Ако упоредимо опис демонског феномена који се у делима Светих Отаца назива „прелешћу“, молитвену праксу монашких редова у римокатолицизму, методе јогина и вежбе многих савремених психотерапеута у примени метода аутотренинга, увидећемо запањујућу сличност: за време молитве прелешћени су визуелно представљали духовни свет и доводили себе до стања у коме су чули гласове духова које су сматрали за анђеле, осећали задах који су држали за миомирис небеског света и тако даље, то јест, њима се, као и следбеницима Сведенборга, духовни свет причињавао као наставак и аналогија земаљског света, само на вишем степену постојања.
Тешко нам је да кажемо да ли су они стварали те фантастичне представе духовног света снагом своје уобразиље и тиме западали под власт духова зла – демона, или је пак демон, као уметник и живописац, улагао у њих своје сопствене слике као плодове маште, и тиме као да се увлачио у њихове душе. Сво то визионарство изазивало је код човека осећање сопствене изабраности и важности, које су прелазиле у духовну гордост.
А пошто је у Православној Цркви, којој су припадали, дејствовала сила благодати која им се супротстављала, то је таква прелешћеност често прелазила у бесомучност.
У западној цркви, а пре свега у монашком реду језуита, највећем по броју припадника и утицају, разрађен је читав комплекс вежби: полумедитација-полумолитава у којима монах, закључавајући се у своју келију, визуелно замишља пакао и рај у сликама које подсећају на „Божанствену комедију“ Дантеа. Поистовећивати духовни свет са сликама и облицима материјалног света значи добровољно уводити себе у област духовне лажи.
Опис духовног света код Светих Отаца заснован је на символу, који не само да даје одређене асоцијације и аналогије за усмеравање и узвишавање човечије мисли, него наглашава своју условност, то јест остаје средство изражавања. За припадника западне цркве символ постаје фотографија, копија, одраз. Код таквог човека напетост душевних осећања доводи до степена соматских опажања: њега може да опрљује замишљени пламен, он може да осећа бол од мучења, да доживљава усхићење налик на екстазу, када живописно замишља себе у рају, на његовим рукама и ногама могу да се отворе ране – оно што се назива стигматизам, када у души поистовећује себе са Исусом, прикованим на крсту.
Свет духовне лажи, у који језуита себе добровољно уводи посредством медитације, не само да изопачава његов религиозни живот, него и морално осећање.
Други визионар, не мање познат од Лојоле, Тома Кемпијски, наговештавао је да му је у келију долазио Христос ради разговора с њим. Многи трактати римокатоличких монаха написани су у форми дијалога са Христом, то јест, за католика који је поверовао у истинитост таквих сусрета, дела визионара треба да се чине као наставак Јеванђеља – Христових беседа са ученицима.
Нама се чини да је догма о непогрешивости папе могао бити прихваћен само на основу колективне, распаљене уобразиље. Карактеристично је да су творци и коментатори те догме били језуити.
Ми овде не говоримо о римокатоличким „аскетесама“, као што је Анђела, које су Христа замишљале у виду драгог (вољеног човека) не у символичком, него у буквалном смислу. Треба рећи да у целокупној православној светоотачкој литератури нећемо наћи ни једно дело које је написано у форми Христових разговора са човеком осим, разуме се, химнографских дела која имају условно символички карактер.
У јоги су разрађени комплекси вежби које помажу развој моћи уобразиље и фантазије. У одељку „Раџа јога“, што значи „царски пут јоге“, варирају се разнолике визуелне медитације. Овде се ментална снага човека проверава способношћу да по својој жељи ствара живописне слике, и да живи међу тим сликама као у свету који је створио. Понекад сами јогини нехотице одају тајну да су неки од њихових соматских (телесних) феномена немогући без учешћа духова.
У последње време тржиште књига испуњавају разни приручници и упутства за психотерапију, у којима главно место заузима аутотренинг. Те вежбе засноване су на аутосугестији [самонаговарању] и мисленом контакту са сликом створеном сопственом уобразиљом. Међу свим набројаним појавама постоји нека генетичка веза, па и изузетна сличност.
Треба рећи да слични методи постоје у зен-будизму и у неким муслиманским дервишким редовима. Ваља рећи и да је визуелно представљање и замишљање духовног света не само вулгаризација вишег метафизичког бића, него су замишљање и фантазија тесно повезани и са човечијим страстима, и зато у сферу религије продиру душевне страсти и образују лажне духовне доживљаје, то јест сурогат религије.
Овде је један од узрока због којих су за нас неприхватљива екуменистичка учења о спасоносности свих хришћанских конфесија, а нарочито гледиште да се Православље и римокатолицизам само споља [привидно] међусобно разликују.
Ми такође сматрамо погубним за човека призив теософије: да изучавамо искуства свих религија, посебно шиваитских секти, адваита – јогина и других, да бисмо њиховим посредством „продубљивали“ хришћанство.
Навели смо низ примера да бисмо помогли у увиђању симптома једне исте болести – од древног незнабожачког [паганског] дионисијства до савремених визионара.
Пре много година разговарао сам са човеком који се заносио теософијом и штајнеризмом, и, у исто време, сматрао себе православним. Говорио је да се бави Исусовом молитвом, користећи истовремено учење по „Добротољубљу“ и начин дисања јогина. Одговорио сам да је то немогуће већ и зато што дисање јогина претпоставља дубоки удисај и издисај, а такође и изражени покрет дијафрагме, који ће привлачити пажњу на предео трбуха, од чега су одвраћали Свети Оци.
Поред тога, јога препоручује да се за време медитације пажња усредсређује на плексус. Упозорио сам га да такви експерименти могу да се заврше растројством нервног система. Затим сам решио да испробам на себи шта се дешава за време такве „еклектичке“ молитве и приметио следеће: дубоко дисање почело је да гуши молитву, а затим сам осетио да се молитва повукла не само из душе, него и из свести, као да се, сликовито говорећи, срце заклопило и молитва била изгнана.
Срео сам се са тим човеком још једанпут и покушао да га убедим да је Исусова молитва присуство Исуса кроз благодат и да не може бити изнета из Православне Цркве и деловати као какав талисман. Када се јавио преподобном Пахомију, ђаво је говорио: „Ја сам Христос“. У неправилној молитви ђаво може да отме туђе име. Такође сам му рекао да садржај рађа форму, у овом случају – метод, и да је за Исусову молитву потребно бити православан а не теософ, да је сама Исусова молитва Предање Православне Цркве, а не теософија, да је неопходно руководити се саветима Светих Отаца, а не експериментисати над собом, те да ће он, ако је штајнеровац, призивати лажног Исуса – сунчани еон, а у ствари Луцифера. На то је антропософ одговорио надменим смешком, са каквим становник престонице гледа на провинцијалца.
Чуо сам да професор Бутејко верује у Бога. Једна од његових ученица, по специјалности лекар, говорила је да он чак саветује да се за време вежбања на вољном задржавању дисања произноси Исусова молитва, позивајући се на то да таквих упутстава има код неких отаца. Али то није тако. За вежбање по Бутејку треба се максимално опустити, док Свети Оци уче да је за време Исусове молитве потребна одређена напрегнутост која је усмерена ка срцу, као и будност тела, а не само будност душе. Опуштање води човека у дремеж, и молитва се од унутрашње беседе са Богом овде претвара у одбројавање удисаја и издисаја.
Опасно је експериментисати не само са богословљем, него и са мистиком, и зато треба да схватамо и да творимо учење о Исусовој молитви онако како су нам заповедали аскети Православне Цркве, на основу благодатног опита који је постао део црквеног Предања.
