Пошто се човек својом вољом успротивио вољи Божјој, а да би угодио вољи ђавола, он је потпао под власт овога последњег и изгубио дату му првобитно силу да слободно и радо поступа по вољи Божјој. Сада се, насупрот овоме, у његовој души утврдило невољност (нерадост) да се повинује Богу и жеља да живи по својој вољи. Овакво искварено расположење срца људског је од једнога прешло на све, и сви су у том погледу постали исти: смрт уђе у све људе (Римљ. 5,12). Та жеља да се чини само своја воља, без покоравања вољи Божјој, нерадо противљење себи и повиновање Богу и јесте оно што се назива грехом који у нама живи (Римљ. 7,17.20.23).
Грех је, уселивши се у саму дубину душе, уједно потчинио и све њене снаге, – ум, вољу и осећања, а онда се разложио на мноштво склоности, страсти и грешних помисли; из душе је прешао у тело, одавде у дела и поступке, – и тако је продро у сво понашање и све односе човека. Тако је “грех ударио на сво биће човека, – и уз душу, и мисли, и ум, – потресао је све телесне удове; и ништа ни у души, ни у телу није слободно нити далеко од злих утицаја овог греха који живи у нама”.[1]
“Сав човек је обучен у овај грех да не би могао више да гледа онако како би хтео, већ да би и видео зло, и чуо зло, да би ноге биле брзе за злодела, а руке испружене за безакоње, а срце заузето злим помислима.[2]
Грех који у нама живи, заједно са ђаволом – оцем његовим, налик је деспоту који држи душу заробљену и не даје човеку да чини оно што се њему противи. Као инстинкт он вуче грешника по обичном путу све даље, не дајући му времена да се предомисли и некако заустави низ својих греховних жеља. Углавном грешнику ни на памет не пада да измени свој живот: грешник не размишља о томе да греши “бачен у море заборава и бездан порока, сместивши се на вратима пакла”.[3]
“Срце са свих страна некаква завеса мрака облаже, дим који излази из огња световног духа нити допушта мисли да се обраћа Богу, нити души дозвољава да се по жељи моли, или верује, или воли Господа”.[4] Али ако и увиди грешник да ово или оно не треба чинити, да је ова или она жеља, ова или нека друга склоност незаконита, неморална, и онда каква је корист од тога? Он не жели да подигне руку, да помери ногу и успротиви се незаконитој жељи или незаконитој склоности; јер он уопште не жели да не греши, не жели да се успротиви себи и покори Божјој правди. Он је заробљеник који је увидео да су му везане руке и ноге и који се безбрижно предао понижавајућој судбини ропства.
То је главна болест, коренито зло које подржава све душевне болести, храни све грешне склоности – одсуство жеље да се устане против греха, да се покори вољи Божјој. Ко жели да се ослободи од ропства греховног, да очисти своју душу од свих нечистота, тај мора пре свега да замрзи грех, да разгори жељу за противљењем њему, да уништи противљење Божјем закону и разгори жељу да поступа по њему, – неопходно је изменити вољу. Без овога се не може учинити никакво добро, не може се победити ни један греховни покрет. Истина, “постоје неки, како каже св. Макарије, који се суздржавају од сваког блуда, лоповлука и користољубља, и сличних грехова,
те се због овога сами убрајају међу свете: али у самој истини су веома далеко од светости. Јер у уму њиховом пребива многа злоба, и живи, и Гмиже, и није их уопште оставила”.[5]
“Јер није само уздржање од зла, каже он у другом слову, очишћење. Уђи ти, ко год да си, кроз помисли које у теби непрестано узрастају у заробљену од греха душу твоју и прегледај до дна мисли своје, и дубину помисли истражи: и видећеш у недрима душе твоје змију која пузи и гнезди се, која те убија отровом делова душе твоје. Јер је срце неизмерни бездан: јер ако убијеш ову змију, похвали се пред Богом чистотом твојом; а ако не: смири се као немоћан и грешан”.[6]
Ова злоба, ова змија која се крије у срцу – жеља за грехом и нехтење правде – и треба да буде убијена првобитно. Без овога није могућ никакав успех: у сваком послу ће руке саме клонути.
Неће одједном, без сумње, приметно очистити себе ни онај код Кога се извршио одлучни прелом воље. Против њега ће устајати страсти, склоности, навике – све оно што је он раније радио са задовољрством и што је упражњавао спонтано; али барем ће после овога имати могућност да се успротиви овим побунама, да их ослаби, умањи и укине. После промене главног расположења следи промена снага душе – осећања, воље и ума, даље слабљење или потпуно гашење страсти и склоности, једне за другом, иако не одмах и не одједном. Падати је лако, али није лако устајати; лако је стрчати низ брдо, али се није лако попети уз брдо.
После овога је очигледно да се окови ропства греховног не могу скинути са себе без борбе и то борбе напорне, дуготрајне, – и да ова борба има два вида, или два начина. Прво треба устати против греха мржњом према њему уопште, истерати га из његовог главног пребивалишта изменом воље, буђењем жеље за противљење духу и покоравањем св. вољи Божјој, – а онда тек устајати и против порода овога греха, уништавати његове остатке у себи све до могућег његовог истребљења. Тамо се одвија генерална битка, овде се само смирују појединачне побуне побеђеног; тамо се руши главно утврђење непријатеља, а овде се он изгони потпуно из земље победом враћене законитом власнику и прогони све до крајњих њених граница.
А.
И главну победу душе над грехом треба довести у везу са борбом хришћанина са грехом уопште, јер иако у њој превасходно делује благодат, ипак остаје још доста места и за слободну употребу сопствених снага душе, као што ћемо видети из њеног описа:
1. Прво њено деловање – буђење припада благодати. Грех сакрива ланце којима држи душу везану и она, пошто ослепи, навикава се на своје заробљеништво и почиње да га воли. Не видевши никакву опасност за себе, грешник спава с(а)мртним сном. Он неће устати нити васкрснути, ако га не пробуди и не оживи благодат. Стога Спаситељ стоји пред вратима срца и куца. Тренутак, начин, околности овог буђења су потпуно скривени у премудром промишљању Божје благодати. Она не долази на видљив начин, извлачи грешника из бујице греха и ставља га ван ње без икакве сарадње од стране човека, иако узимајући у обзир увек моралну осетљивост човека. За пробуђеног благодаћу се истог часа, као бљеском муње, осветљује све и у њему самом и око њега. С нарочитом снагом се откривају пред њим својства Божја, зависност човека од Бога, његов задатак и нарочито садашње стање. Он сада као да се уводи у потребни однос и везу са свим с чим треба да буде у вези. Овакво прозрење, одражавајући се у срцу, у њему рађа осећање растројства и понижења, тиху тугу због стања у које се довео, дубоко уверење да не треба да буде такав, потребу да изађе из тог нереда, и извесно предосећање бољег живота и бољег стања.
Стање у коме се налази душа након благодатног буђења јесте стање које може да изазове само благодат. Истина, о свему што се дешава тада у души човека може да расуђује сваки грешник и сам, може чак и сам да изазове слична осећања; али ова слободна деловања нису уопште исто што и благодатно буђење. Властита размишљања грешника обично скрећу у уопштавање, а благодатно дејство ограничава пажњу грешника на самога себе; ова прва размишљања клизе само преко површине душе, не дотичући се срца, а ако се и дотичу понекад, онда лагано, без последица; док благодатна буђења улазе у саму дубину бића људског и дотичу се најисконскијих његових темеља: јер је Богу својствено да говори право у срце. И осећања која понекад побуђује грешник дугим и напорним размишљањем о стварима која највише запањују су потпуно непоуздана. Она на силу продиру у срце, опстају у њему с напором, и спремна су да нестану заједно са нестанком напора, не оставивши ни најмањег трага свог присуства; а осећања која су пробуђена благодаћу допиру до најдубљих основа срца, тамо се урезују, испуњавају га, иако бисмо ми хтели да их напрегнутим размишљањем отклонимо, а када се стишају, увек остављају иза себе дубоке трагове. Стога се узалуд нада онај ко сам себе жели, без благодати, да пробуди из греховног сна. Све што остаје слободи човека овде је молитва за ово буђење, усрдна, искрена, праћена обећањима о томе да ће истрајно (постојано) следити призив Божји. “Као што је нашој природи туђа злоба, али се преступом првог човека споља прикрала и ми смо је примили у себе, те се ова скоро претворила у нашу природу: тако кроз несродни нашој природи небески дар Духа, треба ову изагнати из природе наше, и поново успоставити у нама ону првобитну чистоту. Али ово душа може да задобије само многим прозбама и молитвама”.[7]
“Нека вапи душа свом снагом Господу да је кроз благодат Духа учини достојном да се ослободи од страсти”.[8]
2. Ево стојим на вратима и куидм; ако ко чује Глас мој (Откр., 3, 20). Пробуђени грешник чује; али онај који чује још увек може да не отвори улаз. Између чути и отворити пролази више или мање времена у колебању онога ко је чуо – да ли да отвори или не. Пробуђени грешник је постављен благодаћу на средину између два пута – греха и правде, постављен је тако да му је дата могућност да изабере живот по духу, по правди, не задржавајући себе више насилно законом плоти или греха, по коме хтјети имам у себи, али учинити добро не на-лазим (Римљ. 7,18). Сада слободи човека следује да: усмери себе одлучно на страну добра, учини ово усмерење владајућим, одушеви себе одлучношћу да одмах почне своје исправљање, – кажемо, слободи: јер благодат која је раније претходила сваком деловању овде већ следује за заповестима слободе, и никако друкчије не улази у душу, осим по њеној жељи и молитви, не испуњава је пре него што ова отвори уста даје прихвати. “Долазећа благодатделује, каже Макарије Велики, не тако да принудно својом силом везује вољу, па и онога који жели и који не жели непомично прикива за добро: већ уступа место самовласти и присутна благодат, да би тако искушала вољу и видела: поштује ли душу своју или не; да ли је сагласна са благодаћу или није”.[9]
Како испуњава и како треба да испуни ове захтеве душа може се одредити само у најопштијим цртама.
а) Тако да за приклањање воље у страну добра, као и за све што ће уследити, први услов, као и прво средство јесте напрегнути труд и молитвена жеља да се што је могуће више задржи то стање у које га је
довело благодатно дејство. Зато чим осетиш благодатно деловање, не избегавај га, не гуши га расејаношћу или некаквим другим занимањем (трудом), већ жури да изазовеш код себе искреније слагање са свим оним што ти пружа благодат; не уклањај пажњу с ње, већ се смирено покори и предај јој се сав; не мудруј о могућности тог стања у коме се налазиш, већ боље придодај убеђењима која је произвела благодат и друге поражавајуће истине (на пример, ти понижаваш лик Божји, распињеш Христа: несрећа је ако још и не послушаш, – мач над главом, и сл.), или развијај оне којих си већ свестан. Сада ће размишљање имати потпуно друго деловање него у стању безосећајности и хладноће уобичајених за грешника, ићи ће право у срце, подражавајући самој благодати, ограничавајући се само на тебе и обраћајући према теби предмете оним странама које код тебе могу да изазову најјачи утисак, и ти нећеш хладно уопштено мислити, већ ћеш са светлом мишљу прелазити с једног живог осећаја на други живи осећај. Немогуће је да се притом не згреје срце, да не пожели да остави грех и почне нови живот у Христу: Бог ће видети твоју жељу да станеш на страну добра и да му приклониш своју вољу. “Треба се приморавати на добро, иако у срцу у коме пребива грех за то ни нема жеље. Тада Господ, видећи овакав предлог и толико добар труд, твори милост, избавља од непријатеља и греха који живи у нама, испуњавајући Духом Светим”.[10]
б) Онда када је човек и душом и срцем спреман да се вине на небо, окови греха га свом снагом још вуку доле. Сада све на шта је срце раније било стално усмерено устаје против њега, све што чини његове суштинске и укорењене побуде почиње да се супротставља. Сада му у ствари и следује страшна борба са самим собом, следује оно што смо назвали генералном битком. Није могуће одредити све што се овде дешава. Ово стање душе је најскровитије и најнедосежније. Ко је видео како се одвија врење елемената у јајету? Ко може да каже у ком је стању клица у зрну које гњије? Најважније тачке ове борбе могу се ипак одредити ослањајући се на искуство обраћења грешника. На чему превасходно грех задржава грешника који се исправља, и против чега он мора да напрегне сав свој труд – то су глави правци греха – корење страсти грешног срца. То су: самоугађање које исходи из главног тона душе отпале од Бога, према коме се човек опходи са собом као мајка са сином јединцем: оно које исходи из главног растројства бића људског – склоност према чулном, видљивом; оно које исходи из главног попришта где се разоткрива грех, – сила овога све-та (или човекоугађање). Самоугађање, спољашњост, сила овога света[11] – то су основни корени греха. Треба их се отрести. У тренутку буђења грешника и усмеравања воље на страну добра они као да су неприметни: јер овде душа стоји на још једном месту; али чим буде морала да приступи делању, да закорачи на нови пут, они први почињу да се осећају, први стају на пут.” Како грешник, потакнут благодаћу Божјом, почиње да се каје, каже св. Тихон Вороњешки, тако га нападају разна искушења. Чим човек почне да приступа Христу, а сатана га прати у стопу и одвраћа од Христа: почне да ради за Христа, а непријатељ га спречава и поставља му различите мреже”.[12]
Стога жури да угушиш њихову прву побуну, изгони их из жеље нарочитим напором љубави према Господу: а сада дај сву слободу здравом расуђивању и без одступања држи срце уз њега. Разум, просветљен истином коју даје скривено деловање благодати, представиће ти прво ове предмете у њиховом истинском виду, скинуће обмањиви покров који прикрива њихову ругобу, а срце, ако није потпуно изгубило укус, осетиће тада потпуну одбојност према њима; даље ће ти разум приказати сву опасност слагања с њима, а ти то утврди у срцу, и оно ће запламтети мржњом према овим оковима који га воде у погибељ; и најзад, када разум прикаже пред твојом свешћу сву лепоту духовног живота, сво блаженство општења са Богом и светима, сву сладост мира и слободе духовне: онда ће срце побећи од оних тешких окова као што се бежи од ватре, и похрлиће ка овом благу као јелен на извор. Уопште, из ове битке срце мора да изнесе одлучна расположења супротна захтевима греха: жељу за муком и страдањем насупрот самоугађању, одрицање од видљивог – плотског и напор за невидљиво – духовно насупрот спољашности, предавање себе свим неправдама и свим ругањима насупрот човекоугађању и сили овога света. Зато је за срећан завршетак борбе потребно да он са ревношћу и што је могуће брже скупља све поражавајуће представе које могу да изазову њих, расположења. Онај који савесно делује ће несумњиво успети у томе, благодат ће укрепи-ти у њему таква расположења, и у души човека ће тежња за животом по духу постати главна.
г) Ево душа је већ на самом крају области греховне; само је мала линија дели од земље светлости, слободе и блаженства! Окови су спали, и она је спремна да узлети горе, као чиста голубица. Али лукавство греха и његовог оца се још увек није истрошило, он још увек има стрелу која му скоро увек погађа плен. Само што душа напрегне своје снаге да би приступила делу, кад њену пажњу погађа жалосни вапај: још један дан и доста; сутра ћеш прећи ову границу. Најзаводљивији вапај! Грех овде стоји у наше име, преклиње да се сажалимо над собом: ако бисмо и мало поклекли пред његовим наговарањем, одмах би нас читаво мноштво злих помисли, истерано за сада само из срца, за трен ока, као некаквим покретом жезла, обузело са свих страна и угушило својом тежином: човек који је раније долазио до одушевљења опет не жели да придигне руку, помери ногу. Зато нека те понесе храброст, не сматрај ове помисли за своје, не дозволи да дуго остају у души, а нарочито их не пуштај у срце. Жури да их истераш јасном представом о неразумности и опасности одлагања; буди сигуран да је овај мали захтев укидање свега, лепа представа ропства у виду слободе, ласкаво пријатељство које прикрива непомирљивог непријатеља. Помисли: поразивши овог непријатеља, задобићеш одлучујућу победу. Реци: готово је срце моје… уставши, идем…
д) Како ћеш да идеш Богу праведном, – погледај колико имаш грехова бешчашћа? Заједно си са Јудом продавао Христа, заједно с Кајафом Га водио на суд, ударао, мењао за разбојника, распињао. Као гром погађа душу овај глас лукавог, адски дах његов обузима је и спрема се да је прогута у свом огњу. – Ти видиш бездан погибељи, али окрени се и погледај бездан милосрђа које те је до сада миловало. Ако те је и раније, када ниси ни помишљао на Бога, Он миловао, утолико пре ће сада. Тамо ништа ниси имао, а сада имаш макар нешто… Буди храбар! Пожури да из онога чиме хоће да ти нанесу рану начиниш лек; Спаситељев крст означава свепраштање. Држи се њега јаком силом вере; он ће те заклонити од стрела правосуђа Божјег. Жури у цркву, тамо је мелем утехе: тајна покајања. Исповедај грехе, прими разрешење. Као што хладна вода освежава жеднога, тако се преко главе твоје кроз руке свештеника излива на тебе зрак оправдавајуће благодати Божје. Запечати заувек у бићу свом силу благодати. Као што се на воску растопљеном утискује печат, тако и овде. Ако се охладиш, све је изгубљено. А охладићеш се зато што добар покрет који сада постоји у твојој души још увек није усвојен. Још увек ниси стекао права на њега. Још увек си везан и на земљи и на небу. Нека онај који има власт одлучи да те разреши, и онда ћеш изаћи из књиге осуђених и уписаћеш се међу синове и пријатеље Божије који се спасавају. И благодат ће се изобилно излити на тебе и оставиће на теби печат права на усиновљење Богу и заједницу светих.
3. На овај начин се, најзад, у души све стишава.
Пробуђени грешник, ослободивши се свих окова, с потпуном спремношћу сада говори: уставши идем, и благодат, која је досад деловала скривено, надзирући као мудра саветница прве радње Христовог војника-ученика, прима га сада у своје наручје, грли и као награду за подвиг испуњава собом. Врата срца су отворена, Христос улази у душу и вечера с њом. “Нама који творимо над самима собом насиље да би сачували чистим храм Божји долази Онај Који је обећао да ће се уселити у нас и ходити у нама, онда ће и душа задобити своје наслеђе и биће достојна да постане храм Божји. А Сам Бог ће, изагнавши Својом војском лукавог, у нама да се зацари убудуће”.[13] А сада она, узнесена из круга обичних ствари, осећајући се потпуно слободно, с огњеним мачем одлучности и ревности за чистоту и светост, пролази кроз сав свој живот, прегледајући сва дела, одмеравајући све мисли, жеље, све тајне покрете срца, и уништава све на чему постоји ма и најмањи траг греха. Све сумњиво код себе она ставља сада пред огледало савести и осуђује. “Душа која се удостојила да прими одозго силу и Божански огањ одступа од сваког пристрашћа световном духу, и ослобађа се од окова зла, одстрањујући од себе окамењеност грехова, а све држи ни за шта и гледа на то одозго”.[14]
Овде се дешава брз, али одлучан и одушевљен преокрет живота, који подразумева и савесно обећање сталне верности новом завету срца с вољом Божјом. Као потпуни победник душа се креће сада у својој области потпуно слободна, све изнова устројава, свему даје нови изглед, свуда као да ставља окове на побеђене, и нико јој се не супротставља. – То благодат даје души да осети сво блаженство слободе својих чеда и као награду за прво самопринуђавање, и као одушевљење за наредне победе. Душа овде усходи на такву висину да сећање на њу касније, током целог живота служи за њу као основно надахњујуће начело; дубоко сећање срца на њу испуњава живот светом тугом због губитка каквог најдрагоценијег бисера, снажним ревновањем да се пронађе благо скривено у пољу. “ Благодат прво, говори св. Диадох, обилно озарује душу својом светлошћу, тако да је она може обилно и осетити, да би нас приклонила да с радошћу ступимо на пут божанских созерцања”.[15]
“Свесвети Дух, каже он даље, на почетку усавршавања, ако ревносно заволимо добродетељ Божју, даје нам да окусимо сладост Божју свесрдно и задовољавајуће, да би ум имао тачну представу о коначној награди за богоугодни труд”. [16]
Усхићујуће стање! Али за човека који је пропадљивим телом обложен није могуће да се заувек одржи на овој висини. Благодат га опет ускоро спушта у обични круг живота, где таласи греха опет покушавају да га прекрију са свих страна, и предстоје му нове борбе.” Дешава се, каже Макарије Велики, да благодат достиже меру савршенства, тако да човек постаје слободан и непорочан: али касније опет на неки начин благодат се смањује, и опет је противне силе заклањају покривалом”.[17]
Напомена. Овако долази до одлучне измене воље – и то је првобитна главна победа над грехом који живи у нама.
а) И почетак и крај њен подједнако припада превасходном деловању благодати, само што је ово деловање прво призив на подвиг, а после награда за исти, – прво благодат поставља човека само у стање средње између живота плотског и духовног, иако са извесним побуђењем од живота плотског ка животу духовном, а после му се даје да окуси сву сладост живота по духу, сву радост у Духу Светом: средина припада и слободној употреби сила људских или избору његове слободне воље. Говоримо овако не зато што је човек овде сасвим остављен самоме себи, јер му је тад нарочито и потребна благодатна помоћ, када се у целом његовом бићу одвија коренита промена; – већ зато што благодат овде увек следи за покретима слободне воље: колико човек жели Духа, толико се испуњава њиме, и што више жели, тиме се више испуњава, тако да када пожели потпуно, у потпуности се и испуњава: ако пожели да се усмери ка добру, благодат и даје ово усмерење; ако пожели да се одрекне свега, одриче се; ако пожели сада да почне дело исправљања, благодат окриљује ову одлучност. Ако будемо друкчије представљали делатност душе у ово време: онда у промени живота неће више ништа остати слободи. Ово је, може се рећи, начело Макарија Великог – да благодат даје само оно што жели и тражи душа. Нарочито је ово изражено у слову о чувању срца у 12. и 13. глави.
б)У општим цртама смо овде приказали унутрашњи ход ка одлучној промени воље, који колико год да мењају различити услови, ипак у суштини остаје увек и за све један исти. Јер онај ко се није пробудио неће почети да се бори са собом, – ко се не бори, неће победити. Узалудни су сви напори да се задобије одлучност да се угађа Богу друкчије. Дешава се да неко сам од себе без благодати почне да принуђава себе на добро, сам од себе одсеца пороке; али овај труд траје једно време, а онда се оставља опет, ако се не остави, онда успева да створи од себе човека чистог само споља: то је природно исправљање; у њему нема унутрашњег духа живота. Овде је главно – благодатно буђење: оно сведочи о божанској изабраности и обећава нарочиту заштиту. За ово се најпре и треба молити и то свом снагом вере, свом јачином наде.
в) Слободна воља се према својој суштини час приклања добру, час отклања препреке, час приступа делу, и у свим овим моментима она, из суштинске своје везе с мислима, треба да буде руковођена и јачана нарочитим добрим помислима, чија се вредност одређује усредсређеношћу на циљ. Какве год да су, али оне су најбоље ако у датом случају или приклањају добру, или чине расположење за добро владајућим, или побуђују неодложну одлучност. Као што сваки човек има своје лично расположење: тако и за сваког треба да постоји и одређени род добрих помисли, нарочито запањујућих и побуђујућих, – или чак једна владајућа свепобеђујућа помисао. И свака ствар издаје нарочити звук, и одазива се тек на сродни звук, када не ударајући по њој желимо да из ње произведемо звук. Због тога некога нарочито погађа благост Божја, неког другог строгост Његовог правосуђа, трећег предност врлина, четвртог нискост порока, а петог још нешто не толико опште и важно. После овога труд човека да се заокупи, за време борбе са собом час овим, час оним помислима, или, што је више у складу с искуством, нехотична смењивање једних другима није ништа друго него тежња душе ка оној представи која једина може да замени све и чији нацрт на неки начин носимо у души. Зато се уместо свих правила у три дата деловања душе може поставити једно: хитрије прегледај све представе које могу да побуђују вољу и највише се заустављај на ону која од првог часа као стрела прође кроз цело твоје срце. То је твоје: развијај га свим својим бићем; оно ће те спасти. Запаљиво стакло се не пали одједном, јер фокус његов се не подудара одједном с површином запаљиве материје, исто је и са разумом: обрћући око срца круг благотворних предмета не погађа га одмах, већ тек онда када утисне у њему главну побуђујућу мисао. Тада се оно згреје и запали у трен ока. И ту и силази на њега огањ Духа који је односи у своје узвишене области и облачи у слободу и неприкосновену власт.
г) Задивљујућа сила је сакривена у тајни покајања. Свест о гресима умом само, без исповести и разрешења, није довољна за покајника и скоро увек остаје бесплодна за живот. Овде као да се догађа запечаћење хришћанина – благодатно… Својевољно се ништа не може узети од Господа. – Није чудно што су после овога све мисли и жеље оних који се спасавају упућене Спаситељу… У Њему је радост, у Њему је сва утеха. Од тога без престанка у устима и у срцу кружи … најслађе име – Исус..
Б.
И после прве главне победе над изопаченом вољом човеку предстоје нове, мада не толико тешке, али зато чешће борбе са собом, или још боље – једна стална борба чији крај доноси тек смрт.
1) Какав је унутрашњи карактер – унутрашње расположење војника који ступа у борбу? С висине на коју благодат узноси душу која се решила на нови живот душа доноси, као одбљесак виђене и искушане славе, ревност за чистоту и светост, -ревност одушевљену која је сада сва упућена само на себе. У првим тренуцима се она не може друкчије открити до мржњом према злу које се свуда у себи примећује, и непрестаним прогањањем овога. Чињење добрих дела с пријатношћу – љубав према добру – још увек су, углавном, само у жељи: он жели да срце такође буде окренуто духовном, као што је раније било окренуто чулном, – захтева од њега такво усмерење, али га не налази. Са свим жаром он сада тежи да га стекне, појачано се противећи злу и приморавајући срце на добро. [18]
Самопротивљење и самопринуђавање – два су пола исте његове одушевљене ревности. Незадовољан собом, он не обраћа пажњу на то да ће га оваква делатност коштати великог труда, да ће непрестано погађати муком и болешћу његово срце, које се није навикло на противречење, – да ће пасти у очима других можда, да ће га замрзети и прогонити; јер је одушевљен жељом да противречи свом сриу, да себе угуши, лиши славе. Тешкоће га не збуњују: он је предан божанској благодати и уверен да ће мука унутрашње борбе ускоро престати, и да ће још овде за њега настати блажени мир душе, – стање када ће он без икакве принуде и напора желети добро и волети духовно. Ово је унутрашње расположење онога који ступа у борбу! Презревши свако уздање земаљско, са жељом за мукама, трудом и противљењем себи, он ревнује за повратак у себе љубави према свему доброме, одушевљавајући се надом да ће му Господ на крају дати благодат чистоте и спонтане жеље за добром без противљења.
2) У каквом је стању душа код онога човека који ступа у борбу, код кога се створила чврста одлучност да живи како треба, и у каквом је односу њено ново усмерење према другим расположењима душе? Да ли зато што дух који је раније био тако дубоко сакривен испод покрета душе и тела чак, а сад је ослобођен силом благодати из ове тамнице, задобивши слободу деловања и независност живота, преноси свести своје високе захтеве с таквом снагом да се и слободна воља без поговора прихвата испуњавања ових, или зато што је сила благодати додирнула душу, прожела свест и слободну вољу толико изнутра и дубоко да је на њима оставила неизбрисиве трагове нарочитог духовног настројења, али само код онога који се одлучно решио да отпочне нов живот, душа, како смо видели, осећа потпуно нови поредак битија и живота и, налазећи у њему сво своје блаженство, ватрено жели да уђе у овај по ма коју цену. Уосталом, тек први пут и јесте на његовој страни. Она жуди за новим поретком; не жалећи себе, спремна је све да учини да би га сместила у себе, док је сама сва још обузета и у извесном смислу покривена оним што је не само неспособно да одговара њеној замисли, већ јој је потпуно противречно. У њој нема ни једне снаге која би јој саосећала, нема ни једног покрета који не би устајао против ње: она би желела да мисли на нов начин, али ум не уме да одговори њеној жељи, хтела би да се наслађује духовним, али срце још увек нема осећаја за то; тамо је још увек сва количина страсти и обичних склоности сваки тренутак спремна да букне и својом адском силом спали младицу новог живота. Уопште, онај који се решио на овај живот је исти као и раније, само што му је главно начело ново. То је исто као кад неко узме лек, а тело га не прихвати. Исцелење је овде отпочето у центру живота, али му остаје још да продре све до крајњих делова бића који још увек остају заражени болешћу. Уосталом, према самој суштини ствари и према искусном уверавању светих подвижника, здраво усмерење на духовно, истински добро и свето налази се већ у самом унутрашњем темељу његове душе, а усмерење на чулно, греховно, та болест душе се држи само још на њеној периферији, на њеној површини. Грех је сада истеран из својих тврђава које је заузело добро, и растурен је, расејане су му снаге.”Благодат и грех се не крију заједно у уму, каже св. Диадох, већ до крштења (или до тајне покајања) благодат споља побуђује душу на добро, сатана се гнезди у њеној дубини, трудећи се да прегради све исправне исходе ума; од оног тренутка када се препорађамо, демон се истерује напоље, а благодат остаје унутра”.[19]
“Када благодат не обитава у човеку, демони као змије се гнезде у дубини срца, уопште не дозвољавајући души да пожели добро; а када у душу уђе благодат, онда они као некакви мрачни облаци пролазе кроз делове срца, претварајући се у греховне страсти, или у различите забаве да би помутили памћење, одвратили ум од беседе са благодаћу”.[20]
3) Из оваквог стања одлучног човека проистиче сама од себе суштинска за њега неопходност нових борби са собом, или једне сталне борбе која ће да траје, не с подједнаком снагом, све док ни у једном делу његовог бића не остане приметних трагова греховних покрета. Он ће постати двострук. Чланови његовог двојства су суштински супротни у својим усмерењима; ипак сваки од њих ради свог деловања може да користи само оне исте снаге које и други. Отуд они морају да се сукобљавају међусобно, да се један другоме супротстављају, да један другог савлађују: јер сваки тражи искључиву власт, тежи господарењу. Јер тијело жели против Духа, а Дух против тијела; а ово се противи једно другоме (Гал., 5,17).
Дух се сада укрепио у самом корену живота човековог, стао је чврсто ногом овде, али му предстоји још велики труд да истера свог непријатеља из свих места где овај може још да се крије: с друге стране, и грех, горд, самопоуздан, док у њему има и најмањег покрета живота, никад не губи наду у победу и у свако време устаје и бори се. У тренутку одушевљене одлучности благодаћу узвишени дух се слободно креће у кругу свог живота, и без икаквог отпора све погађа, све мења, свему даје нови изглед. Зашто га не би увек држали на овој висини? Стреле греха не досежу овамо: човек би био ослобођен од борбе, а уједно и од опасности од пораза. Али благодат која устројава спасење грешника углавном смањује своје деловање на душу и ставља је обично у својствени њој кругу. Тако делује благодат у односу на човека, јер ово захтева његов духовни успех и развој. Поучно одступање благодати ставља на пробу слободну вољу, подучава смирењу, пали већи огањ.[21]
Уопште, исправљање човека не треба да буде ствар само благодати, већ и слободе. Благодат у овом случају делује ако човек суделује. Узжели (на пример, молитву), напрегни се у задобијању добра, и добићеш благодат неометеог испуњења жељеног.[22]
Да је заједнички с поретком моралним неки други начин деловања, нема сумње да би га благодат изабрала. “Она нас као искрена мајка храни кратким одступањима и честим утехама”.[23]
4) Дакле, и после одлучне промене воље хришћанину је потребно борити се са грехом.
а) А чијом снагом ће се одвијати ова борба?
б) с којим оружјем и
в) по којим правилима?
а) Снага за вођење унутрашње борбе се даје благодаћу Св. Духа. Под њеним утицајем или њеним скривеним покретима води битку душа, која је почела кроз њу нов духовни живот.[24] Сва Црква уопште стоји и води борбу под руковођењем и према заповестима Господа Исуса Христа; али, према Његовом премудром устројству, Цркви је дарован Дух Свети који спаја са Христом сваки уд, мења га на хришћански начин и испуњава Христовим животом. Исус Христос је извршио домострој спасења нашег, а Св. Дух усваја и припаја ово спасење нама, посредује између Христа и нас, приводи нас Њему и Њега усељава у нас. Ако сада на путу ка Христу није могуће не наићи на искушења, не борити се, чијом ће се онда, ако не благодатном силом, одвијати ова борба? О благодати је речено да она верног у почетку води путем кривудавим, нагони Га на тјескобу и дрхтавицу, мучи Га стегом својом док се не могне у њ поуздати, искушава Га заповиједима својим, а на крају ће Га привести правом путу и открити му своје тајне (Сир. 4,18-20). То јест, сва сума пробно-искушивачких унутрашњих стања хришћанина-војника непосредно зависи од благодати. Њено учешће у унутрашњој борби је тако велико да она не само да улива храброст за отпор и тајно сугерише начине савладавања непријатеља, него одређује чак и време греховне побуне и његову меру. У овом погледу благодат допушта греху да устаје само онда када је то потребно за човека кога води, и попушта увек онолико колико је неопходно за њега овог или оног момента његовог образовања, и уопште колико ко може да понесе. Главна ствар која се овде захтева од човека јесте потпуна преданост Господу, непрестано призивање помоћи и детиња покорност благовременим побуђивањима на добро која настају у срцу. Само ово би могло да замени и сва оружја, све начине, сва правила борбе; али због неодређености и лошег устројства унутрашњих покрета је неопходно и видљиво руковођење и укрепљење. Војник Христов ће га увек наћи у св. Цркви, у пастирима вичним у борби духовној, старцима-подвижницима, као и делима светих. Путеви су сви већ пређени и указани. Проверавај, уразумљуј се и стој бодро, војниче Христов!
б) Оружја која треба да стави на себе војник Христов који ступа у борбу са грехом су аа) с једне стране, унутрашња скривена осећања и расположења, која се не јављају само с времена на време, већ стално пребивају у срцу и чине његово свагдашње настројење. Темељ за њих он износи из прве победе, када се главни напор и тежња његова за време борбе увенчане успехом освећују касније у тајнама св. Цркве и јачају благодаћу у срцу као награда за победу. Последица овога је да он има већи део од оног оружја којим снабдева војника Ап. Павле, или боље – оно постоји сво, али само у зачетку, првим обрисима. Па он већ стоји: склоност ка чулном, многобрижност, уздање у земаљско га не оптерећују: мисао, осећања и сву делатност своју он управља сада на горње, духовно, једино. Он већ има оклоп који ако није направљен од савршене правде, онда барем од благодатне основе свих праведних дела – мржње према греху и ревносне жеље за приморавањем себе чак на добро. Има и обућу – то је његова спремност да, не штедећи себе, чак и са жељом за страдањем, иде путем правде, не враћајући се, не заустављајући се и не бежећи. Има и кацигу – то је живо поуздање у помоћ благодати и несумњива нада да ће му још овде бити на крају лако желети и чинити добро. Друга оруђа, која су такође неопходна за успех у духовној борби, он још мора да задобије и да углавном одузме од непријатеља уз помоћ оног оруђа које сад има. Тако мора да опаса бедра помисли – да задобије немашталачки ум и способност да суди не према ономе што види, док се његов ум сваког часа отима забавама, а чула, – или боље, пређашњи поглед на ствари -снажно преграђују пут разумевању онога што те ствари значе саме по себи. Само напорним противљењем себи и дугим стрпљивим искуством он може да задобије зауздавање помисли.
Он мора да има штит вере – свеукупност моралних убеђења (догматска убеђења чине веру која делује углавном у првој општој борби) и нарочито противубеђења. Свака страст, свака склоност у својој основи има извесно убеђење које их прикрива од погледа савести и хладног размишљања, или још боље, којим срце успављује савест и вара разум. Например, у основи гнева је увек мисао да нас други намерно љути; у основи сујете, – да се сви баве нама; – гордости, – да смо бољи од свих и др. Оваква убеђења леже дубоко у срцу и чине његова најтајанственија осећања. Док она постоје у срцу дотле није могуће ослободити се од страсти и склоности, није их могуће победити: треба их везати, заградити им излазак из срца, потпуно их искоренити. А то се не може друкчије постићи него противубеђењима и противосећањима. Тако је за кроћење гнева и увреде потребно обновити убеђење: сам си за све крив, заслужио си сваки презир и грдње; против сујете: нико те не гледа; против гордости: нема створења презренијег од тебе, и сл. Оваква убеђења и осећања су заиста најјачи штит који само треба супротставити изниклој страсти, и она ће утихнути: јер ће изгубити ослонац у срцу. Основа за ова убеђења је раније постављена – у жељи и некаквој првобитној способности долажења до убеђења у духовном: али њихово разоткривање у овом виду, с оваквом појединачном применом припада нарочитом труду – пажљивом читању описа туђег искуства и строгом праћењу самога себе. Нарочиту снагу и јачину добијају ова убеђења када онај који се бори има за њих спремно утемељење из Св. Писма. Речи Божје које забрањују или заповедају нешто имају веома велики утицај на душу која служи Господу. По суштинској, скривеној у њима снази, као и по некаквом сродству са унутрашњим расположењем душе, оне је доводе у нарочито стање одушевљености, које изводе срце из обичне везе с предметима. У том погледу је Реч Божја заиста мач који пресеца свако општење између онога ко се бори и онога што се наоружава против њега, који га одваја од свега и чини усамљеним. Ко има овај мач, или неће уопште пустити непријатеље да му приђу, или ће их из прве погодити у главу, ако се дрзну да се приближе. Али треба и овај мач задобити: јер раније грешник није знао, чак није ни хтео да зна Реч Божју, а одлучивши да се поправи, задобио је само жељу, или чак само намеру да га изучава, поставио је само темељ на коме још треба са стрпљењем назидавати. Постоји у њему и поуздан темељ за последње оруђе -молитву за његову искрену преданост Богу Спаситељу и вођењу благодаћу, нади у Бога и ненадању у себе: стално се треба држати у молитвеном расположењу духа – то захтева велики труд и снажан напор мисли и осећања.
бб) Ради загревања молитвеног духа, као и за укрепљење у срцу свих духовних оруђа нема бољег начина од учешћа у свим црквеним богослужењима и молитвама, поста, исповести и причешћа св. Тајнама, општења са једнодушним ревнитељима спасења, – читањем, беседама, узајамној молитви једног за другог. Све ово је заједно као нека атмосфера којом одише и живи благодатни, скривени човек срца. Ето свеоружја за војника Христовог! Обучен у њега има овакво унутрашње устројство: одрекавши се свега земаљског и осудивши себе на све могуће муке и страдања, имајући гнев према сваком греху, ступа он на пут правде, пламтећи ревношћу у уништавању сваке греховне побуне одређеним убеђењима, Речју Божјом и молитвом, пребивајући непрестано под свим освећујућим дејствима св. Цркве, пазећи веома брижљиво на све што улази у срце и излази из њега, и увек се надахњујући у овом многотрудном послу уздањем у помоћ Божју и надом у брзо избављење од снажних узнемиравања греха. Оваква представа не важи за војника кога је Ап. Павле наоружао против духова злобе (Еф., 6,11-18): јер пошто духови злобе не могу друкчије да делују на нас осим преко греха који живи у нама, а с друге стране, ни ми не можемо друкчије да им се супротставимо него супротстављајући се покретима овога греха; тако да је указујући на оружје против духова злобе, Апостол у ствари прописивао оружје против греха који у нама живи.
в) Обучен у овакво оружје војник Христов ступа у борбу са сваким непријатељем, с потпуном надом да ће не сам од себе, већ благодаћу Божјом победити и поразити непријатеља. Ово, узгред, не чини излишним извесна правила благоразумности која чине његову војничку вештину, од којих једна доприносе спречавању напада, друга најлакшем и најуспешнијем завршетку борбе, трећа најсигурнијем присвајању плодова победе или најбржем истребљењу последица пораза, те се због тога природно деле на три врсте:
а) на правила која треба поштовати пре борбе,
б) за време саме борбе и
ц) после ове.
а) Пре борбе војник мора тако да делује да својом делатношћу или спречи нападе или да да себи могућност да их примети на самом почетку, или чак да унапред припреми победу. Зато најпре он треба: аа) да сузбије област греховних покрета, да их сабије на једно место: јер ће му тако бити лакше да примети немире, али ће и боље видети где да усмерава своје снаге. 1) Спољашњи нацрт греховне области је уопште овакав: утврдивши се у центру живота – срцу, грех прожима душу и тело у свим њиховим деловима, продире затим у све спољашње односе човека и на крају набацује свој покров на све што га окружује. И као истеран из дубине срца, он сад још увек кружи у његовој близини, још увек се храни оним чиме се и раније хранио; лица, ствари, случај лако могу да пробуде исте мисли и осећања које је с њима повезивао човек када је робовао греху. Благоразумни војник мора сада да спречи ово спољашње наметање непријатеља. А за ово му је неопходно: а) да промени све своје спољашње понашање: свему да да нови изглед у њему, нове побуде, ново време и остало према духу новог живота; а) распоредити своје време тако да не остане ни тренутка без одговарајућег посла; периоди слободни од неопходних послова морају да буду испуњени не било чиме, већ пословима који доприносе умртвљењу греха и укрепљењу духа: колико су у овом погледу корисни извесни телесни подвизи супротни примећеним склоностима, то свако може да искуси; а) свезати своја чула, нарочито: очи, слух и језик, најлакше проводнике греха из срца напоље и споља у срце; а) да свему с чим мора да се сусреће, стварима, лицима, догађајима да духовно значење, и нарочито да место свог сталног боравка испуни стварима које задивљују душу да би тако, живећи у спољашњем, човек живео као у некаквој божанској школи. Уопште, сву своју спољашњост треба тако устројити да она, с једне стране, не захтева више нарочиту пажњу и да нас избави од било какве бриге за њу, а с друге, не само да нас учини обезбеђенима од неочекиваних побуна греха, већ и да храни и јача новонастали живот у духу. Уз овакав поредак грех ће бити потпуно ограђен споља, неће више одавде добијати храну и поткрепљење.
2) Ако сада човек с унутрашње стране употреби сву снагу да сачува себе какав јесте, у оном виду какав је изашао из прве победе, или ако стално буде разгоревао она осећања и расположења која су се тада родила у њему; грех ће се на тај начин оградити и изнутра, и остаће овде сад већ заувек без ослонца и чврстине. А грех, лишен и хране и ослонца на овај начин, ако и не буде уништен одједном, онда би барем требало да све више слаби, све до потпуног ишчезнућа. После овога ће се борба са грехом очигледно смањити и сва ће се усредсредити на борбу с помислима (које ће се нарочито старати да растроје нови поредак), ретко са страстима и склоностима, – где остаје само да се ђђ) брижљиво пази… Управо два будна стражара треба стално да има војник Христов: трезвеност и расуђивање. Први је окренут ка унутра, а други напоље; први прати покрете који излазе из самог срца, а други наслућује покрете који ће настати у њему због спољашњег утицаја; закон за првог је: пошто је сећањем на Божје присуство истерана из душе свака помисао, стани крај врата срца и брижљиво пази на све што улази у њега и излази из њега, а нарочито не дај осећању и жељи да предупреде радње: јер одавде је сво зло; закон за другог је: како почне дан, ти седи и размотри све могуће сусрете и догађаје, сва могућа осећања и покрете који могу да настану поводом њих, и претходно припреми у себи против тога потребну одбрану, да се не би збунио и пао у случају неочекиваног напада.
сс) Да ,би се успешније деловало приликом самог напада, корисно је претходно устројити намерену мисаону борбу, мислено постављати себе у ове или оне околности, с овим или оним осећањима, овим или оним жељама, и овде изналазити различите начине како се држати у потребним границама, и посматрати шта нам је нарочито помогло у овом, а шта у другом случају. Овакво претходно вежбање и образује војнички дух, учи да без бојажљивости сусретнеш непријатеља, да га побеђујеш без много муке, као да те је искуство томе (тим поступцима) научило. Осим тога, пре него што приступимо борби треба претходно да сазнамо када треба да дејствујемо нападачки, када одбрамбено, и када одступајући. Осим што употреба овог или оног начина борбе одговара степенима духовног узрастања, (у почетку је најбоље одступати, т. ј. скривати се испод покрова Господа, не супротстављајући се; даље, када већ искуствено упознамо непријатеље и изучимо њихове нападе, не губећи време, можемо да их одбијамо; али намерно давати слободу страстима да се буде у нама, или стављати себе у такве околности где оне морају да делују свом снагом да би имао могућност за борбу и победу, не треба) постоје нарочита порочна побуђивања која се могу побеђивати искључиво на овај или онај начин. (Помисли обавезно треба изгонити: али није увек могуће то чинити са склоностима и страстима, нарочито телесним). И у једном и у другом случају се може изгубити победа само из незнања.
ее) Најзад, никада не треба ступати у борбу без главне побеђујуђе мисли: то је као некаква победоносна застава. Као што је раније она решила ствар између добра и зла у корист првог, тако ће и сада, за време борбе са сваким појединачно греховним покретом душе, она без потешкоћа учинити нас победницима. Од њеног јављања треба да се расеју све војске непријатеља, све порочне помисли и жеље. Она има снагу да одушеви и узнесе човека изнад себе; зато ју је потребно што је могуће чешће освешћивати и прожимати осећањима, – утврдити заувек на мисаоном небу ово светило које прогони мрак. Ништа не може јаче да загрева порив за изгоњење греха као ова мисао, – порив – ове брзе бујице живе воде која, таласајући се, али без узбуркавања, чини неприметним све таласе од бацања камења искушења.
С оваквим упозорењима и правилима иди, војниче Христов, с поуздањем у борбу. Уосталом, и за време саме борбе ти мораш да делујеш према одређеним правилима да у одбрани не би постао налик на непријатеље који хаотично нападају. Често један поредак деловања без нарочитог напора може да те овенча успехом. аа) Приметивши приближавање непријатеља – почетак буђења или помисли, или страсти, или склоности, најпре жури да спознаш да је то непријатељ. Велика је грешка и то грешка свеопшта сматрати све што настаје у нама за крвно власништво за које се треба борити као за себе. Све греховно нам је дошло; зато га увек треба одвајати од себе, иначе ћемо имати издајника у себи. Ко жели да води борбу са собом, тај мора да подели себе на себе и на непријатеља који се крије у њему.
Одвојивши од себе одређени порочни покрет и прогласивши га за непријатеља, предај затим ово сазнање и осећању, поново створи у срцу непријатељство према њему. То је најспасоносније средство за прогањање греха. Сваки греховни покрет се одржава у души преко осећања извесне пријатности од њега: стога, када се пробуди непријатељство према њему, он сам од себе нестаје, губећи сваки ослонац. Уосталом, ово није увек лако, нити могуће: лако је уништавати гневом помисли, теже – жеље, а још теже – страсти: јер су оне саме покрети срца. сс) Када ово не помаже и непријатељ тако не уступа победу без битке: храбро, али без самоузношења и самоуверености, ступај у борбу: бојажљивост уноси у душу збуњеност – у извесну покретљивост и раслабљеност, а она ако није чврста лако може да падне; самоувереност и охолост су прави непријатељи с којима се треба борити: ко их је допустио, тај је већ пао, и још постао склон новим падовима, јер они доводе човека у неделатно и немарно стање.
Отпочела је борба: превасходно чувај срце: не дај покретима који настају да дођу до осећања, дочекуј их на самом уласку у душу и труди се да их овде уништиш. А ради овога жури да пробудиш у души убеђења супротна онима на којима се држи збуњујућа помисао. Оваква противубеђења су у мисаоној борби не само штит, него и стреле: бране твоје срце и погађају непријатеља у само срце. Од сада ће се и борба састојати у томе што ће се настали грех стално ограђивати мислима и представама које га штите, онај који се бори ће са своје стране да уништава ове бедеме супротним мислима и представама. Време трајања зависи од много различитих околности које је потпуно немогуће одредити. Само не треба попуштати и нимало, чак ни у мисли, стати на страну непријатеља, и победа је несумњива: јер греховни покрет, као што смо раније приметили, нема у нама чврст ослонац и зато природно треба брзо да престане. ее) Ако и после овога савесног деловања у своју одбрану, непријатељ и даље постоји у души као привиђење и не жели да уступи место; онда је то очигледни знак да га подржава спољашна сила; зато и ти мораш да се обратиш некој спољашњој земаљској или небеској помоћи: да се исповедиш свом наставнику и у усрдној молитви призовеш Господа, све Свете и нарочито Анђела Чувара. Преданост Богу није никада остала постиђена.
Треба уосталом приметити да је
а) једна ствар борба с помислима, друга – са страстима, а друга – са жељама; једна помисао од друге, једна жеља од друге, и једна страст од друге страсти се разликују. У свему овоме треба користити нарочите поступке које претходно треба одредити или размишљањем или из подвижничког искуства и поука;
б) да се не треба увек строго прихватати отпора: понекад само презир прогони непријатеља, а отпор га само умножава и раздражује;
г) да непријатеља треба пратити све док му не остане ни трага; иначе чак и једноставна помисао заустављена у срцу, као зло семе, доноси свој плод, у неприметном приклањању душе себи;
д) за време саме борбе не треба предузимати средства за будуће њено спречавање. Осмишљена овде правила су увек веома строга, те је зато увек неопходно мењати их и препоручивати искуство немогућности испуњавања, која је толико штетна у духовној борби и саблажњујућа за војника Христовог.
Борба је завршена: аа) захваљуј Господу за избављење од пораза; али а) не предај се преко мере радости спасења, не допуштај немар, не ослабљуј ревност: непријатељ се често само претвара да је побеђен да би, када се ти предаш осећању сигурности, неочекиваним нападом утолико лакше те поразио. Зато не скидај оружје за борбу и не заборављај на упозоравајућа правила. Буди увек бодар и будан војник. б) Боље седи и преброј добитак: осмотри сав ток борбе – њен почетак, наставак и крај, примети шта је био повод за њу, шта је нарочито јачало и шта је довело крају. То ће бити својеврсни данак побеђених који ће у великој мери олакшати будуће победе над њима: тако се, најзад, стиче духовна мудрост и искуство подвижничко. а) Никоме не говори о победи: то ће веома да раздражи непријатеља, а теби ће одузети снагу. Сујета коју у овом случају није могуће избећи ће отворити врата душевне крепости, и после победе над једним непријатељем биће потребно борити се са читавом њиховом гомилом.
А ако будеш поражен: а) тугуј, али не иди од Бога, не буди тврдоглав, жури да смекшаш срце и доведеш га до покајања. Није могуће не падати; али се може и мора устати после пада. Онај који иде брзо, ако се и спотакне на нешто, журно ће устати и опет ће појурити путем ка циљу: подражавај му. Господ наш је налик на мајку која води дете за руку и не оставља га, макар се ово веома често спотицало и падало; б) боље се, уместо да безделатно очајаваш, ободри за нове подвиге, извукавши из овог пада лекцију смирења и обазривости да не би ишао тамо где је клизаво и где није могуће не пасти. г) Ако не изгладиш грех искреним покајањем, он ће те, утврдивши се у извесној мери у теби, неминовно повући доле, на дно греховног мора. Грех ће овладати тобом, и ти ћеш опет морати да почињеш од прве борбе: али, Бог зна, да ли је то могуће. Можда ћеш, предавши се сада греху, прећи црту обраћања; можда се после не нађе више ни једна истина која би могла да погоди твоје срце; можда ти чак не буде дарована ни благодат. Тада ћеш већ овде припасти броју оних који су осуђени на вечне муке.
Уопште се о правилима борбе може приметити: а) да она у суштини нису ништа друго до употреба свеоружја за појединачне случајеве и б) зато их није могуће све представити. Дело унутрашње борбе је и недостижно и тајанствено; веома су разнолики случајеви ове; лица која воде борбу су одвећ различита: шта је за једног саблазан, то за другога ништа не значи; што једнога погађа, другог оставља потпуно равнодушним. Стога уопште није могуће утврдити исто за све. Најбољи проналазач правила борбе је свако лице само за себе. Искуство учи свему. Треба само имати ревносну жељу за побеђивањем себе. Први подвижници нису учили из књига, а ипак представљају обрасце победилаца. г) Притом се не треба превише ослањати на ова правила. Она представљају само спољашње црте. Оно што чини суштину ствари свако ће сазнати само из искуства, када почне да се бори на делу. И у овој ствари му као водичи остају само сопствена благоразумност и предавање себе Богу. Унутрашњи ток хришћанског живота у свакој личности подсећа на древне подземне пролазе, веома сложене и тајанствене. Ступајући у њих, искушавани добија неколико савета у општим цртама – тамо урадити ово, онде – нешто друго, овде према овом знаку, а овде према неком другом, а онда остаје сам у мраку, понекад са слабом светлошћу лампе. Све зависи код њега од присуства духа, благоразумности и обазривости, и од невидљивог руковођења. Слична овој скровитост постоји и у унутрашњем хришћанском животу. Овде свако иде сам, макар био окружен мноштвом саветника и снабдевен мноштвом правила. Само осећања срца обученог, а нарочито савети благодати су за њега свагдашњи поуздани и нераздвојни руководиоци у борби са собом, – све остало га оставља.
5) У закључку ћемо кратко указати на:
а) крај борбе,
б) њене плодове,
г) спољашњи ток и
д) наставак.
а) Оно што тражи сваки од учесника борбе представља смрт противника. Међу њима није могуће никакво примирје. И један и други, не подносећи заједништва, траже потпуну власт. У души ће на крају или да засија светлост добра, или ће је помрачити мрак греховни.
б) Плодови ове духовне борбе су многолики. Најважнији су ови: чврстина духовна, духовна мудрост не само у погледу борбе, већ и уопште према унутрашњем животу, чистота срца: јер се, најзад, грех толико умањује у њему да постаје скоро неприметан. И уопште, када после дуже или краће борбе хришћанина са собом, грех приметно ослаби, онда хришћанин у свом бићу свом није више оног што је био раније: он усходи на степен освећених; ништа не спречава благодат да се сада размахне у њему у највећој могућој мери.
г) Још од самог почетка борба је усмерена уопште против свега греховног у човеку; али с протицањем времена грех природно слаби и смањује се у обиму, а заједно се смањује и поље борбе. Грех у нама изгледа као веома гранато дрво. Кроз борбу му се постепено одсецају час једна, час друга грана. Не може се јасно рећи која грана пре отпада, а која после: јер овде веома много значи природно настројење и пређашње стање у греху онога који се бори. Може се изгледа мислити да ово отпадање иде од најгрубљег и најочигледнијег ка најпрефињенијем и најскровитијем. Прво губи снагу плот, затим везаност за видљиво уопште, даље склоности и страсти; најдуже се држе коренита побуде и осећања греховног срца. Управо они и представљају камен спотицања за оне који заборављају на будност, чак и на највишим степенима духовног савршенства. Уосталом, оваква поступност у смањивању обима и слабљењу напрегнутости борбе постоји само у општем њеном току. Што се тиче појединачних битки, иако се по количини и оне одвијају по истом закону, по снази својој су потпуно независне од њега. У овом погледу веома много значе природна стања човека (он понекад бива мрачан, понекад весео, понекад изузетно благ, а понекад чак човекомрзац) и стања духовног узрастања (сухост, жар ревности, хлађење срца и др.). Свако од ових стања само по себи или смањује силу греха, или му даје већи простор; стога и побуна греховна у једном случају бива слабија, а у другом јача, а заједно с тим се и отежава или олакшава и сама борба. Пошто ова стања не подлежу закону поступности, онда искључују из овог закона и силу побуна греховних.
д) Да ли ће се икад завршити ова борба овде? Ово питање нека свако решава уз помоћ свог искуства. Уопште се може поставити следеће: бори се у нади да ће ова борба на крају постати за тебе веома лака, да ће од непрестане да постане повремена, да ће се паузе између борби све више повећавати и повећавати; а да ли ће доћи за тебе на земљи време када ћеш се потпуно ослободити побуна греха, то ћеш знати када будеш стварно слободан. Макарије Велики (на многим местима својих слова и беседа)[25] саветује да се храбро ступа у борбу са побунама греховним, у потпуној уверености да ће нам Господ, видећи наш труд, дати на крају благодат неометаног хтења добра и душевног мира; али, задобивши овај мир, никад не треба мислити да смо већ слободни од напада и падова. Душа која је предана греху сва је мрачна. Мада је путем дугог труда и успела да освети два своја дела: други делови остају још увек неосвећени. – Треба се чувати: овај мрак лако може да покрије опет сву душу.[26]
Мутна вода се слегла и изгледа чиста: ако се вода ускомеша, нечистота која је легла на дно ће се опет разлити по свој води. Греховни покрети се прогоне напором у некакву непознату област душе, и увек су спремни да никну и покрију је. “Лаже, каже Макарије Велики, онај који говори да му је срце чисто: јер ово никад не бива у ствари, да неко после примања благодати одмах постане чист; он се предаје непријатељима и различитим искушењима за казну и ради наука. Најбољи и највећи људи су такви пред савршенством, као што је слуга пред господарем, или као што је поток пред реком Еуфрат”.[27]
Уопште је мисао о потпуном окончању борбе психолошки нетачна, а морално толико штетна да ако би чак и била праведна, онда би је са свим могућим старањем требало скривати и од себе и од других због веома опасних обмана неизбежних у том случају.
Шта остаје сваком хришћанину да чини?
Јачајте у Господу, и у сили моћи његове (Еф., 6,10); узмите свеоружје Божије, да бисте се могли одупријети у зли дан (- 13); мушки се држите, снажите се, стојте у вери јер ће се само онај ко претрпи до краја спасти, и само ономе који побиједи даћу да сједи са мном на пријестолу моме (Апок. 3,21).
[1] Макарије Велики. Беседа о повр. и обновљ. стању чов. § 4.
[2] Исто 1-2.
[3] Мак. Вел. Сл. о трпљењу и разликовању ствари, гл. 18.
[4] Исто, гл. 5.
[5] Сл. о узв. ум. гл. 20.
[6] О чув. срца, гл. 1.
[7] Мак. Вел. сл. V, гл. 5.
[8] Исто, сл. VI, гл. 16.
[9] Сл. о чув. срца, гл. 12.
[10] Мак. Вел., исто, гл. 13.
[11] Исус Христос указује на ово када позива људе да иду за Њим са крстом, у борби са овим се и ствара унутрашњи крст. В. Марк., 8,34-38.
[12] Поука 1. за монахе.
[13] Мак. Вел. о трпљењу и разл. ствари, гл. 19.
[14] Мак. Вел., сл. 5, гл. 9.
[15] О познању и дух. разл. § 69.
[16] § 90.
[17] Сл. 6, гл. 9,10.
[18] Мак. Вел. сл. о чув. срца, гл. 13.
[19] Гл. 76.
[20] Гл 81
[21] У след. главама Диадоха
[22] Макарије Велики на многим местима својих слова
[23] Диадох, глава 86
[24] Ис. Сир. 22,7.31
[25] На прим. Сл. 1, гл. 12,13
[26] Макарије Велики у слову 6, гл.31
[27] Слово 1, глава 12. још и цела 14 глава 5 Слова
