„Али зашто сте ви толико ускогруди фанатици? Зашто тврдите да ван Православне Цркве нема спасења? Нема разлике. У истог Бога верују сви – муслимани и хришћани, Јудеји и будисти. Разлика је само у обредима. И зашто бити упоран у својој искључивости? Зар мислите да Свевишњи неће примити муслимане Себи? Њему је свеједно ко у шта верује. Главно је да је човек био добар!“
Ове речи је чуо сваки хришћанин, заиста, не мање од сто пута. Често се дешава да се ово нечестиво учење чује из уста оних, које непажљиви свештеници из неког разлога пуштају Светој Чаши.
Заиста се може одбацити да је Бог – Један? Јер још апостол Павле је рекао: „да нема ниједнога другога Бога осим једнога“. (1. Кор. 8:4). Господ је јединствени Владар светова, Он је Бог – и Јудеја и незнабожаца (Рим. 3:29). Обичан здрав разум показује да не могу бити два Свудаприсутна – једноставно не би било места за Обојицу. Међусобно би се ограничавали.
Али ако је очигледна чињеница Јединства Божије Природе, из тога никако не следи да сви знају за Бога, тим више да Га знају и да га истински поштују. Фраза „сви у истог Бога верују“, лажна је бар зато што у свету има много атеиста – и комуниста, и будиста, и шаманиста. Они уопште не верују ни у каквог Бога.
Ако говоримо о другима, из чињеница постојања Бога Творца уопште не значи да Га људи поштују.
Може се навести овакав пример. Многи знају председника Русије, али зар то значи да се сви односе лојално према њему, тим више да схватају све његове потезе? Тако и многе милијарде људи знају за постојање Бога. Али огромна већина Га доживљава као далеку и несхватљиву Силу, например, у исламу није прихваћено да се говори да је Алах Личност. Он је пре Нешто, Закон, који кажњава и награђује по својој вољи. Тако и у кабали Еин-Соф не може се познати и не познаје било шта. То је пре римљанска Темида, него Бог који открива Себе у Светом Писму. То је светлост далеке ломаче која не може да загреје душу.
Овај појам је у стварности заједнички људима. Није случајно да „символ вере“ малограђанина звучи:
„Постоји Нешто. Али шта, не знам.“
Притом се са тим „Нешто“ обично повезује појам праведности. Није случајно да при свакој увреди говоре:
„Да постоји Бог, зар би допустио ово?“
Али зар се такво знање може назвати нормалним? Представите себи да вас зову да се жените невестом о којој ништа не знате. И када питате: „Ко је она?“, одговарају вам: „Она је праведна и никоме није позната.“ Зар је могуће тај одговор сматрати за задовољавајући?
Заиста већина људи зна о Богу много мање од послодавца који прима новог радника. Али при том из неког разлога се сматра да је то лоше прикривено незнање довољно да би се спасили. При чему је незнање повезано уопште не са тим што код људи нема могућности да сазнају за Бога, већ са тим да просто нема жеље.
Догађа се иста ствар као у Јеванђељу. Уместо да људи иду на Божију гозбу, људи томе претпостављају копање у повртњаку и бављење породичним и националним расправама. Оне који упорно позивају желе да у најгорем случају убију, а у најбољем назову идиотима. Зар они наивно мисле да ће Бог омчом довући Себи оне који Га не воле и не сматрају за ништа?
„Незнање Оца је исти преступ као и борба против Њега“, говорио је Минуције Феликс.
Само се у православном хришћанству човек толико јако увлачи у Божански живот да сагледава тајанствени пламен Триједине љубави. Често међутим говоре:
„Постоје искрени људи у другим религијама? Зар ће и они погинути?“
Заборавља се притом да је лажно знање о Богу још страшније од незнања. Јер незналица може постати свестан свог недостатка и бити посвећен у тајну Божију. Онај ко верује у лаж није склон трагању. Он сматра да већ поседује све. Чак и у обичном животу човек који нема карту, има већу наду да ће доћи до циља од оног ко има лажну карту. Бољи је немарни лекар који једноставно не лечи, од самоувереног шарлатана. у последњем случају болесник једноставно нема шансе. Тако је и у делу богопознања. Убеђени иноверац није у стању да без директног Божијег мешања увиди светлост. Тако говори Бог: „Знам дјела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих. Јер говориш: Богат сам, и обогатио сам се, и ништа ми не треба; а не знаш да си несрећан, и јадан, и сиромашан, и слијеп, и наг. Савјетујем ти да купиш од мене злата огњем жеженога, да се обогатиш; и бијеле хаљине, да се обучеш, те да се не покаже срамота голотиње твоје; и масти да помажеш очи своје, да видиш“ (Апок. 3:15-18)
Тако је и са другим религијама. Што је више човек укорењен у своју лажну традицију, теже му је да се избави из ње. Пракса мисионарења показује да се Богу чешће обраћају они који са једне стране нису изгубили осећање Истине, а који су, са друге, отишли од своје лажне вере. И Јеванђеље нису прихватили књижевници и фарисеји, већ прости рибари. Зато не треба одобравати религиозно трвење муслимана или Јудеја, већ пре показивати сву бесмисленост њихових заблуда како су то чинили Светитељи. Зло чине они који их поздрављају за њихове празнике, самим тим подржавајући њихову греховну упорност.
У једној књижици се наводи пример када се свештенику обратио Татарин са питањем: „Шта да ради ако му браћа сметају да иде у џамију?“ Шта је треба да каже нормалан пастир? Наравно – „одбаци ислам, прими крштење и иди у манастир, ако желиш брже да угодиш Богу“. Али овај је одговорио:: „иди у џамију два пута недељно и слушај мулу“. Аутор књижице сматра тај савет некаквом врлином. Није случајно што је мула позитивно оценио тог лажног пастира. У стварности то је једноставно подлост. Због лажног хуманизма свештеник је једноставно одгурнуо несрећника у још већи заблуде и осудио га на вечну пропаст. Зар је могао да не зна да ко не верује у Сина „неће видјети живота, него гњев Божији остаје на њему“ (Јн. 3:36)?
Ту треба размотрити питање да ли се може говорити о томе да је могуће бити добар без обзира на веру? Шта уопште значи „бити добар“?
Где су критеријуми доброте? Алкохоличар сматра добрим истог таквог испичутуру, док се његова жена придржава супротне тачке гледишта. Говоре да је „добар онај ко не чини зло другоме“. То међутим није прецизно. Ми још нисмо решили шта је „лоше“, а шта „добро“. Са тачке гледишта пијанице лоше чини онај ко му не сипа пиће, док његови најближи мисле супротно. Где је истина? Па и обични пањ – зар чини некоме нешто лоше? Па зар је он зато образац врлине?
Савест такође често обмањује. Посебно јој у томе помаже „лажна религија“. Господ Исус Христос је предсказао: „долази час када ће сваки ко вас убије мислити да Богу службу приноси. И то ће чинити, јер не познаше Оца ни мене“. (Јн. 16:2-3).
Хришћани имају пример за то кроз све време своје историје. Знамо да они који не верују у Оца и Сина – Јудеји и муслимани са осећањем религиозног дуга убијају верне Христу. То је почело од Светог Стефана и наставља се и до наших дана. Пример протојереја Анатолија и војника Евгенија који су убијени у наше дане у Чеченији због једног разлога (одбацивање Свете Тројице) доводе до идентичног резултата. Муслимани убијају хришћане исто онако ревносно како су то чинили Јудеји. Тако да савест и религија сами по себи нису критеријуми добра и зла.
Где је критеријум? Одговор је очигледан. Добро је само оно што добрим сматра Бог Творац. Ето најпоузданијег упутства за рад написаног од самог конструктора. За хришћане је то још очигледније јер знамо да су врлине – беспочетна својства Бога. Зато је оно што је сагласно са Господњом вољом – добро, а оно што јој се противи – зло.
Вратимо се сада питању „да ли се могу спасити искрени људи у другим религијама?“ Очигледно је да тешко да ће за такву „искреност“ искрени манијак убица, који сматра да се сво зло света налази у женама или у Русима, бити помилован од Великог Судије. Али ако је то довољно очигледно где се онда може наћи она мера искрености, која би у очима Божијим превагла чињеницу злочина? Како одредити да ли је једна искреност добра, док друга није? Опет се враћамо томе да ли постоје реални критеријуми добра и зла. Искреност или неискреност су ствари прилично субјективне.
Ако смо се договорили да је добро – воља Божија, а зло нарушавање те воље, одговор постаје очигледан. Само борављење човека у религиозној традицији која није установљена од Самог Бога је грех. Из Десет заповести које су дане Мојсеју прва забрањује друге вере: „Ја сам Господ Бог твој, који сам те извео из земље мисирске, из дома ропског. Немој имати других богова уза ме“. (2. Мојс. 20:1-2).
Људи који тврде да је мерило добра и зла Декалог морају да се поразмисле о томе да ни један атеиста и иноверац неће избећи гнев Божији. И наш Господ Исус Христос је на питање: „Шта да чинимо да бисмо творили дјела Божија?“, одговорио: „Ово је дјело Божије да вјерујете у Онога кога Он посла.“ (Јн. 6:28-29). Сам Христос је заповедио покајање и веру у Јеванђеље (Мк. 1:15), а ко се не покаје крив је сам што ће га секира Божија одсећи (Лк. 3:9). Господ је заповедио свим народима да приме крштење у Име Оца и Сина и Светога Духа (Мт. 28:19), јер „ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије“ (Јн. 3:5). Сам Искупитељ је, а не фанатични православни хришћани, посведочио. „Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен“ (Мк. 16:16)
Господ Васељене је рекао: „Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи“ (Јн. 6:53), а код нас мисле да се спасу неодређеним добрим стањем без Светог Причешћа.
Нека нам одговоре онда приговарачи коме да верујемо – људима или Богу? Христос говори једно, хуманисти друго. Син Божији говори да муслимани и Јудеји, еволуционисти и будисти који су одбацили Бога Сина, пребивају под гневом Божијим. Наши либерали међутим говоре да ће се сви спасити. Зашто смо дужни да им верујемо? Зар су они били у савету Божијем да би исправљали Творца? То је безобразно устајање смртних глупака на Божију Премудрост! То су савремени лажни пророци којима се припрема казна Божија.
Не. Нека многи и верују и Божије постојање. Спасиће се само они који знају Бога, који Му верују, слушају Га, љубе Га. Укратко речено да би се спасио потребно је да и човек зна Бога и да Бог позна човека, како је и написано: „Позна Господ оне који су његови, и: Нека одступи од неправде сваки који призива име Господње“ (2 Тим. 2:19).
Бог ће познати као Своје само оне у којима види Сина Свога (који је ушао по вери кроз Крштење и Причешће) и ко носи у себи освећење Духа Његовог.
Свештеник Данил Сисојев родио се 12. јануара 1974. године у Москви. Крстио се са три године. Васпитаван у црквеној породици.
1995. године отац Данил се оженио, завршио семинарију и био рукоположен у чин ђакона.
За свог живота крстио је више од 80 муслимана и обратио у Православље око 500 протестаната.
Од муслимана је добијао писма и позиве са претњама. Пола године пре убиства муслиманска новинарка Х. Хамидулина тужила га је суду са захтевом да се покрене поступак због распаљивања међурелигиозне и међунационалне мржње.
Касно увече 19. новембра 2009. године у московском храму апостола Томе на Кантемировској, убијен је свештеник Данил Сисојев: од руке радикалих муслимана,непознати човек са маском ушао је у храм и пуцао у њега из непосредне близине.
