Слава Богу! Слава Богу! Слава Богу! За све што видим у себи, у свима, у свему слава Богу!
Шта видим у себи? Видим грех, непрестани грех: видим непрестано нарушавање најсветијих заповести Бога, Саздатеља и Искупитеља мога. И Бог мој види грехе моје, види их све, види да их има много. Када ја, човек, биће ограничено, по својој немоћи слично пољској трави и цвету, потпуније погледам на своје грехове, видим да они изазивају у мени ужас – и због тога што их има толико много, и због тога што су баш такви. Какви ли су тек пред очима Бога, свесветог, свесавршеног?
Бог и сада дуготрпељиво гледа на моја спотицања! Ни сада ме не предаје пропасти, давно заслуженој и призиваној! Не отвара се пода мном земља, не гута преступника који њој тежи! Небо не баца одозго свој пламен, не спаљује нарушиоца небеских заповести! Не изливају се воде из својих обала, не устремљују се на грешника који греши јавно пред целокупном творевином, не отимају га, не сахрањују у дубине мрачних понора! Пакао ће морати још мало да сачека: није му дата жртва коју он оправдано тражи, на коју има неоспорно право!
Побожно и са страхом гледам на Бога, који гледа на моје грехове и види их јасније него што их види моја савест. Његово чудесно дуготрпљење изазива у мени дивљење, недоумицу: благодарим, славословим ту несазнајну благост. Губе се у мени мисли; свега ме обузима благодарење и славословљење: благодарење и славословљење потпуно овладавају мојим бићем, налажу уму и срцу да побожно ћуте. Могу да осећају, мисле, и изговарају само једно: слава Богу!
Куда још летиш, мисли моја? Гледај стално моје грехове, изазивај у мени јецање због њих: потребно ми је очишћење кроз горки плач, морам да се оперем непрекидним сузама. Не чује ме, лети – незадржива – зауставља се на неизмерној висини! Њен лет је сличан блеску муње: у истом трену она дотиче оба краја хоризонта. И стала је мисао на висини духовног созерцања, па отуда посматра необичан, велики призор, најживописнију слику, слику која највише запањује. Пред мишљу је цео свет, пред њом су сва времена од стварања до скончања света, сви догађаји света, и прошли, и садашњи, и будући; пред њом су ситне, појединачне судбине сваког човека; на времена, друштвена догађања и појединачне судбине гледа Бог, Творац свих твари и њихов безгранични Господ, који све види, свиме управља, свему унапред одређује циљеве и даје позвање.
Бог допушта човеку да гледа како Он управља. Али узроци судова, начела Божијих заповести, знана су једино Богу: Ко познаде ум Господњи? Или ко му би савјетник?[1] И чињеница да се човеку допушта да посматра Бога како поступа у Свом промислу, како управља творевином, како доноси своје судове, највеће је благо за човека, и управо оно излива за њега обилну духовну корист.
Гледање Творца и Господа свих видљивих и невидљивих створења одева гледаоца у натприродну силу: са тим гледањем повезано је признање неограничене власти свемогућег Цара твари над твари. Свака длака на нашој глави, по човековом слабашном мишљењу толико неважна длака, избројана је у тој неограниченој, свеобухватној премудрости која их чува.[2] Тим више се без њеног мига не може десити никакав догађај, никакав преокрет у човековом животу. Хришћанин стално гледа промисао Божији, и тако и у најтежим несрећама чува сталну храброст и непоколебиву чврстину. Он говори са светим псалмистом и пророком: Провиђах Господа преда мном свагда, јер је с десне стране мени, да не посрнем.[3] Господ ми је помоћник: нећу се уплашити никаквих несрећа, нећу се предати унинију, нећу потонути у дубоком мору туге. За све слава Богу!
Гледање Божијег промисла улива безграничну послушност Богу. А ако слугу Божијег са свих страна опколе разне и веома испреплетене невоље? Тада он овако теши своје рањено срце: “Све то Бог види. Да невоље – из Њему, премудром, познатих разлога – нису корисне, да нису потребне, њих би Он, свемогући, спречио. Но Он их не спречава: онда то значи да постоји Његова свесвета воља за тим да ме оне притискају.
Драгоцена је за мене та воља, драгоценија од живота! Творевини је боље да умре него да одбије вољу Творца! У тој вољи је истински живот! Ко умире ради испуњења воље Божије, тај ; ступа у виши развој живота. За све – слава Богу!
Од гледања Божијег промисла ствара се у души дубока кротост и постојана љубав према ближњем, а то двоје никакви ветрови не могу да узбуркају и узмуте. За такву душу нема увреда, нема неправди, нема злодела: сва твар дејствује по заповести или допуштењу Творца; твар је само слепо оруђе. У таквој души чује се глас смирења: он њу оптужује за безбројна сагрешења, оправдава ближње, као оруђа праведног промисла. Радосно се разлеже тај глас у страдањима, доноси спокојство, утеху; он тихо јавља: “Прихватићу оно што сам заслужио по својим делима. Боље ми је да пострадам у овом кратком животу него да вечно страдам у вечним мукама пакла. Моји грехови не могу бити некажњени: то захтева праведност Божија. У томе што се они кажњавају у кратком земаљском животу видим неизрециву милост Божију.” Слава Богу!
Гледање Божијег промисла чува, умножава веру у Бога. Ако видиш невидљиву свемогућу руку – владарску намесницу света, ти остајеш неузнемирен и у страшним бурама које узбуркавају море живота верујеш да световни живот, кормило Цркве, судбину сваког човека држи свемогућа и премудра десница Божија. Док гледаш свирепе таласе, грозне олује, мрачне облаке, ти си задовољан и умирен због мисли да Бог види то што се дешава. Човеку – том крхком створењу – одговара тиха, смирена покорност, само побожно познање, созерцавање судова Божијих. Нека се све упућује по њему унапред одређеним путевима, према одозго одређеним циљевима! За све – слава Богу!
Пред виђењем Божијег промисла не могу да издрже ни привремене невоље, а ни оне које очекују човека кад буде улазио у вечност, с оне стране гроба. Њих отупљује, уништава благодатна утеха, јер она увек силази у ону душу која се одрекла себе ради покорности Богу. Ако се одрекнеш самог себе, ако си предан вољи Божијој, онда сама смрт није страшна: верни слуга Христов предаје своју душу и вечну судбину у Христове руке, са тврдом вером у Христа, са непоколебивом надом у Његову доброту и силу. Када се душа одвоји од тела, и када јој дрско и безочно приступе одбачени анђели, она ће својим самопожртвовањем поразити, окренути у бекство мрачне и злобне анђеле. “Узмите, узмите ме” – храбро ће им рећи она – “баците ме у бездан таме и пламена, баците ме у понор пакла, ако за то постоји воља Бога мога, ако је од Њега стигла таква одлука о мени: радије ћу да останем без сладости раја, лакше ћу да подносим пламен пакла, него да нарушим вољу, одлуку Бога великога. Њему сам се предала, Њему се предајем! Он је, а не ви, судија мојих слабости и сагрешења! А ви сте, чак и у својој безумној непокорности, само извршиоци Његових одлука.” Стрешће се, пашће у недоумицу слуге кнеза овога света када виде храбро самопожртвовање, кротку, потпуну преданост Божијој вољи! Чим су одбацили ту блажену покорност, они су престали да буду светли и добри анђели, и постали мрачни и свезлобни демони. Они ће одступити са стидом, а душа ће несметано да управи свој ход ка благу – Богу.[4] Тамо ће гледати лицем у лице онога којег овде гледа вером у Његов промисао, и вечно клицати: слава Богу!
Слава Богу! Какве моћне речи! Када нас сколе невоље, када срце опседну, опколе помисли сумње, малодушности, незадовољства, роптања, тада треба да приморамо себе на често, полагано, усредсређено понављање речи: слава Богу! Ако искрено поверујеш у овде изнети савет, па га у придошлој невољи провериш на самом делу, угледаћеш чудесну силу славословљења Бога, обрадоваћеш се јер си нашао толико корисно, ново знање, обрадоваћеш се јер си добио тако моћно и подесно оружје против унутрашњих непријатеља.
Од самог звучања тих речи, изговараних при навали мрачних помисли туге и унинија, од самог звучања тих речи, изговараних уз приморавање, готово самим устима, само струјањем ваздуха, стресају се, дају се у бекство ваздушасто+ништавни кнезови, развејавају се као прах на јаком ветру све мрачне помисли; од душе одступају тегобност и досада, прилазе јој и у њој се настањују лакоћа, спокојство, мир, утеха, радост. Слава Богу!
Слава Богу! О речи тријумфа, речи проглашавање победе, речи весеља за све верне Божије слуге, а страха и пораза за све Његове непријатеље, речи уништавања њиховог оружја! То оружје је грех, то оружје је телесни разум, пала човекова мудрост. Она је настала из пада, њен први узрок је грех, њу је Бог одбацио, она непрестано бесни на Бога, њу Бог стално одбацује. Око онога којег је невоља ранила узалуд ће се сабрати све земље, безуспешно ће га лечити лековима красноречивости, философије; бесплодан ће бити труд самог невољника ако пожели да размрси много заплетену мрежу невоље напорима сопственог разума. Веома често, скоро увек, разум се потпуно губи у тој много заплетеној мрежи! Често види да је са свих страна обмотан, затворен! Често му се чини да су и избављење и сама утеха већ немогући! И пропадају многи под неподношљивим притиском тешке туге, умиру од смртне ране, страдалничке ране, не нашавши на земљи никакво средство довољно моћно да излечи ту рану. Земаљска Мудрост се показала свим својим средствима: сва су показала Да су немоћна, ништавна. Занемари, највољенији брате, ону коју је одбацио Бог! Одложи у страну сва оружја свог разума! Прими оружје које ти даје неустрашивост Христове проповеди. Заједљиво ће се подсмехнути човечија мудрост кад види оружје које нуди вера; пали разум, због своје мржње према Богу, неће оклевати да изнесе најумније приговоре, пуне учењачког скептицизма и ироније. Не обрати никакву пажњу на њих, на оне које је Бог одбацио, на непријатеље Божије. У својој невољи почни да изговараш из душе, да понављаш – без икаквог размишљања – речи: слава Богу! Угледаћеш знамење, угледаћеш чудо: те речи прогоне жалост, призваће у срце утеху, учиниће оно што нису могли да учине ни разум разумних ни мудрост мудрих на земљи. Постидеће се, постидеће се тај разум, та мудрост, а ти, избављен, исцељен, верујући живом вером, доказаном теби у теби самом, узносићеш славу Богу!
Слава Богу! Многи угодници Божији волели су да често понављају ове речи: они су окусили у њима скривену силу. Када год је свети Јован Златоусти беседио са духовним пријатељима и браћом о неким приликама, нарочито о невољама, он је као камен темељац, као основни догмат беседе увек постављао речи: За све слава Богу! По својој навици, коју је црквена историја сачувала за касније потомство, он је, ударајући кажипрстом десне руке по испруженом длану леве,[5] увек почињао своју беседу речима: За све слава Богу!
Браћо! Навикнимо се и ми да често славословимо Бога; прибегавајмо том оружју у нашим невољама; непрестано славословимо Бога и тиме одбијмо, сатримо наше невидљиве непријатеље, нарочито оне који настоје да нас оборе тугом, малодушношћу, роптањем, очајањем. Очишћујмо себе сузама, молитвом, читањем Светог писма и светоотачких дела, да бисмо постали видеоци Божијег промисла, који све види, свиме влада, свиме управља, све усмерава по неистраживим судовима својим према циљевима, познатим једино Богу. Када постанемо видеоци Божијег управљања, бићемо у побожности, ненарушивом миру срца, у потпуној покорности и чврстој вери, дивићемо се величини несазнајног Бога, Њему ћемо узносити славу сада и у векове векова.
Достојно и праведно је да творевина непрестано славослови Тебе, Бога Творца, који си нас по јединој, бескрајној, несазнајној Твојој благости извукао у живот из ништавила, украсио лепотом, славом Твога лика и обличја, увео у бескрајно блаженство и насладу раја.
Чиме смо вратили Доброчинитељу? Шта је Саздатељу принела у благодарност земља којој је Он дао живот?
Сложили смо се са Твојим непријатељем, са анђелом који се побунио против Бога, са начелником зла. Услишили смо речи хуле на Доброчинитеља: одлучили смо да нашег Творца, свесавршену благост, сумњичимо за завист.
Авај, какво помрачење! Авај, какав пад ума! Са висине боговиђења и богословља, наш род, у нашем праоцу, муњевито пада у понор вечне смрти…
Прво је пао сатана; светли анђео постао је мрачни демон: пошто није имао тела, сагрешио је умом и речју. Уместо да у непорочном весељу, са осталим светим анђелима, славослови Бога, Доброчинитеља, он је заволео хулу на Бога. Чим је зачео мрачну, смртоносну замисао, чим ју је остварио кобном речју, сличној најљућем отрову, одмах је потамнео, изменио се, сурвавајући се неисказивом брзином из високог Едема на земљу. О брзини његовог пада сведочи превечна реч: Видјех сатану гдје паде са неба као муња.[6]
Након пада анђела уследио је исто тако брз човеков пад, започет оног трена када је човек прихватио мрачну, богохулну Помисао, за којом је уследило нарушавање Божије заповести. То нарушавање је већ било предузето прикривеним презирањем, одбацивањем Бога.
Авај, каква заслепљеност, какво страшно сагрешење, какав страшан пад! Пред тим сагрешењем, пред тим падом казне су мале: изгон из раја, стицање хлеба насушног у зноју лица, рађање деце у мукама, враћање у земљу од које је Творац узео наше тело.
А Ти, шта чиниш, доброто безмерна? Чиме Ти враћаш за Нашу освету, којом смо Ти платили прва доброчинства Твоја?
Чиме награђујеш за непослушност Теби, за неверовање у Тебе, за прихватање ужасне хуле на Тебе – на Тебе који си самодоброта, самосавршенство?
Ти враћаш новим добрим делима, већим од првих. Једним од Твојих божанских лица прихваташ човечанство – прихваташ, осим греха, све наше слабости, које су се залепиле за човекову природу после његовог пада. Ти се откриваш нашим очима, човечијим телом прикривши неиздрживу славу Божанства; Ти, Реч Божија, јављаш нам реч Божију кроз глас, кроз реч човечију. Твоја сила је сила Бога. Кротост твоја је кротост јагњета. Твоје име је име човека. То свесвето име окреће небо и земљу. Како утешно и величанствено звучи име Твоје! Када уђе у ухо, кад изађе из уста, оно улази и излази као бесцено благо, као бисер бесцени.
Исус Христос!
Ти си и Господ људима, и човек. Како си чудесно, како си изврсно сјединио Божанство и човечанство! Како чудесно дејствујеш! Ти си и Бог и човек! Ти си и Господар и слуга![7] Ти си и Жрец и Жртва! Ти си и Спаситељ и Судија васељене, који долази и не гледа ко је ко! И лечиш све болести! И посећујеш, примаш грешнике! И васкрсаваш мртве! И заповедаш мору, ветровима неба! И чудесно се умножавају хлебови у Твојим рукама и доносе хиљадоструки род – сеју се, жању, пеку, ломе у исто време, у истом трену. И гладан си да би нас избавио од глади! И жедан си да би престала жеђ наша! И пролазиш земљом нашег изгнанства и умараш себе да би нам вратио нашом кривицом изгубљену мирну, сладостима испуњену, небеску природу! И проливаш свој зној у Гетсиманском врту да бисмо ми престали да проливамо наш зној у стицању хлеба за стомак, да бисмо се научили да га проливамо у молитвама за достојно причешћивање небеским хлебом. Трње, израсло из земље коју смо проклели, Ти си прихватио на своју главу; трњем си крунисао, израњавио своју пресвету главу! Лишили смо се рајског дрвета живота и његовог плода, а он је давао бесмртност онима који га пробају; Ти си, распет на крсном дрвету, постао за нас плод који дарује вечни живот својим заједничарима.
И плод живота и дрво живота открили су се на Земљи, у земљи нашег изгнанства. Тај плод и то дрво изврснији су од рајских; они су давали бесмртност, а ови дају бесмртност и Божанство. Својим страдањима Ти си излио сладост у наша страдања. Ми одбацујемо земаљске насладе, а страдања бирамо за своју судбину само да бисмо постали причасници Твоје сладости! Као предокушавање вечног живота, она је сладоснија и драгоценија од пролазног живота! Ти си уснио ^смртним сном, но он није могао да Те задржи у вечном сну, Тебе – Бога! Ти си устао и даровао нам буђење из тог сна, из тешког смртног сна, даровао си нам блажено и славно васкрсење! Ти си вазнео на небо обновљену нашу природу, сео си са десне стране превечног, Теби савечног, Оца Твога! Ти си учинио Оца Твога и нашим Оцем! Ти си нам открио пут према небу! Ти си нам на небу припремио обиталишта! Ти управљаш њима, примаш, одмараш, тешиш уморне странце који су на земљи веровали у Тебе, призивали Твоје свето име, испуњавали Твоје свете заповести, православно и побожно служили Теби, носили Твој крст и пили Твоју чашу храбро, са благодарењем Теби, славословећи Тебе!
Слава Теби, Саздатељу нерођених! Слава Теби, Искупитељу и Спаситељу палих и погинулих! Слава Теби, Богу и Господу нашем! Даруј нам да и на земљи и на небу славословимо, благословимо, хвалимо благост Твоју! Даруј нам да отворених очију гледамо страшну, неприступну, величанствену славу Твоју, да њу вечно гледамо, да се њој поклањамо, и у њој блажени будемо. Амин.
Свети Игњатије Брајнчанинов
Сергијева пустиња, 1846. године
Из књиге: “Аскетски огледи”
Напомене:
- Pим 11,34.
- Mт 10,30. Лк 21,18.
- Пс 15, 8.
- Преподобни Јован Карпатски, Добротољубље, том 4, гл. 25.
- Histoire du Christianisme par Fleury, liv. 21, chap. 19
- Лк 10,18.
- Лк 14, 17. Објашњење блаженог Теофилакта
преузето:http://vizionarski.wordpress.com
