У једној пећини живео је стари монах, годинама није излазио из ње, само му је храну доносио један од братије суседног манастира. Једно јутро уместо тог брата, храну је донео игуман манастира. Сав тужан поче се жалити старом монаху који је увек имао одговоре за сва питања. Знате оче, манастир ће нам запустети, нема нових монаха, мошти немамо да би нам свет долазио. Некако смо се и ми отуђули ко да смо нека изумирујућа врста. Братија једва да говоре један са другим, свако сваком смета. Старац га саслуша и поче да се смеје. Ви тужни? Па зар је то могуће на таквом месту. Каквом месту? Упита игуман. Па међу вама је један свети човек, а ви очајавате и тужите. Игуман се замисли док је силазио ка манастиру, размишљао је у себи, ко ли би могао бити и сваком налазио много мана. Врати се у манастир и исприча братији шта је чуо. Али од тада се у манастиру рашири нека чудна радост. Сви су били весели и пажљиви један према другом. Свако је на свакога сумњао, сви су пазили на друге, слушали их и уважавали. То је и народ приметио и поче са радошћу долазити код њих. И братство се увећа. Игуман тада оде поново старцу. Оче, схватио сам поуку, све сам их посматрао пажљиво и детаљно, сви су злата вредни, ја нисам могао да замислим шта имамо док их нисам почео помно пратити. Старац се насмеја и рече: сви су људи добри само ми смо криви што прво у сваком тражимо оно најгоре.
