Трећи и четврти век су били времена тринитарних спорова. Пети и осми – установљење христолошких догмата. Четрнаести век – изјашњење односа трансцендентног и иманентног у Богу. У двадесетом веку, у вези са теософским и екуменским тежњама, модернисти су заменили догмате вере у Цркви сложеном проблематиком, у којој се појављују два задатка: засновати неверје или сумњу у постојећу историјску Цркву, и стимулисати потрагу за непостојећом црквом. Пошто је центар духовног живота Православља Евхаристија, онда и она, по логици ствари, због бољег расположења, мора да постане предмет ревизионистичке критике и успостављања нових концепција.
И тако, први задатак модерниста је – да се обришу границе историјске Православне Цркве, да је учине нечим аморфним, неодређеним, нечим што мења егзистенцијално схватање, да је преведу у област субјективизма и психологизма, да поруше чврсте спољашње оријентире.
Теософи говоре: трагајте увек за истином, рушите ауторитете, где је догмат – тамо истина не постоји. Нама убацују мисли: ”црква је увек и нигде, то схватање зависи од ширине нашег духовног погледа. И тако, ломите ограде, који ограничавају Цркву, они не допиру до неба.“
Очигледно, коначна последица таквих жеља и ломова ће бити закључак да је Црква космос, да је светиња само постојање, и да је сваки човек – теург у нерукотвореном космичком храму; да певање птица, изласци и заласци сунца, кретање звезда – то је васељенска литургија.
Сада је модернистма неопходно да се приону за Евхаристију, да покажу, да она није истинско Тело и Крв Христова, већ само образ Његовог Тела и Крви. Коначни извод такве концепције ће бити да је сваки човек – теург, који узевши грозд винограда, или да кажемо, јабуке, а ако нема ничега под руком, онда грумен земље и поверовавши да је то тело и крв Христа кроз визуализацију или медитацију, може да се причести њиме као у време Литургије.
До тога је очигледно још далеко, али је посао већ започео. Овде је иста стара метода: дрско оптужити Цркву за одступање од Православља, убедити људе, да се она неколико векова налазила у католичком плену, да је она духовно и интелектуално заспала и да је сада дошло време да се она пробуди.
У стварности, под видом очишћења од заблуда, модернисти покушавају да дају постојане ињекције протестантског отрова у православно богословље, док људи не престану да схватају, у чему се састоји Православље. Нећемо заборавити, да је протестантизам чекићем разбијао олтаре, под призивима повратка Древној Цркви и Светим Оцима.
У садашње време, налазимо се у периоду скривене реформе, или ако је угодније, припреми за њу, дубоком испитивању са локалним сукобима, да би се одредило у ком смеру треба да се воде битке, по којим тачкама и у ком поретку морају да се наносе удари.
Желимо да приметимо једну од особености некоректних богословских полемика. То је коришћење цитатима, намерно рашчлањених и изолованих од контекста. У патристици постоје различити правци: посланице, лична писма, проповеди, богословски трактати, химне, дијалози, итд.
Например, у писмима и проповедима се широко употребљавају метафоре, поређења, слике, ради давања одређене представе, чак асоцијативног карактера, кроз земна поређења, труде се да приближе ум метафизичким суштинама и духовним тајнама.
И химнографији, језик је још условнији; њен циљ је – емоционални гнозис, познање посредством доживљаја.
За богословске трактате карактеристична је максимална тачност речи, обраћење од вишедимензионалности слика ка једнодимензионалности идеје, строга терминологија и предупређивање семантичке сложености, која води ка неадекватним схватањима. Врхом савршенства таквог богословског језика јесу установе и ослуке васељенских и Помесних Сабора.
Полемичари морају то знати, међутим, чине као да језичка (филолошка и лингвистичка) анализа јесте новост, која није још дошла до њих.
Затим се у избору цитата пројављује волунтаризам. Они цитати, који не одговарају циљу полемичара, штавише противрече његовој концепцији, игноришу се као да их уопште нема, а затим се дешава монтажа цитата по раније зацртаном плану. Неискусном читаоцу је тешко замислити, да су алтернативне изреке Светих Отаца искључени из таквих дела. Овде се налазимо пред парадоксом, који може да звучи дрско и чак богохулно: лаж, кроз речи Светих Отаца.
У Православљу је увек постојала и постоји богословска традиција.
Трећа лаж савремених модерниста је – дискредитација Предања. Као што је Свето Писмо немогуће схватити без Светог Предања, тако и отачка дела и мисли Светих Отаца није могуће схватити ван корита црквене традиције. Зато се она са великом силом подвргава нападима од стране модерниста. Тако, например, да би дискредитовали Посланице Источних Патријараха, Јерусалимског Патријарха Доситеја, највећег борца са католицизмом крајем седамнаестог века, помоћу литературних интрига представљају скоро проводником католицизма.
А Светог Филарета Московског, једног од најзначајнијих црквених делатника 19-ог века, скоро пленом у рукама обер-прокурора Свештеног Синода, Протасова. А то је зато, да би се дискредитовао „Катихизис“ Светог Филарета, који у себи носи богословску традицију Православља.
Да би створили еклесиолошку забуну, потребно је створити забуну у питањима Евхаристије, и део савремених литургичара се прихватило тога, како би рекли, „засукло је рукаве“. Код цара Соломона је написано: „Време разбацује камење и време их сакупља“.
Ти „добри“ људи желе да разбацају камење древног храма, а затим да их сакупе, само у другачијем виду.
Овај чланак сам започео као увод у питање Евхаристије, вештачки покренутом у данашње време. Али се он односи у истом том степену и ка ревизији других основа Православног вероисповедања. У њој су позиција и методе модерниста дани у најопштијој шеми, као тачком обележени.
Мислим, да они имају самостални значај, и зато сам сматрао да са тим упознам читаоца.
Архимандрит Рафаил Карелин
