У недељи иза нас велику пажњу јавности побудио је мини-серијал „Вечерњих новости“ о патриотизму, европејству, родољубљу. Жеља нам је била да објаснимо, ако је могуће, због чега се само код Срба, у одређеним друштвеним и политичким круговима, свако истицање националног осећања, позивање на историју и националне великане, третира као ретроградно, конзервативно, антиевропско понашање. Та врста „антиевропејства“ код других народа није позната. Откуда то? Корен је дубок, сеже до 1918. године, што су објашњавали и саговорници „Новости“, и рађања заједничке државе Јужних Словена, у којој је већински народ, Срби, уз поништавање сопствене државе морао да круни и колективну националну свест јер то је сметало малим народима. Работа је кулминирала у Титовој Југославији и дошли смо у ситуацију, ево траје и данас, да је свако српство у Србији инцидент. Завршне радове у овој причи обавила је фракција Савеза комуниста Србије, поражена на чувеној Осмој седници. Они су сваком националном предзнаку код Срба прилепили хегемонизам, шовинизам, неретко и фашизам. Они су у Србији увели поделу на патриоте и оне друге, уз паралелну поставку да је патриотизам највеће зло; они (поражени на Осмој седници) „измислили“ су тзв. независно новинарство; тврде да су баш они у Србију „донели“ демократију и слободу; они су тражили лустрацију али са 1986. годином као стартном позицијом, иначе би морали саме себе да лустрирају. На крају, они су, кажу, власници будуће чланске карте Србије у Европи. Ако до тога икада дође. Нема ниједне лоше, негативне, тешке, најцрње оцене, квалификације Срба као народа и Србије као државе, која је настала у иностранству. Не, све оне рођене су у дедињским вилама и београдским салонским становима ликова поражених на Осмој седници, послате су у свет као тужба на рачун сопственог народа, а отуда се вратиле као ставови међународне заједнице. Сви интереси највећих српских непријатеља, великих и малих, поклапају се са циљевима и интересима бивших српских комуниста (сада демократа и либерала) изашлих из шињела Осме седнице. Чудно, али истинито. Такви, без изузетка, гаје наглашени анимозитет према, на пример, Емиру Кустурици. Или према Новаку Ђоковићу. Откуд њему – онако успешном, најбољем на свету – право да се представља као Србин. Нисте ваљда заборавили да је Жарко Кораћ, први у свету, Ђоковићу замерио што након победе подиже три прста. Кораћ то сматра србовањем, провокацијом. Из тога је, само из тога, рођена недавна лондонска оцена да су онај усташа Јосип Џо Шимунић и Новак Ђоковић иста страна балканске медаље. Човек који је то изговорио појма нема шта значе три Ђоковићева прста. Јавили су му из Београда уз опширно, можете претпоставити какво, објашњење. Кустурица им смета јер руши поставку да је сваки српски национализам неприхватљив за Европу. Кусту у тој Европи третирају као изузетно ретку и исто тако вредну ендемску врсту, цене га више него сопствене филмске великане, а врло добро знају за његово србовање. И како ту чињеницу себи и другима да објасни следбеник поражене фракције КПС на Осмој седници. Излаз је пре неку годину понудила Весна Пешић; она сматра да Кустурицу треба вратити у Сарајево. Звучи парадоксално, нестварно за 21. век, али Срби као народ морају још једном на пут националног освешћења, јер оно што је у том смислу код Срба оставило југословенство и комунизам, дугорочно гледано представља најуспешнији пројекат поништавања једне нације у савременој Европи.
Ратко ДМИТРОВИЋ/НОВОСТИ
извор: 07.12.2013. СРБИ НА ОКУП
