Духовна радост се добија као последица смирења, безазлености, дубоке послушности, самоодрицања, као дар благодати Божије.
Она је и дар Божији за наше чување чистоте духа и тела, за искрено покајање, за саможртвен живот.
Она је плод Духа Светог у нама. Духовна радост је чиста, бестрасна. Она је дубоко смирена, прославља Бога.
Радости су разне, али у овој нема ни трунке греха, она је сва у Светлости, покајању, радосном испуњавању Воље Божије. Она је сва у ревности да се Господ прослави, она је сва у слављењу другога- Бога и ближњих.
Она је сведочанство о Васкрсењу Христовом, присуство те Васкршње силе у нама. То је сила живота која се радује свом Богу и Створитељу, и која целом душом кличе свом Небеском Оцу. То је сила која у нама васкрсава све оно што је добро и што можемо унети у Вечност.
То је она сила која је приликом ношења моштију Св. Василија Острошког подстакла коња да радосно игра око моштију. То је сила која испуњава сву твар да славослови и радосно кличе свом Творцу, као на дан Рођења Христовог. И анђели и људи, и животиње сви су испуњени том истом радошћу.
То је она радост коју осећамо, која нас озари и обасја, кад се са смирењем, покајањем, и измирени са ближњима причестимо. То је оно стање помирења са Богом и осећања да смо деца Божија, да смо закриљени Његовом благодаћу, да смо сигурни у Његовом окриљу, да смо обухваћени Његовом бригом, да смо очишћени Његовом силом.
А даље, браћо, радујте се, усавршавајте се, утешавајте се, исто мислите, мир имајте, и Бог љубави и мира биће с вама“. (Друга Посланица Коринћанима 13, 11)
„Радујте се“, јер је тужан земаљски свет постао радионица бесмртних радости откако је Господ Христос сишао на земљу и постао човек, пошто је са Собом донео све радости неба. Сетите се, прва Арханђелова реч Свеблагодатној, којом је објављен Његов долазак у наш земаљски свет, била је: „Радуј се!“ (Лк. 1, 28). Па онда и Његово рођење на земљи објављено је од светих анђела као „велика радост“ свима људима, „јер се роди Спаситељ – Господ Христос“ (Лк. 2, 10-11), да спасе свет од греха, смрти и ђавола.
Ето зашто се треба увек радовати: Спаситељ је донео спасење роду људском од свепагубног тројства – греха, смрти и ђавола. А шта је за људе страшније и убитачније од тога трога? Но радост наша није толико у томе, колико у ономе што нам је Спаситељ даровао Вечни Живот, Вечну Истину, Вечну Љубав, Вечну Правду, и све остале божанске дарове, који и јесу вечити извор бесмртних радости за људско биће. „Радујте се“, кад вас нападају и хиљаде смрти, јер је у вама Једини Победитељ свих смрти – Господ Христос. „Радујте се“, кад греси кидишу на вас, јер је са вама Једини Безгрешни – Господ Исус. „Радујте се“, кад на вас наваљују и са вама ратују ђаволове слуге, па и сами ђаволи, јер је са вама и у вама – Једини истинити Бог, Господ Христос, пред којим и ђаволи дрхћу као беспомоћни мољци.
„Усавршавајте се, јер су хришћани, док год су на земљи, недовршена бића. Уопште човек остаје недовршено биће, ако себе не доврши Богочовеком. А то значи: ако себе не усаврши Богочовеком. Јер у Богочовеку је дат једини истински савршен човек. И сваки човек уопште може постати истински савршен једино, ако духовно уједини себе са Богочовеком, ако постане сутелесник Његов, сутелесник Богочовечанског Тела Његовог – Цркве свете. Уради ли то, у човека се усељују све божанске силе и божански дарови, који човека испуњују Богом у свима бескрајностима његовог загонетног бића. Јер, шта је истински савршен човек? – Човек који је себе испунио Богом.“ (Св. ава Јустин Поповић, Тумачење друге Посланице Коринћанима)
Духовну радост нам Господ даје да нас укрепи у страдањима, да нас ободри у покајању. Па чак и стање „свете туге“ и оно је радосно, и оно има у себи ту радост, дубоко смирену, која не да да човек падне у очајање сагледавши све своје грехе и своју трулежност. Та радост не да да заборавимо да смо деца Божија, да Бог није сурови мучитељ, него Највољенији Отац, она не да да заборавимо чему треба да тежимо, нити да заборавимо Рајско стање у које треба да се вратимо.
Да би човек био у тој радости треба да одбаци себе. И да се радује Богу. Треба да искоракне из себе, да нема покрете мисли ка себи, нити своју вољу, него да радосно и смерно прима све из руке Божије.
Та радост не треба да оде у неко спољашње, световно радовање, већ треба да остане у смирењу, да знамо да је то дар Бoжији грешнику, да увек будемо свесни тога, и да се не понесемо у радости. Да не мислимо да смо то заслужили по својим врлинама, него да будемо свесни да је то дар Божије Љубави, Очинске Љубави према палом створењу.
Тек кад помислимо да смо недостојни те радости и излива Божије силе на нас, тек онда Бог може безбедно да је подари нама, без опасности да ћемо је злоупотребити.
Тек кад будемо као деца, онда ћемо се увек радовати.
Косовски завет је, као и монашки завет, опредељење за Небеско. Он доноси Небеску радост, која никад неће проћи. Кад се цела душа окрене Богу и схвати да треба да се спреми за Вечну Отаџбину, онда све материјално и од ове земље губи значај, и част и слава и богатство, и престиж…»Земаљско је за малена царство, а Небеско од сад па до века.» И при монашком завету човек исто тако одустаје од света и везаности за овај свет и његове логике, и окреће се ка Небу, и ослобађа се терета, и то му доноси духовну радост. Послушност и смирење га доводе у стање детета које се радује Вечности.
Ова радост у себи има као чувара духа покајања, да не би прешла у површну, и неспасоносну. Радост са свешћу о својој грешности, која доводи човека у скрушење, и он безазлено и захвално прима од Бога тај дар Божије Помоћи, Љубави.
Радост је и што је Христос Васкрсао, и што нас је спасао, и што се Вазнео и послао нам Духа Утешитеља, да обитава стално са нама. Радост је и што нас је Господ желео, и створио из Љубави. И што брине о нама у све дане, а и у Вечности.
Ми се радујемо духовно кад осетимо у своме духу Божији Дух, у своме срцу Бога. Препознајемо Онога Који нас је створио и Који нас је у Рају узгајао.
„Сваку радост имајте, браћо моја, кад паднете у различита искушења, знајући да кушање ваше вере гради трпљење, а трпљење нека усавршује дело, да будете савршени и потпуни без икаквог недостатка.“ (Јаков 1, 2)
Знајући да нам предстоји куповина која нема цене (тј. наслеђе Царства небеског и бесконачног живота), немојмо бити немарни, нити се предавати сну лењости све док живимо у овом веку.
Ступите, борци, на такмичење. Марљиви и ревносни иступају напред и венчавају се, док се лењиви лишавају венаца и губе своју непроцењиву душу, одлазећи празни из овог живота у вечну муку.
Пут нам је показао свети цар Лазар. И безбројни подвижници у анђелском чину. Радост не од овог света задобија се методама не од овог света.
Монахиња Стефанида (Бабић)
