскалашан син привеза своју мајку пред шатор, а он под шатором пијанчаше са поквареним женама и људима. У том хајдуци наиђоше и видевши мајку везану, рекоше да ће је осветити одмах. А везана мајка викну иза гласа и тиме даде несретноме сину знак, да је у опасности. И син се спасе, а хајдуци место сина исекоше мајку.
У Техерану, граду персијском, живљаше стари отац у кући са две зле кћери. Не слушаху кћери оца и смејаху се саветима његовим. Својим прљавим животом упрљаше кћери част и образ оцу своме. И отац им беше на досади као зла савест. Једно вече, кад мишљаху ћерке да отац спава, договорише се да му приправе отров и да му даду ујутру с чајем. А отац чу све, и сву ноћ плакаше горко и Богу се мољаше. Ујутру ћерке му донеше чај и ставише пред њ. Рече им отац:
— Ја знам вашу намеру и удаљићу се од вас по вашој жељи. Но нећу се удаљити вашим грехом, да бих вашу душу спасао, но својим.
Рекавши то отац претури чашу и просу отров, па се баци кроз прозор и погибе.
Сине, не горди се својим знањем пред својим неуким оцем, јер његова љубав више вреди но твоје знање. Гле, да није било њега, не би било ни тебе ни твога знања.
Кћери, не горди се својом лепотом пред погуреном мајком својом, јер њено срце у костима лепше је од твога лица. Гле, и ти и твоја лепота изашли сте их њене мршаве утробе.
Научи се, кћери, поштовати свога оца, јер само ћеш се тако научити поштовати и све друге очеве на земљи.
Дан и ноћ вежбај се, сине, поштовати мајку своју, јер само ћеш се тако извежбати поштовању и свих других мајки на земљи.
Заиста, децо, не чините много, ако поштујете свога оца и мајку, а презирете друге, очеве и мајке. Ваше поштовање према својим родитељима треба да вам је само школа за поштовање свих људи и свих жена, које у муци рађају, у зноју негују и у болу своме љубе своју децу. Запамтите ово и живите по овоме, да би вас Бог благословио на земљи.
И заиста, децо, не чините много, ако поштујете само личност свога оца и своје мајке, а не и њихов рад, и њихово време, и њихове савременике. Гле, поштујући своје родитеље, ви поштујете и рад њихов, и време њихово, и савременике њихове. Тако ћете убити у себи кобну и глупу навику, да презирете прошлост. Будите уверени, децо, да дани, који су дати вама на располагање, нису ни скупљи ни дражи Богу него дани дати онима, који су пре вас живели. Ако се гордите својим временом пред прошлошћу, не заборавите, да ће — док длан о длан — расти трава над вашим временом, по вашим гробовима, вашим телима и делима, и да ће се други насмешивати над вама као давном прошлошћу.
Гле, свако време испуњено је мајкама и очевима, сузама, боловима, жртвама, љубављу и вером и надом у Бога. Зато је свако време достојно поштовања.
И мудар се клања с поштовањем пред свима прошлим временима као и пред будућим. Јер мудар зна што луд не зна, а то је — да је његово време као минут на сату. Погледајте децо, у сат; ослушните како минут тече за минутом, и реците ми, који је минут бољи и дужи, и важнији од другога?
Клекните на колена, децо, и молите се Богу заједно са мном:
Господе, Оче Небесни и Мајко Небесна, хвала Ти, што си нам заповедио, да поштујемо нашег оца и мајку на земљи. Помози нам, Свеблаги, да се кроз то поштовање научимо поштовати све људе и жене на земљи, драгоцену децу Твоју. И помози нам, Свемудри, да се кроз то научимо, не презирати но поштовати и ценити времена и поколења, коЈа су пре нас била и која су пре нас гледала Твоју славу, изговарала Твоје свето име и ишчезла у прашини пред Твојим сјајним престолом. Амин.
Шеста заповест:
Не убиј
А ово значи:
Бог је дао живот од свога живота свима створеним бићима. Живот је најдрагоценије имање Божје, отуда, ко се дрзне на ма који живот у свету, дрзнуо се на најдрагоценије имање Божје — да, на сам живот Божји. Сви ми, који сада живимо, привремени смо носиоци Божјег живота у себи, чувари смо Божје најдрагоценије имовине. Отуда, нити ми смемо, нити можемо уништити тај позајмљени живот Божји у себи и другима. А ово значи:
Прво — ми не смемо убити; и
Друго — ми не можемо убити живот.
Један лончар направи лонац од иловаче, па кад га разбијеш, лончар се љути и тражи накнаду. Заиста, и човек је од јевтиног материјала, као и лонац, но скупоцено је оно, што је у човеку, душа, која тка човека изнутра, и дух Божји, који души даје живот.
Чак ни отац ни мајка немају права одузети живот својој деци, јер не дају живот родитељи, но Бог кроз родитеље. Родитељи су као наћве, у којима Бог меси живот, и као пећ, у којима Бог пече хлеб живота. Но родитељи не дају живот; па пошто га они не дају, немају права ни одузети га.
Па кад родитељи, који се толико труде око своје деце, немају права одузети им живот, како могу имати право на то они, који се случајно сретну у овоме свету са децом тућих родитеља?
Кад лончару разбијете лонац, не осети бол лонац колико лончар, који је лонац направио. Исто тако, кад убијеш човека, не осети бол човек толико колико Бог, који је човека створио, саградио и дух свој у њега настанио.
Па кад мораш накнадити лончару разбијени лонац, куд и камо пре мораш накнадити Богу живот, који одузмеш. Заиста, и ако људи не траже накнаду за то, Бог ће тражити. Не варај се: и кад људи забораве твој злочин, Бог не може заборавити. Гле, има ствари, које и Свемогући Бог не може. На пример: Он не може заборавити твој злочин. Сети се овога увек у гневу своме пре него се машиш за нож или пушку.
Па онда, ми не можемо убити живот. Убити потпуно живот значило би убити Бога, јер живот је Божји. Ко може убити Бога? Ти можеш разбити лонац, но ти не можеш уништити иловачу, из које је лонац, и избацити је некуда из овог света. Исто тако, ти можеш разбити тело човечје, но ти не можеш ни разбити, ни сагорети, ни развејати, ни просути душу његову и дух његов.
У Цариграду владаше неки страшни и крволочни везир, коме је било задовољство, да сваки дан гледа како џелати секу главе пред његовом кућом. А на улицама цариградским живљаше неки просјак, праведник и пророк, кога сав свет поштоваше као Божјег човека. Једно јутро, баш кад џелати одсецаху главу на очи везирове, стари просјак стаде под прозор везиров и једним гвозденим маљем махаше по ветру лево и десно.
— Шта то радиш? — упита га везир.
— Исто што и ти, — одговори просјак.
— Како то? — опет запита везир.
— Ето тако, —рече просјак. — Покушавам да убијем ветар маљем. А ти покушаваш да убијеш живот ножем. И мој и твој посао су узалудни. Ти не можеш убити живот, везире, као ни ја што не могу убити ветар.
И везир се повуче у тамне одаје своје куће, и никога не пушташе к себи. Три дана није ни јео ни пио, нити је кога вићао. А четврти дан сазва своје пријатеље и рече:
— Заиста, Божји човек има право. Ја сам радио узалудан и глуп посао. Живот се не може убити, као што се ни ветар не може убити.
У Америци, у граду Чикагу, живљаху два суседа. Један од н>их полакоми се на богатство свога суседа, уђе ноћу у његову собу и одсече му главу, а његове новце метну себи у џеп и пође своме дому. Тек што је изашао на улицу, кад виде убијеног комшију, где му иде у сусрет. Но на телу комшије не беше његова пгава но глава овога убице. Убица се окрете на другу страну и поче бежати, но комшија са главом убице на своме врату опет; се нађе пред бегунцем и иђаше му у сусрет. Хладан зној обли убицу. Како-тако стиже он до своје куће и преноћи ту ноћ. Но идуће ноћи он опет опази комшију пред собом са својом сопственом главом на његовом врату. И тако сваке ноћи. Онда убица узе отети новац и баци га у реку. Но и то не поможе. Комшија му се јављаше сваке ноћи. Убица се пријави суду и призна дело и би послан на робију. Но и то не поможе. И у тамници убица виђаше свога комшију сваке ноћи са својом главом на рамену. Најзад, он замоли једног старог свештеника, да се моли Богу за њега грешника и да га причести. Свештеник му рече, да мора учинити једно признање пре молитве и причешћа. Одговори осуђеник, да је он признао да је убио свога комшију.
— Не то, — рече му свештеник. — Него мораш увидети, и појмити, и признати, да је живот твога комшије твој сопствени живот. И да си ти убијајући њега, убио и самога себе. Отуда ти и виђаш своју главу на телу убијенога. Тиме ти Бог даје знак, да је живот твој и твога комшије и свију људи укупно један исти живот.
Осуђеник се промисли. И кад се дуго промисли, он појми и признаде. Потом се помоли Богу и причести. И тако престаде дух убијеног човека да га узнемирава, а он поче проводити дане и ноћи у кајању и молитви и проповедању осталим осуђеницима чуда, које се њему открило, наиме, да човек не може убити другога, а да себе не убије.
Ах, браћо, какве су ужасне последице убиства. Кад би се то могло описати свима људима, ваистину не би било ни најлуђега ко би подигао руку на туђи живот.
Бог пробуди и раздражи савест убице, па га та његова сопствена савест гризе изнутра као црв што гризе дрво испод коре. И гризе, и лупа, и тутњи, и лаје као бесна лавица, те несрећни зликовац нема мира ни на дану ни у ноћи, ни у гори ни на њиви, ни у овом животу ни после гроба. Лакше би било човеку, да му се отвори лубања и саспе рој пчела унутра да станују него да му станује у глави нечиста и наљућена савест.
Зато је, браћо, Бог и заповедио људима ради њиховог мира и среће, да не убијају.
О, Господе Предобри, како је свака твоја заповест као млеко слатка и хранљива! О Господе Јаки, сачувај слугу твога од зла дела и осветничке савести, да би те славио и хвалио кроз векове и векове. Амин.
Седма заповест:
Не прељуби
А ово значи:
Немој имати незакониту везу са женом. Заиста, у овоме су животиње послушније према Богу, него многи људи. Јер животиње се везују међу собом тачно у оно време и онако, како им је Творац њихов предодредио. А многи људи не познају ни време ни начин те везе између мушких и женских. Разум је њихов затупљен од блуда те они не разликују закониту везу са женом од незаконите као што болестан човек не разликује слано од киселог. Зато ћете често чути од прељубочинаца овакво правдање свога греха.
— Па то је сасвим свеједно, своја жена или туђа, одређено време или неодређено. Свеједно.
Баш онако исто као што би рекао човек у врућици кад му ставите на језик најпре со, па онда паприку, па онда шећер:
— Па то је свеједно и исто. То нису различите ствари. То је једна иста ствар, са једним и истим укусом.
Да је свеједно живети законито и незаконито, не би Бог ни заповедао преко Мојсеја народу израиљском, да не чини прељубу.
Прељубочинство разорава човека телесно и душевно. Прељубочинци обично искриве се као гудало, и пре старости, и завршавају свој живот у ранама, мукама и лудилу. Најстрашније и најгадније болести, за које наука зна, јесу болести, које се множе и разносе по човечанству прељубом. Тело прељубница постане у болести као једна смрадна бара, од које свак бежи са запушеним носом и великим гађењем.
Но бар да се све зло завршује са онима, који зло чине, ствар би била мање ужасна. Али је ствар преужасна, када се помисли, да деца прељубочинаца наслеђуЈу болести својих родитеља: синови и кћери, па чак и унуци и праунуци. Заиста, болести од прељубе бич су за људе као филоксера за винограде. Од тих болести човечанство је уназађено, дегенерисано, више него ма од којих других.
Слика је довољно страшна кад се имају на уму само телесне муке и ругобе, телесно гњиљење и распадање од блудних болести. Но слика је тек потпуна и тек страшна до цепања нерава, када се уз телесну ругобу дода и ругоба душевна, као последица истога блудног зла. Од тога зла душевне моћи код човека ослабе и растроје се. Болесник изгуби оштрину и дубину и висину мисли, коју је имао пре болести. Постаје блесав, муцав, сметен, забораван и стално заморен. Престаје бити способан за ма какав озбиљан посао. Изгуби карактер и одаје се свима могућим пороцима. Одаје се лако пијанству, сплетки, лажи, крађи и злочину сваке врсте. Развије се код њега страшна мржња свега доброг, честитог, светлог, молитвеног, духовног, божанског. Он мрзи добре људе, па се стара свом силом да им напакости, да их упрља, увреди, оцрни, оклевета. Као прави човекомрзац он је у исто време и богомрзац. Он мрзи све законе, и људске и Божје, зато он мрзи и све законодавце и законо-чуваре. Он је гонилац реда, поретка, добра, карактера, светиње и идеала. Он је прави отров друштва, који гнили и заудара, као кужна бара, и трује сву околину. Његово је тело гној, и његова је душа гној.
Ето, браћо, зашто је Бог, који све зна и све предвиђа, издао заповест против прељубе, против блудног живота, против ванбрачне везе међу људима.
Нарочито омладина народна треба да се склања и чува од овог зла као од отровног змијињака. Јер онај народ нема будућности, у коме се омладина преда распусном и незаконитом телесном животу. Такав народ имаће временом све богаљастија, тупоглавија и немоћнија покољења, док најзад не постане плен једног здравијег народа, који ће доћи да их потчини себи.
Ко уме да чита прошлост људи и народа, може се довољно научити, каква страховита казна постиже прељубочина племена и народе.
У Светом писму описује се пропаст два града, Содома и Гомора, у којима се није могло наћи ни десет праведних и чистих људи. Пустио је Бог, зато, огњену кишу са сумпором, те су оба града одједном затрпана као у гробу.
У ЈужноЈ Италији постоји и сад место, звано Помпеја, негда богат и раскошан град а сада само једна жалосна рушевина, на коју се људи скупљају, да виде и да уздрхте душом од страха и ужаса. А судба је Помпеје укратко оваква:
Богатство је довело тај град до тако раскалашног и блудног живота, какав се ваљда у свету није запамтио. И дошла је казна Божја изненада. Једнога дана провали се планина Везув, близу Помпеје, и вулкан избије из те провале, и огњена киша са пепелом и сумпором почне да засипа град Помпеју са свима њеним житељима, док је није засула високо изнад кућа, као што се један мртвац у гробу засипа.
А народима здравим у том погледу Бог даје свако добро у изобиљу. Сви сте чули, да је народ енглески данас у свету први по богатству, реду, законитости и просвећености. Зашто је Бог дао тако много добра томе једном народу? Из повише разлога. Ево само једног, а то је морална чистота, морално здравље енглеске омладине. Када се у Енглеској регрутују младићи за војску, не нађе се на сто више од двојице, који су имали недозвољене везе са женом. И Енглези се увек жале, зашто се нађу и та двојица на стотину, и старају се, да не буду ни два млада човека у стотину нечиста. А помислите, браћо, како је то код других народа! Помислите, како је то код вашег рођеног народа! Помислите сами и реците, да ли Провиђење неправо ради, када једном народу, морално чистиЈем од других народа, даје више здравља, мира, богатства, среће!
Нека вам Бог Свемогући помогне, браћо, да не залутате на клизави и опасни пут прељубодејства. Нека ваш анђео хранитељ чува мир и љубав у дому вашем.
Нека Мајка Божја надахне ваше синове и кћери својим божанским девичанством, да би тела и душе њихове биле неупрљане грехом но чисте и светле, да би се Дух Свети могао настанити у њима и оплодити их само оним што је божанско, што је од Бога. Амин.
Осма заповест:
Не укради
А ово значи:
Не ожалости брата свога непоштовањем његове имовине. Не чини оно што чине лисице и мишеви, ако сматраш себе бољим од лисица и мишева. Лисица краде не знајући за законе о крађи, и миш подгриза амбар не знајући, да је то некоме штета. И лисица и миш знају само за своју корист, но не и за туђу штету. Њима није дато да то знају, а теби је дато. Зато се теби не опрашта оно, што је лисици и мишу опроштено. Твоја корист мора увек стаЈати ниже закона, и твоја корист не сме бити штетна брату твоме.
Браћо, само незналице иду у крађу; наиме, они који не знају две крупне ствари о овоме животу:
Једна је ствар, да човек не може украсти и друга је ствар, да се човек не може користити крађом.
Како то? упитаће многи језици и зачудиће се многе незналице.
Ево како:
Ова васиона је многоочита васиона. Она је управо сва начичкана очима као шљива у пролеће белим цветом. Известан број тих очију људи виде и осећају, но много већи број они нити виде нити осећају. Као што мрав у прашини не осећа очи оваца, које пасу над њим, ни очи људи, који га гледају, тако исто ни људи не осећају неизбројно много очију виших бића, која их посматрају на сваком кораку њиховог живота. Сунце је пре свега једно окато биће, и звезде су оката бића. Но осим сунца и звезда постоје још милиони и милиони многоочитих духова, који нетремице гледају шта се дешава на сваком сантиметру земље. Како онда може лопов украсти, а да се не види? Како — а да се не прокаже? Ти не можеш завући руку у свој џеп, а да милиони сведока то не виде. Још мање можеш завући руку у тућ џеп, а да се милиони виших сила не узбуне. Онај, дакле, ко то зна, тај тврди, да човек не може украсти, а да не буде виђен и проказан.
То је једна ствар.
А друга је ствар, да се човек не може користити крађом. Јер како ће се користити, кад је виђен од толико очију, и кад ће бити проказан? А кад буде проказан, биће застиђен и остаће му име Лопов до смрти мећу суседима његовим. Има хиљаде начина, како силе небесне проказују лопова.
Крај једне реке живљаху два рибара са својим фамилијама. Један имађаше миого деце, а други беше бездетан. Обојица мећаху увече кошеве у реку и иђаху спавати. Но од неког времена догоди се, да у кошу онога с фамилијом не беше никако више од две-три рибице, док у кошу онога бездетнога беше рибе изобилно, те одвајаше неколико рибица из свог пуног коша и даваше своме суседу. Тако се то понављаше у извесном размаку времена кроз целу годину. Један од њих се разбогати, тргујући рибом, док други не могаше ни хлеба довољно набавити за своју кућу.
— Шта то може бити? — ваЈкаше се сиромашни рибар. Али се деси једне ноћи кад он спаваше: откри му се истина у сну. Дође му човек на сан, обучен у светлост као анђео Божји, и рече: устани одмах и изађи на реку, па ћеш видети, зашто си сиромашан. Но кад видиш, буди уздржљив и хладан.
Скочи рибар из постеље, прекрсти се, изађе на реку и виде заиста како његов сусед преручиваше рибу из његовог коша у свој. Узаври крв у сиромашном рибару, но сети се опомене у сну, па се уздржа од гнева и хладно рече рибару лопову:
— Комшија, могу ли ти што помоћи, да се не мучиш сам?
А онај премре од страха. И кад дође себи, он клече пред свога суседа и рече:
— Заиста, Бог ти је проказао моје недело. Тешко мени неправеднику! И даде сиромашном рибару половину целог свог имања, да га овај не би људима проказао и на суд гонио.
У једном арапском граду трговаше неправедни трговац Исмаил. Кад год мераше муштеријама робу, увек им закидаше по неколико грама. И богатство његово умножи се веома. Но његова деца беху болесна. И он трошаше много новца на докторе и лекове. И што год више издаваше за лечење деце, све више закидаше својим муштеријама. Но што год више он закидаше својим муштеријама, све болеснија биваху његова деца. Једнога дана, кад Исмаил беше сам у дућану, пун брига за своју децу, учини му се да се наједанпут отвори небо. Он устреми своје очи, да види шта се тамо ради. И гле, анђели стајаху крај једног великог кантара, на коме мераху сва блага, што Бог дељаше људима. И дође на ред Исмаилова фамилија. И Исмаил погледа и виде, кад анђели дељаху здравље његовој деци, метаху у тас здравља мање него што беше тег на кантару. Разгневи се Исмаил и хтеде викнути на анђеле но у том један од њих окрете се лицем њему и рече:
— Мера је права. Што се љутиш? Ми закидамо твојој деци таман онолико колико ти закидаш својим муштеријама. И тако творимо правду Божју.
— Исмаил се трже као убоден ножем. И поче се горко кајати за свој тешки грех. И поче Исмаил од тога часа не само право мерити него увек додавати преко мере. А деци његовој поврати се здравље.
Па онда, браћо, украдена ствар непрестано подсећа човека, да је она украдена и да није његова.
Неки младић украде сат, и ношаше га на себи месец дана. После месец дана, он врати сат сопственику, признаде своје недело, и рече:
— Кад год сам извадио сат из џепа и погледао у њега, чуо сам, где ми вели: ја нисам твој; ти си лопов.
Господ Бог је знао да ће крађа чинити двојицу несрећним: и онога ко украде, и онога коме се украде. И да не би људи, синови Његови, били несрећни, Премудри Господ је и дао ову заповест:
— Не укради.
Благодаримо ти, Господе Боже, на овој заповести, која нам је уистини потребна ради мира и среће наше. Нареди, Господе, огњу твоме, нека сажеже руке наше када се пруже за крађу. Нареди змијама твојим, да се савију око ногу наших, када ноге наше пођу у крађу. А пре свега молимо ти се, Свемоћни, очисти срца наша од крадљивих жеља и дух наш од крадљивих мисли. Амин.
Девета заповест:
Не сведочи лажно
А ово значи:
Не буди лажан ни према себи ни према другом. Кад говориш лажно о себи, ти сам знаш, да лажеш. Кад говориш лажно о другом, тај други зна, да лажно говориш о њему.
Кад преузносиш себе и хвалишеш се пред људима, људи не знају, но ти сам знаш, да дајеш лажно сведочанство о себи. А ако поновиш то лажно сведочанство о себи више пута, људи ће се временом уверити, да их лажеш. А ако непрекидно понављаш једну лаж о себи, људи ће сви знати, да ти говориш лаж, но тада ћеш ти почети веровати сам у своју лаж, и тако ће лаж постати за тебе истина. И привикнућеш се лажи као што се слепац привикне тами.
А кад говориш лаж о другом човеку, тај човек зна, да ти лажеш. То је један сведок против тебе. И ти знаш, да лажеш против њега. Тако, ти си други сведок против самог себе. А Бог је трећи сведок. Кад год, дакле, искажеш једно лажно сведочанство против суседа свога, знај, да су тројица сведока против тебе: Бог, твој сусед и ти. И знај, да ће те један од та три сведока проказати целоме свету.
Ево како Бог проказује твоје лажно сведочанство против твога суседа:
У једном селу беху Лука и Илија суседи. Лука омрзе на Илију, јер Илија беше бољи и уреднији човек од Луке, који беше пијаница и нерадин. Гоњен мржњом оде Лука суду и тужи Илију, да је говорио погрдне речи против цара. Илија се брањаше колико могаше, па на послетку окрене се Луки и рече: дабогда сам Бог открио твоју лаж против мене!
Но суд остави Илију у притвору, а Лука се врати кући. Кад бејаше близу куће, он чу кукњаву у кући. И сва му се крв следи, јер се сети клетве Илијине. Ушавши у кућу, он виде ужас. Његов стари отац беше пао у ватру и сагорео себи очи и цело лице. Кад виде то Лука својим очима, он занеме, те не могаше ни говорати ни кукати. Сутрадан рано оде суду и призна, да је лажно оптужио Илију, те суд одмах пусти Илију, а Луку казни за лажно сведочење.
И тако су Луку постигле две казне за један грех: и Божја и људска.
А ево како сусед може да обелодани твоје лажно сведочење:
У Ници живљаше један касапин, Анатол. Њега потплати један богат но неваљао трговац, да сведочи лажно против свога суседа, Емила, да је он, Анатол, видео Емила, кад је овај посуо гасом и запалио кућу онога трговца. И Анатол тако посведочи на суду и закуне се. Емил буде осуђен. Но кад издржи осуду, Емил се закуне, да ће живети убудуће само зато, да докаже, да је Анатол лажно сведочио. Емил је био вредан човек и убрзо стекне хиљаду наполеона. Он се реши, да да свих хиљаду наполеона, да наврати Анатола, да призна пред сведоцима, да је лажно сведочио. Зато Емил прво нађе људе, познанике Анатолове, и ови онда изведу ствар овако:
Они позову једно вече Анатола на вечеру, напију га добро, и онда му кажу, да им треба један сведок, који ће на суду сведочити против некога кафеџије, да је овај јатаковао неким зликовцима. Када су цео план изложили Анатолу, онда изваде На сто хиљаду златних наполеона и упитају га, да ли би он могао наћи једно подесно лице, које би на суду тако и тако сведочило. Анатолу се засветле очи, кад виде онолико злато пред собом, и одмах изјави, да ће се он сам примити, да буде лажан сведок. Онда ови људи изјаве тобож своју сумњу, да ће он то умети извести, а да се на суду не уплаши и не збуни. Анатол је доказивао ватрено, да је он за то способан. А они га упитају, да ли је он икад тако нешто покушао и вешто извео. Не слутећи никакву замку, Анатол им призна, да је он био потплаћен раније једном приликом, да је сведочио лажно против Емила, и да је његово сведочење отерало Емила на робију. Чим то чују они људи, они устану, оду и кажу Емилу. Сутрадан је Емил поднео тужбу суду, и Анатол је суђен и осуђен на тешку робију. Тако је гвоздена правда БожЈа постигла кривоклетника Анатола, и опрала част и образ честитога Емила.
А ево како сам лажан сведок обелодани свој злочин: У Фиуми беху два младића, два добра друга, Ђорђе и Никола. Обојица нежењени. И обојица заволе једну исту девојку, ћерку сиромашног занатлије Павла Ђованија, који је имао седам ћерки неудатих. Најстаријој беше име Флора. И Ђорђе и Никола, дакле, загледају се у Флору. Но Ђорђе буде хитрији, те он испроси Флору и позове свога пријатеља да му деверује. Николу спопаде толика завист према своме пријатељу, да се реши, да поквари ствар поштопото. Једнога јутра он поче одвраћати Ђорђа, да не узима Флору, јер, вели, она је неваљала девојка, која је проводила неваљао живот са многим људима. Ђорђе се тргне као од убода ножа и почне уверавати Николу, да то не може бити истина. Онда му Никола каже, да је сбм он имао нечисту везу са Флором. Ђорђе то поверује, оде кући Флориној и откаже женидбу њоме. Цела ствар се сазна и у вароши. Падне љага на целу фамилију Флориног оца. Њене сестре почну је укоравати. А она, да би се оправдала, оде, скочи у море и удави се.
После годину дана Никола сврати у цркву на Велики четвртак и чује свештеника где позива верне, да се причесте. „Но нека не прилазе“, каже свештеник, „лажови, лопови, кривоклетници, нити они који су завидели своме ближњем, нити они, који су упрљали част невиној девојци. Јер боље им је, да узму огањ у себе него крв чистога и невинога Исуса Христа.
Никола, чувши ове речи, сав уздрхти као лист на јасици. Одмах после службе он замоли свештеника, да га исповеди, што свештеник и учини. Никола каже све и упита, шта да ради, те да се спаси од нечисте савести, која га је гризла као гладна лавица. Свештеник му је предлагао разне начине, но, наравно, покајање на првом месту. Између осталога свештеНик му каже, да ако се истински стиди свога греха и не плаши казне — да објави своје недело јавно, преко новина. Целу ту ноћ Никола није спавао, прибирајући сву храброст, да учини ово последње. Сутрадан он напише све шта је учинио, наиме, како је бацио љагу на поштену кућу попггенога занатлије, и како је слагао свога пријатеља Ђорђа. На завршетку овако каже: „Нећу да идем на суд. Јер суд ме неће осудити на смрт, а ја сам заслужио смрт. Зато ћу сам себе и казнити смрћу“. И другога дана обеси се.
О Господе Боже Праведни, како су несретни људи, који не слушају твоју свету заповест, и не зауздавају гвозденом уздом своје грешно срце и свој језик. Помози мени, грешнику, о Боже, да се никад не грешим о истину. Просветли ме истином твојом, Исусе сине Божји, и сагори сву лажност у срцу моме као што воћар сагорева гнездо гусеница на воћки. Амин.
Десета заповест:
Не пожели куће ближњега својега: не пожели жене ближњега својега: ни слуге његове, ни слушкиње његове, ни вола његова, ни магарца његова, нити ишта што је ближњега твојега
А ово значи:
Чим си пожелео, већ си пао у грех. Питање је сад, хоћеш ли се тргнути брзо од низбрдице, на коју те је твоја жеља навела, или ћеш се котрљати и даље наниже.
Жеља је семе греха. Грешно дело је жетва посејана и узраслог семена. .
Запази разлику измећу ове, десете заповести Божје и претходних девет заповести. У претходних девет заповести Бог те предупрећује од чињења грешних дела, управо од жетве греха. А у овој, десетој заповести, Бог силази на корен греха и грешења, и предупређује те, да не грешиш ни жељама својим. Стога ова заповест чини мост измећу Старог и Новог Закона Божјег, првог датог Богом кроз Мојсеја, и другог датог Богом кроз Господа Исуса Христа. Јер кад будеш читао Нови завет Христов, видећеш, да Христос не заповеда више људима, да не убијају рукама, и не чине прељубу телом, и не краду рукама, и не лажу Језиком, него Он силази дубоко у душу људску и заповеда, да се не убија ни помишљу, и да се не чини прељуба ни жељом, и да се не краде ни у мислима, и да се не лаже ни ћутке.
Тако, дакле, ова десета заповест чини прелаз ка закону Христовом, који је духовнији, узвишенији и тежи од закона Мојсијевог.
Не пожели ишта што припада ближњем твом. Јер чим си пожелео, већ си посејао семе зла у срцу, и семе ће пасти, и расти, и ширити се, и гранати се, и гурати твоЈе руке на грех, и твоје ноге, и твоје очи, и твој језик, и цело тело твоје. Јер тело је, браћо, извршни орган душе. Тело извршује наредбе, које му душа издаје. Оно што душа хоће, тело мора; и оно што душа неће, тело не мора.
Која биљка, браћо, најбрже расте? Је ли папрат? Заиста, посејана жеља у срцу човечјем расте брже од папрати. Данас узрасте врло мало, сутра је већ два пута већа, прекосутра четири пута, накосутра шеснаест пута, и тако даље.
Јеси ли данас пожелео кућу свога ближњега, сутра ћеш већ кројити план, како да му је узмеш; прекосутра ћеш му је тражити да ти да, а накосутра ћеш му је отети или запалити.
Јеси ли данас погледао његову жену са жељом, сутра ћеш вазда мислити, како да је отмеш од свога суседа; прекосутра ћеш се нечисто везати с њом, а накосутра ћеш, заједно с њом, смишљати план, како да умориш свога суседа и жену му присвојиш.
Јеси ли данас пожелео вола твога суседа, сутра ћеш га пожелети два пут јаче, прекосутра — четири пута јаче, а накосутра ћеш му украсти вола. Тужи ли те он, што си му вола украо, ти ћеш се на суду бранити и заклети, да је во твој.
И тако, из грешне жеље расту и развијају се сва грешна дела. И још запази, да ко погази ову десету заповест, погазиће, једну за другом, и осталих девет заповести.
Чуј један мој савет: старај се да испуниш ову последњу заповест Божју, па ће ти лакше бити испунити све остале. А веруј ми, да онај, чије се срце испуни ружним жељама, толико помрача своју душу, да постане неспособан и за веру у Господа Бога, и за рад у одређено време, и за светковање недеље, и за поштовање својих родитеља. Истина, то важи и за све остале заповести — погазиш ли једну, погазићеш свих десет.
Неки праведан човек по имену Ловро, остави своје село и повуче се у планину, где живљаше усамљено. Он се стараше да све своје жеље, сем жеље за Богом и царством Божјим, искорени из своје душе. Кроз неколико година Ловро је само мислио о Богу, молио се Богу и постио. Када се поново врати у село, сви сељаци задивише се светитељству Ловрином. И сви га поштоваху као правог Божјег човека. А бејаше у истом селу неки Тадија, који позавиди Ловри, па рече сељацима, да и он може бити као и Ловро. И удаљи се Тадија у планину, и предаде се самоћи и испаштању. Но после месец дана врати се Тадија у своје село. И кад га сељаци упиташе, шта је радио за прошли месец дана, он рече:
— Убијао сам, крао, лагао, опадао људе, хвалисао се, прељубодејствовао, паликућио — речју, чинио сва могућа безакоња.
— Како то, кад си био тамо сам?
— Јесте, био сам сам телом. Но душом и срцем био сам у друштву с људима непрестано, и што нисам могао чинити рукама и ногама, и језиком и телом својим, чинио сам душом и срцем.
Тако, дакле, браћо, човек може грешити баш и кад се издвоји од људи и побегне у осаму. Јер ако рђав човек остави друштво људи, нису њега оставиле грешне жеље, његова ружна душа и нечисте мисли.
Зато, браћо, помолимо се Богу, да нам помогне, да испунимо и ову последњу заповест његову и тиме припремимо се, да чујемо, разумемо и примимо Нови завет Божји, тј. Закон Исуса Христа, Сина Божјег.
Господе Боже, Господе Велики и Страшни, Велики у делима својим а Страшни у неумитној правди својој! Позајми нам твоје снаге, твоје мудрости и твоје добре воље, да следујемо и овој великој и светој заповести твојој. Угуши, Боже, сваку грешну жељу у срцу нашем пре него што узрасте и почне она нас гушити.
О, Владико свих светова, испуни наше душе и тела твојом снагом, јер својом снагом ми не можемо чинити ништа; и твојом мудрошћу, јер наша је мудрост глупост и мрак; и твојом вољом, јер наша је воља увек зла без твоје. Приближи се нама, да бисмо се и ми приближили теби. Пригни се к нама, да бисмо се ми придигли к теби.
Усади, Боже, твој свети закон у наша срца; усади га, и накалеми га, н разгранај га, и расцветај га, и оплоди га. Јер ако нас оставиш саме с твојим законом, ми се не можемо спријатељити с твојим законом.
Слава нека је теби Једини Господе, а част нека је Мојсеју, твоме избранику и пророку, преко кога си нам и дао овај јасни и моћни закон.
Помози нам, Господе, да научимо дословце овај први Закон, да би се кроз то припремили за велики и преславни закон Сина Твог Јединорођеног, Исуса Христа. Спаситеља нашег, коме заједно с тобом и са животворним Светим Духом нека је вечна слава и хвала, песма и поклоњење, из поколења у поколење, из столећа у столеће, до свршетка света, до Страшнога суда, до одвојења непокајаних грешника од страдајућих праведника, до победе над Сатаном, до сокрушења његовог царства и до засијања вечитог царства твога над свима царствима, знаним и виђеним оком и умом људским. Амин.
