Навечерје празника Преображења Господњег 1936 . године остаће му у трајној успомени. Силан свет беше се тада окупио у порти цркве у Лелићу. У исто време то је био мој први контакт са мојом новом паством, јер сам био постављен за пароха лелићке парохије. Оно што сам тада чуо и доживео, остало је да вечно траје у мени и да ми служи као потпора и ослонац у часовима туге, очаја и безнађа, нарочито у бурним и трагичним ратним и поратним данима. Ево како је то било.
После вечерњег богослужења почела је исповест у цркви. Сви побожно и стрпљиво приступају Светој тајни, изузев деце, јер сам претходних дана објављивао да неће бити причешћа за оне који се не исповеде. У току службе паде ми у очи једна старовремена жена. Стајала је крај самих црквених врата, бледа и не помична као стена. Погнуте главе са упаљеном воштаницом у рукама. Нити се мицала нити се крстила, осим што повремено подигне поглед према олтару и дубоко уздахне.
После бдења остала је на свом месту као пањ. Поред ње је пролазио ред за исповест. Око ње као да се ништа није дешавало, она је била зароњена у своје мисли. Око поноћи народ се прореди и она остаде сама у храму. Црквењак поче гасити кандила и свеће. Ја стајах са епитахиљом на своме месту чекајући да се она необична жена покрене са свога места – да изађе напоље, или да приступи исповести. Тихо као сенка она пође ка мени. Доња усна јој необично подрктаваше, а низ већ увело лице котрљаху се сузе које се пресијаваху под бледим трептајем свећа. Охрабрих је благим речима и замолих да слободно и без стезања отвори своју душу пред Богом. Да ништа не заборави или не прескочи. Бог је мислотив и човекољубив и нема тога греха, за кога се човек искрено и са сузама каје, да Бог неће опростити. Она поче да се тресе и да јеца. Кад се мало брибра и смири, она поче своју исповест.
Било ми је дведесет седам година, кад добих своје прво мушко дете. Пред сам порођај мој муж оде у рат. После неколико месеци стиже глас да је погинуо негде у Македонији. Остадох сама са дететом. Настадоше паћенички дани. Падила сам по пет дана за једну воловску надницу како бих поорала и посеја усеве да прехраним дете и себе. У послу ми је несебично помагао мој први комшија М. који је живео рђаво са својим покојним мужем. Раније, док није чуо да је мој муж погинуо, није ни помагао. Сазнала сам од неких жена да је причао по селу, да би ме узео за жену, само да није детета. Неколико пута ми је лично рекао: „Подај дете коме хоћеш, или ма шта са њим уради па одмах хајде код мене“. Питала сам зашто неће и дете да прими. „Нећу због твог првог ђувегије“, одгорао је он „Ја сам хтео тебе узети, али ти оде за њега. Зато сам га и омрзнуо. тебе и сада волим. Све бих ти опростио, али дете ме на њега подсећа. Волиш да личи на њега. Мени је жена умрла, теби погинуо човек, па ето Божја воља. Можемо се опет узети, али…“
Као сто ђавола да уђе у мене. Постадох као луда. Ни спавати, ни радити, ни јести, ни плакати, ни певати… Покушала сам да бар привремено некоме дете уступим на бригу и старање, али то ми није успело. Постадох још луђа. Дете ми постаде досадно и омрзох га. По пет пута ноћу сам устајала и хватала га за врат да га удавим. Но сваки пут падала сам крај његове постеље и плакала. Затварала сам га у кућу без хлеба и воде по неколико дана. Час сам га, у томе лудилу, миловала час снажно рукама удавила и одбацивала. Ах, оче да ли ће ми Бог моћи све ово опростити, – подиже жена своје уплакано лице према мени па према небу. – Ја је охрабрих и она настави.
После тешких патњи и мука пеших да га бацим у реку. Од једне жене у селу сам чула, још док сам била девојчица, да је грешније удавити него у воду бацити. Од моје куће до реке Граца има око сат хода. Знала сам за једно место, звано „вир“, у коме се чак и вешт пливач може удавити. Три – четири вечери покушавах да однесем дете и бацим. Нисам могла од страха, јер помрачина беше густа као тесто. Сваком приликом, кад сам полазила са дететом у наручју, чинило ми се од сваког грма и камена да ме чека и вреба мој покојни муж. Понекад ми се прикажу неке страшне звери па се вратим у кућу све трчећи, а дете јадно, привија се уз мене, дрхти од страха, љуби ме и моли да се вратимо и да спавамо. Ја онда почнем да га љубим, плачем и кунем саму себе и заклињем се свим на све изнова. Јер кад год помислим на удају, лепе хаљине, венчање, весеље и друго шта би чекало у новом браку, као да нека сила поново почне да влада мноме и ја више нисам она жена, од малопре.
Једног дана тврдо реших и заклех се пред самом собом да ћу то наредне ноћи учинити. Да ме ништа у томе не може спречити, ма шта да се десило. У тој одлуци учврти ме и опомена мога комшије М. да му до недеље кажем своју одлуку, у противном он се убрзо жени другом.
Спусти се ноћ. Мрачна, јесења. Киша ситна, као прашина, сипи. Напољу прилично хладно. Дете, као анђео мирно спаваше крај топлог огњишта. Неки небески осмех беше се ухватио на његовом лицу. Пламен са огњишта осветљаваше целу кућу. Све је некако било светно и свечано. Око детиње главе правио се прави ореол, као на икони око главе малога Христа. Али мене нека сила гураше, да завршим свој посао, да испуним заклетву.
Завих дете у поњаву. Навукох сач на ватру и соба се испуни мраком. Зграбих дете и залупих вратима са собом. Ишла сам трчећи, пола жмурећи, пола отворених очију, посрћући и падајући. Кад ми се неки предме у ноћи учини страшан и сумљив, ја затворим очи и потрчим. Тај пут од моје куће до реке учини ми се дуг као вечност. Никад стићи. И одједном указа се река. Мени лакну. Значи стигла сам до циља. Хук воде ме мало прибра. Дођем до „вира“ и застанем. Ту сам. Храбним себе и говорим: Још мало па сам слободно. Без детета још брже ћу се вратити кући. Скинем крајичак поњаве са детињег лица. На тренутак ми се учини да је на себи понео и ону светлост са кућног огњишта. Ја га покрих поново поњавом. Сад не смем да будем слаба, недолучна. Полатим ка води. Одједанпут, неко ме зовну, викну по имену. Тргох се. Кости ми се следише. Гледам у мрак – ништа. Напрегнуто слушам – ништа, само река једнолично шуми. Хоћу ли опет? Хоћу! Хоћу! Морам, иначе ћу сасвим полудети. Залетим се као бесна. И таман да замахнем да бацим дете, наједанпут, снажан трзај за моју десну руку заустави ме и окрете назад. Тело ми се окамени као стена. Нисам знала ништа за себе. Поврати ме дечји плач и његово трзање. Отворим очи и видим. Лежала сам на земљи потрбушке. Испод мене се кобељало дете и плакало. Била сам ослоњена на њега свом тежином. Помислих, још смо живи. Очекивала сам неко водено чудовиште да нас обоје прогута. Не смем да устајем. Стрепим и чекам. Учини ми се као да чујем неки необичан шум. Испод ока гледам и полако устајем. Одједанпут, из мрака право преда ме, надохват руке, изрони човек у хаљинама од суве свиле, која је светлела у помрачини као да је од фосфора.
Бела брада му покриваше цела груди. Једну руку полако спусти на мје раме. Другу подиже благо према брдуу, према мојој кући, и неким меким необичним гласом рече: – Горе иди. А горе, уз брдо, као светла танка жица вијугаше се и показиваше се правац мога пута. Прилика намах нестаде и ја дођох натраг кући. Ничега се више нисам плашила. Ишла сам полако, храбро и без икаквог страха, са чудним неким осећајем у души.
Уђем у кућу, подигнем сач са огњишта, па наложим ватру. Спустим дете и грунем у плач. Сав под, крај огњишта, био је мокар од мојих суза. Ни сама не знам колико је то трајало. Кад сам се подигла зора је већ напољу бледила. Узмем мало жара у кадионицу окадим целу кућу. Сетих се иконе наше крсне славе коју сам затурила у старим и прљавим стварима. Брзо је нађох сву прашњаву. Узех крпу да обришем стакло од прашине и чађу. Кад одједном, указа се лик оног човека који ме сачекао на реци. Потпуно исти. Ах, Свети Никола, наша крсна слава, почех поново плакати и љубити икону. Ама баш у свему беше исти онај човек што ме заустави да не бацим дете и што ми показа пут. Вратих икону на старо место, извадим кандило из ормана и припалим. Узмем дете у наручје, клекнем и почнем се молити Богу. Нека чудна, неизрецива топлина прели целу кућу и цело моје биће. Нестаде оних бесова и мука из моје душе. Постадох сасвим друга жена.
Сада да видим, оче, мога сина. У пет срезова нема његове лепоте и дивоте. Летос је дошао из Краљеве граде, са одличјима најбољег стрелца и војника. И жена заћута. Обоје смо плакали од среће и захвалности за велику Божју милост и помоћ.
Сутрадан, на служби видим њеног сина. Као јабука. Мајка је имала право. Његова лепота ретко се виђа. Касније, често сам га сретао, са њим разговарао, и о њему од других слушао. Цело село је било корно њиме.
Ето, ко ће к’о Бог.
Свештеник Ђорђе Колџић
Извор: „Веронаука живота“
