Оно што празнујеш – то си, тиме живиш и причешћујеш се. А празници су или празници светлости или анти антипразници таме. Због тога смо читаоцима понудили неколико речи о празновању новогодишње – најлуђе ноћи која је Србима у данима испирања мозгова наметнута од Тита и његових сабораца.
УОЧИ “НАЈЛУЂЕ НОЋИ“
Срби су се, после Другог светског рата, навикли да славе празнике чији смисао не знају, или не желе да знају, а неки од њих су и следећи: 1.мај, «међународни празник рада», који је установила комунистичка интернационала (комунизам је само у Русији у овом веку однео, у име «диктатуре пролетеријата», преко шездесет милиона људских живота); 7.јул, дан када је Србин пуцао на Србина на вашару у Белој цркви (први Србин је био «Шпанац», припадник комунистичке интернационале, а други Србин је био обичан жандарм, избеглица испред усташког ножа); 29.новембар, када је у Јајцу створена Титова Југославија, због које изгубисмо Далмацију, Банију, Кордун, Славонију, Западни Срем, и због којег ћемо, ако се овако настави, изгубити Косово; 8.март, «међународни дан жена», уствари – комунистички празник жене – револуционарке, опет подметнут од стране интернационале. И Срби пристају, Срби се мире са таквим празницима; Срби…Уосталом, ко пита Србе?
Суштина празника, сваког празника, јесте религијска. Када славимо Божић, ми учествујемо у радости пре свега што постоји и што дочекује Сина Божијег у људском облику; када славимо Васкрс, учествујемо у Христовој победи над смрћу; када славимо Савиндан, лице у лице срећемо се са оцем наше Цркве и отаџбине; на Видовдан се причешћујемо са кнезом Лазаром и његовом светом и честитом војском… А када славимо послератне празнике ? «тада славимо» тријумфалне моменте једне лажне религије која «верује у Маркса и Енгелса», религији која је деци предлагала да Тита воле више од маме и тате, а читавом Србском народу као браћу достојну загрљаја наметала србомрсце и србоубице.
У те и такве наопаке празнике, спада и календарска нова година (по грађанском календару), коју су први међу православним народом почели да славе Совјети када су окупирали Царску Русију. И ова заиста најлуђа ноћ, потпуно је помрачила празничну свест нашег народа, па је он и даље слави, непитајући се зашто и како.
Покушаћемо да у неколико редова објаснимо лудило те ноћи (барем међу нама, Србима).
-Свуда у хришћанском свету, и код православних и код римокатолика, прво долази Божић, па Нова година. Само код нас се честита овако: «Срећни Новогодишњи и Божићни празници!» и кад прође римокатоличка нова година, а после православног Божића, Срби славе «србску нову годину», што је по свему судећи јединствени пример у свету – две нове године и обе – славља ! Могло би се ускоро десити да се прослављава и кинеска нова година – вероватно би за њу било заинтересованих;
–Кићење јелке на западу обавља се за римокатолички Божић, а не за Нову Годину; кићење јелке за Нову годину по грађанском календару код нас нема никаквог смисла. Док јелово дрво код римокатолика симболизује Богомладенца Христа (као и бадњак код нас), јелка за нову годину у Србији не значи баш ништа;
-Да би се за ту једну, најлуђу ноћ, окитила јелка, у Србији, у којој се голети шире, немилосрдно се сече на хиљаде младих стабала која се потом бацају у ђубре; Бадње дрво за Србски Божић, је само грана или гранчица храста која остаје на свом месту да расте у висину и ширину;
-Када се слави католичка – међународна нова година православни Срби улазе у последњу седмицу пред Божић, у којој је пост најстрожији, јер се и тело и душа спремају да дочекају Христа. Док Србија крка печење и опија се, православни посте, држећи се завета Светог Саве, што су радили и наши стари, све док у ову напаћену земљу нису дошли Титови «ослободиоци» који су донели нове законе и нове празнике;
-У најлуђој ноћи србска сиротиња ће, да би се показала и доказала трошити свој муком стечени новац, било спремајући свечану вечеру за кућни провод (уз телевизијске емисије и испирање мозга), било одлазећи у хотеле и ресторане са програмом за дочек. За то време, искрено ће моћи да се веселе само они који су претходних година били: посланици, одборници, министри, као и многи челници тзв. невладиних организација финансираних од стране запада.
-У најлуђој ноћи ће пуцати из свих оружја, и опет ће бити рањених, не дај Боже, мртвих.
-У најлуђој ноћи ће опет бити пијаних, који ће се данима трезнити и питати – шта су то дочекивали;
-У најлуђој ноћи ретко ко је свестан да ли се слави одлазак по свему црне претходне или улазак по свему судећи још црње наредне године.
-После најлуђе ноћи за све оне који се нису пружили колики им је губер, долази најдужи месец звани јануар кога са тешком главом као туч и празних џепова треба премостити, па треба озбиљно размислити да ли назив «најлуђа ноћ» треба ставити под знаке навода или она то заиста јесте.
БЕЗПРАЗНИЧНИ СВЕТ И ЧЕЖЊА ЗА ПРАЗНИКОМ.
Има ли бесмисленијег празника од секуларне грађанске Нове године којом су се безбожници тако упорно борили против Божића ? Људи на тај дан журе и јуре «припремајући» се хистерично за дочек Нове године. И та јурњава није ништа друго до последица тога што су људи подсвесно «свесни» да у темељу њиховог «празновања» Нове године нема радовања години која долази, већ панично бекство од бесмисла старе године у којој није – како вели о.Александар – било истинске среће и истинског живота. Људи се свесно заваравају надом да ће кратким самозаборавом у новогодишњој ноћи моћи да се избаве од осећања понављања и бесмисла времена у коме је «човек увек на губитку». А шта је та ноћ ако не управо ноћ трагизма, самоће, очаја, грозничаве потраге за «мрвама среће», ноћ разочарења и самоодбране после које се људи буде само још очајнији и огорченији ?
Сва та брзина и бука, прегласна музика и масовне журке, рок концерти и диско клубови, целодневни телевизијски програми, модни и спортски спектакли са конфетама и балонима… једном речју сав тај заслепљујући «лајт—шоу» савременог света и није ништа друго до покушај бекства од ужаса беспразничког живота, узалудни покушај потраге за изгубљеном заједницом и изгубљеним празником, покушај који остаје на нивоу јаловог симулирања празника и заједнице, симулирања које људима још више појачава чамотињу и самоћу.
ДЕДА МРАЗ
Ових дана у оквиру прослављања грађанске Нове године, деци се деле (у фирмама и другде) новогодишњи пакетићи. Пакетиће је као и увек делио Деда Мраз, а нико се ни не пита како се он појавио међу нама. Давање поклона деци и на европском Истоку и на западу одувек је било повезано са хришћанском традицијом. Господ Исус Христос је говорио «Пустите децу да долазе к Мени и не браните им, јер је таквих Царство Божје». Деца су, због своје чедне поверљивости, непрестаног живљења у радосној садашњости, лаког праштања увреда постала узор одраслима. Црква је увек наглашавала да се срцем и духом треба преобразити у дете да би се ушло у Царство Небеско. Хришћанско васпитање младих и на западу и на истоку подразумевало је да ће деца бити награђена за своју доброту од Вишње Стварности. И тако је, на запад, уочи Божића настао обичај да се деци под јелку остављају поклони које, док деца спавају, доноси велики светац – Николај Чудотворац, представљен у црвеној кардиналској одећи ( пошто је био владика). Деца се изјутра буде, и под јелком налазе дарове. Код Срба су деца дарове добијала за предбожићне недељне празнике – Материце и Оце, претходно, она су имала своју недељу – Детињце. И мајке и очеви су деци «одрешили» као и деца њима, неким макар најскромнијим знаком љубави. Родитељи су канапчићем везивали децу, као и деца њих, показујући тиме да су везани нераскидивошћу која потиче одозго, од заједничког Оца Небеског, који је и дао заповест: «Поштуј оца својега и матер своју, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи»
.Па добро, одкуд новогодишњи поклони и Деда Мраз ?
На Западу се Деда Мраз појавио као секуларна варијанта Светог Николаја – у оној мери у којој је Запад заборављао своје хришћанско предање, и у којој су мултинациналне компаније типа «Кока-коле», саздавале комерцијалне митове, за бољу прођу сопствене робе. На Истоку је Деда Мраз уведен у Совјетском Савезу, управо продором комунизма, опет као замена за Светог Николаја и божићне дарове деци. Одатле је на несрећу стигао и међу нас Србе.
Прекуцано са једног духовног листића.
