„Ништа док не устане кука и мотика“, „Мораће нека крв да падне“… Овакве изјаве се често могу чути из уста озлојеђеног народа, коме је доста свега, и власти и кризе, и Америке и Европске уније, и Вучића и Дачића. Доста им је што су Срби понижени на сваком кораку, што влада таква неправда према нашем народу, што нам ЕУроатлантски и ватикански окупатори отимају Косово и Метохију, што ништа не може да се уради и заврши без „јаке везе“ и што смо незадовољни и несрећни.
Да ли је решење за овакво стање дизање буне, излазак на улице или нешто још жешће? На кога се можемо ослонити данас, као држава и нација?
Свима је добро позната изјава да су „Срби небески народ“. Данас се ова изјава често исмева од стране другосрбијанаца и аутошовиниста, али није згорег поменути да ову чувену реченицу уопште није смислио Србин, већ Јеврејин – Енрико Jосиф.
Као одличан познавалац историје и јеврејског и српског народа, Енрико Jосиф је сматрао да су Срби и Jевреји судбински повезани, две нације које су можда највише од свих пропатиле и биле сатанизоване. Знајући ово, можемо ли извући неке поуке из историје израелског народа које можемо применити већ данас? Да ли се Србија налази у сличном положају као и Jудеја у I и II веку и да ли ће нас отпор окупатору заснован на поуздању у своје снаге коштати као и Јевреје тога времена?
Србија данас – Јудеја некад
У I и II веку, остаци некада моћне израелске државе, налазили су се под окупацијом паганског Рима, након што су се током неколико векова на том простору смењивали различити окупатори – Вавилон, Персија, Александар Македонски, Селеукиди… Након кратког периода слободе под Хашмонејцима, Јудеја и Јерусалим су пали под римску окупацију.
Свето писмо јасно говори који је разлог што су Jевреји потпадали под власт паганских народа: „Ако не будеш слушао глас Господа, свог Бога, и не будеш савесно поступао по свим његовим заповестима и његовим одредбама које ти данас дајем, сва проклетства доћи ће на тебе и стићи ће те. Господ ће учинити да те поразе твоји непријатељи.“ (5. Мојсијева 28:15,25).
Да ли је то случај и са нашом земљом? Нарочито, последњих стотинак година. Довољно је само погледати у каквом стању се нашла наша земља после херојских победа у Првом светском рату. Владика Николај и Арчибалд Рајс су били попут старозаветних пророка који су упозоравали наш народ где ћемо завршити ако наставимо да градимо друштво у коме су елиту чинили ратни профитери, шпекуланти, забушанти и квази-интелектуалци, а не ратни хероји, домаћини и људи који имају знање о Богу. Други светски рат, братоубилачки рат међу Србима, Јасеновац, Јадовно, јаме и каме су нам дошли као последица нашег избора на који су нас Николај и Рајс упозоравали. Потом је дошао социјализам, који је „укинуо“ морал, притом уништавајући темељ државе – село и сељака. Након социјализма, добили смо демократију у којој на лажираним изборима бирамо између различитих послушника окупатора.
Ако упоредимо ситуацију у којој су се Jевреји налазили током власти Римљана, видећемо многе паралеле са Србијом данас. Jак национални и религијски понос није дозвољавао Jеврејима да се помире са окупацијом, која им је дошла као последица непослушности Богу. С једне генерације на другу су се преносиле приче о славној прошлости и прецима, које су дух слободе одржавали у животу. Зар они да робују неком безбожничком народу? Можда и више од самог окупатора, Jудејци су мрзели припаднике свог народа који сарађивали са окупатором – порезници (цариници) су били међу најомраженијима (Матеј 9:9-12, Марко 2:13-17, Лука 5:27-32). На власти се налазила поданичка династија коју су поставили Римљани и која се на најбруталније начине обрачунавала са својим противницима. У покушају да умире грађане, сарадници окупатора су дограђивали у улепшавали Храм у Jерусалиму. Храм је споља бивао све лепши, а људи изнутра, у свом карактеру, све безбожнији.
С друге стране, и данас, после духовног и културног геноцида који се спроводи над нама, у Србији и другим српским земљама и даље живи дух косовских јунака, хајдука и устаника. Национални понос је веома јак. Колико пута смо чули приче у којима се помињу златне кашике на српском двору и швапски прсти као контраст. Готово да нема Србина и Српкиње, а да им се не диже коса на помен разних НВО, форума, комисија и одбора за људска права, и којекаквих других страних плаћеника и шпијуна. На власти се смењују странке које плаћа окупатор, и које, мање-више, имају исте политичке „вредности“. На прошлогодишњим изборима смо присуствовали безочној крађи гласова, после ког је српска скупштина остала без праве опозиције. Власт на свим нивоима функционише попут секте, с обзиром да је готово немогуће било шта урадити без партијске књижице.
А, наши верски поглавари с поносом истичу да се цркве и манастири граде, да више нема комунистичких забрана и да се народ све више интересује за Цркву. Ипак, јасно је да је стање све горе.
Разлог окупације – окретање од Бога, а не геополитика
Где је суштина проблема?
Погледајмо шта каже Божји пророк Исаија на самом почетку своје књиге:
„Тешко грешном народу, народу огрезлом у преступима, злочиначком роду, поквареним синовима! Оставили су Господа, презрели су Светог Бога Израеловог, леђа су му окренули. Где да вас још ударим, кад се све више буните? Цела је глава болесна, цело је срце изнемогло. Од главе до пете нема на телу здравог места. Озледе и модрице и отворене ране – нису очишћене ни завијене нити су уљем ублажене. Земља вам је у пустош претворена, градови су вам ватром спаљени, туђинци вам њиве пред очима изједају, пустош је као кад харају туђинци.“ (Исаија 1:4-7)
Бог преко пророка Исаије недвосмислено поручује – окупација није последица односа снага у међународним односима, геополитике, мале војне или економске моћи; окупација је последица окретања од Бога.
Празну форму верских ритуала и пуних храмова, без истинске послушности Његовим законима, Бог презире: „‘Шта ће ми мноштво ваших жртава?’, каже Господ. ‘Сит сам овнујских жртава паљеница и сала од угојених животиња. Не марим за крв јунаца, јагањаца и јараца. Када долазите да се покажете пред мојим лицем, ко то тражи од вас, ко тражи да газите моја дворишта? Не доносите више безвредне приносе од жита! Кад ми је одвратан. Држите младине и шабате, сазивате зборове – а ја не подносим кад се на свечаним зборовима окупљате, па онда врачате. Ваше младине и свечаности мрзи моја душа. Бреме су ми постале, уморио сам се од њих. Када ширите своје руке, затварам очи пред вама. Многе молитве изговарате, али ја их не слушам, јер су вам руке пуне крви. Оперите се, очистите се, уклоните злоћу својих дела од мојих очију, престаните зло чинити. Учите се добро чинити, тражите правду, укоравајте тлачитеља, правду дајте сирочету, браните право удовице.“ (Исаија 1: 11-17)
Бог поставља пред нас сасвим јасан избор:
„Ако се одазовете и послушате, јешћете добра ове земље. Али ако се опирете и будете бунтовни, мач ће вас прождрети.’ То су речи из Господњих уста.“ (Исаија 1: 19-20)
Посебно је значајно што је ову поруку Бог преко пророка Исаије упутио непосредно пред пад северног дела некада моћног израелског царства. Владари и народ Северног царства нису послушали Божји позив, и њихова држава је уништена, а они одведени у ропство. (2.Царевима 17) Сличне поруке је Бог слао и Јужном царству – Јерусалиму и Јуди, али ни они нису послушали, па су доживели судбину Северног царства. (2.Царевима 24 и 25) Да ли и нас очекује слична судбина ако овако наставимо?
Устанак без стварног ослонца на Бога
Како су Jевреји покушали да се отргну јарма? Да ли су се покајали, понизили и сачекали да им Бог подигне ослободиоца, као што можемо да читамо нпр. у Књизи о судијама? Не! Поноситог, али непокајаног срца, дигли су се на оружје против Римљана. Оба пута, и 70. и 135. године су тешко поражени, јер нису слушали Оног у кога су се уздали само на речима.
Шта очекивати од устанка који је подигнут у таквом духу? Да ли би се и нека српска оружана побуна против окупатора завршила другачије? Питање свих питања је како очекујемо да Бог буде уз нас када се ни најмање не држимо онога што је Он рекао? На основу чега Бог може да се умеша у ток наше историје ако баштинимо исте вредности као и окупатор?
Смета нам геј-парада, али не и неморал међу супротним половима. Не сметају нам наше разголићене сестре и кћерке, због којих је Београд постао један од европских центара „лудог ноћног живота“. Заборављамо да Апостол Павле у исту групу ставља и блуднике и мужеложнике (1.Коринћанима 6:9-10)
У тој групи се налазе и пијанице, а многи од нас кад мало попију, сете се српства, док им је у другој руци цигарета у некој задимљеној биртији. Већина би хтела за супругу да има верну жену, мајку и домаћицу, али не пропушта прилику да легне са сваком која је рада за тако нешто. Да ли је потребно говорити о охолости, сујети, неслози и лењости, како духовној тако и физичкој…
Бог је бранилац, али…
Хоћемо да дижемо буне, а нисмо покренули ону најважнију – у својим срцима, против греха, који нас одваја од нашег Оца. Плашимо се велике војне силе наших противника, а заборављамо да је сва најсавременија војна опрема безвредна за Бога и да Њему нису потребне пушке и авиони да би нас ослободио.
У доба старог Израела, док се Божије име прослављало како је требало, 3 пута годишње, сви одрасли мушкарци су долазили у Jерусалим. То је подразумевало напуштање граница. Ипак, ниједан од околних непријатељских народа, није смео ни да помисли да упадне у Божију земљу, јер су добро знали шта би следило у том случају.
Зар би нам Господ ускратио овако нешто кад бисмо се искрено покајали и прихватили савез са Њим? Бог каже: „О, кад би народ мој слушао Мене, брзо бих покорио непријатеље његове, и на противнике њихове дигао бих руку своју.“ (Псалми 81:13-14)
Многи се данас погрешно уздају у појединце, или државе, надајући се да ће спасење стићи од њих. Постоје чак и пророчанства о томе да ће се у будућности појавити нека личност, као на пример руски цар, који ће ослободити Косово и Метохију од Шиптара. Поред тога што овакве тврдње немају утемељење у Светом писму, Бог недвосмислено говори да прво мора доћи до унутрашње промене, на нивоу појединца. Другим речима, потребно је да се држимо јасних упутстава из Светог писма, за које Господ каже да “нису претешка за тебе нити предалеко од тебе. Нису на небесима …ни преко мора … Jер је реч сасвим близу тебе, у твојим устима и у твом срцу, да би по њој поступао.“ (5.Мојсијева 30:14)
Браћо и сестре, крајњи је час да се уозбиљимо. Нека свако крене од себе да изучавамо и примењујемо Божје речи уз молитву, јер “Све је Писмо надахнуто од Бога и корисно за поучавање, за укоравање, за поправљање, за васпитавање у праведности” (2. Тимотију 3.16) – да се не бисмо у својој сили опирали окупатору и доживели судбину Jевреја после 135. године.
Аутор: Никола Jелачић
