Поводом најаве организације VIII Васељенског сабора од стране појединих архијереја током прославе “Миланског едикта” у Нишу, подсетимо се овог душекорисног текста
.
„Неће више бити Сабора. Било jе седам сабора, као седам Светих Тајни, седам дарова Светог Духа. У овом веку, пуноћа је број седам. Број будућег века је осам.“ Нектарије Оптински, †1928
.
„Долазе последња времена. Ускоро ће бити екуменистички сабор под називом ‘свети’. Али, биће то осми сабор, који ће бити сабор безбожних. На њему ће се све вере ујединити у једну. Потом ће укинути све постове, монаштво ће бити скоро уништено, Епископи ће се женити. Нови календар ће бити уведен у Васељенској Цркви. Будите будни. Гледајте да идете у Божије храмове док су још наши. Ускоро нећете ићи тамо, јер ће се све изменити. Само изабрани ће то увидети. Људи ће наставити да одлазе у цркве, али ми ни у ком случају тамо не треба да идемо. Молим вас, стојте у истинској Православној вери до краја ваших дана и спашавајте се.“
Јеросхимонах Кукша, †1964
.
.
Свети Оци нас уче да су истинити само они сабори који доносе одлуке које су у сагласности са одлукама претходних Православних помесних и Васељенских сабора. Ако неки сабор донесе одлуке које нису у сагласности са одлукама претходних сабора, такав сабор је – јеретички. Такав сабор нема никаквог значаја, без обзира колико имао учесника, и без обзира какве титуле имали они који су на њему узели учешћа.
.
У житију Светог преподобномученика Стефана Новог налазимо да га је цар-иконоборац Константин V Копроним (741-775) ставио у окове и затворио под стражом у Филипиков манастир, где је Стефан провео 70 дана не окусивши јела. После тога су цар и Патријарх пред њега извели најчувеније јеретике и највештије говорнике, како би наговорили Светог Стефана да приступи јереси. Између осталог, донели су са собом и књигу одлука јеретичког иконоборачког сабора, ког су они називали „Седми васељенски“. Преподобни Стефан им је рекао да му прочитају одлуке тог сабора.
.
Када је Константин Никомидијски узео књигу и почео да је чита, у наслову је писало: „Предање светог васељенског седмог сабора“. Чим је то прочитано, светитељ је одмахнуо руком, и рекао: „На како несигурном темељу сте саградили своју трошну грађевину… Не може се ваш сабор назвати Васељенским, јер је лажни. Још га називате Седмим. Како он може бити седми када одбацујете првих шест Сабора? Ако сте хтели да буде Седми, били сте дужни да следујете Шестом, Петом и осталим пре њега одржаним Саборима. Јер без Првог, Другог, Трећег, Четвртог, Петог и Шестог, како може бити Седмог? Ваш сабор није Седми него први, пошто сте одбацили предање претходних шест Сабора.“
.
На овакве светитељеве речи, присутни Епископи запитаише: „Које то предање, предано од шест Сабора, ми одбацујемо? He, ми не одбацујемо претходне Саборе и њихова предања, него примамо све то.“
.
Светитељ им тада одговори: „Нису ли ранији Сабори држани у светим храмовима? У храмовима који беху украшени иконама. Први Сабор би одржан у Никеји, у великом храму тог града, Други у Цариграду у храму Свете Ирине, Трећи у Ефесу у храму Светог Јована Богослова, Четврти у Халкидону у саборном храму Митрополије, Пети и Шести опет у Цариграду, и то Пети у храму Свете Софије, а Шести у придворском храму званом Трул. Сви ти храмови не беху ли украшени светим иконама? И ни један од тих Сабора не одбаци их, а ваш сабор их одбацује. Одговорите ми на то.“ На такве светитељеве речи, присутни Епископи су посрамљени отишли назад цару.
.
Можемо ли из речи Светог Стефана Новог извући поуку? Можемо ли се запитати – како окарактерисати будући сабор, ако он унесе промене у оно што иначе претходних седам Сабора нису сматрали да треба да се мења? Може ли се уопште назвати „васељенским“ сабор кога припремају заговорници јереси екуменизма? Може ли се тај сабор сматрати „осмим“, ако ће на њему главну реч водити кршиоци светих канона Цркве? Реч је о онима који су приступали заједничким молитвама са јеретицима, што канони Цркве изричито забрањују. Ти канони Свете Цркве су на снази и данас, као што су били на снази и у прошлости.
.
Промотери екуменистичке јереси иду дотле да је, у новембру 2007. године, један од првих архијереја велике помесне цркве, чак изјавио да су“канони о забрани заједничких молитава са јеретицима, делатни у односу према расколницима, а нису делатни у односу на римокатолике и протестанте”. Та изјава је у директној супротности са светоотачким предањем, јер отворене и несумњиве јеретике проглашава за „православне“, и то оне јеретике које су Свети Оци осудили и предали анатеми. Други врховни архијереј се јавно, и на саблазан свеколиког Православља, молио са јеретицима, па чак присуствовао и јеретичким мисама заједно са архијеретиком Рима, папом. Такви поступци грубог кршења Црквених канона би требали бити узрок сазивања Осмог Васељенског сабора, али са циљем осуде и анатемисања свејереси екуменизма и њених промотера.
.
Узмимо још један пример. Питање папског календара је решено у XVI веку, тачније на помесном сабору у Цариграду 1583. године, када су нова римска пасхалија и месецослов анатемисани од стране Патријараха Цариграда, Александрије и Јерусалима. Како разумети потез те исте катедре, цариградске Патријаршије, са које 1923. године масон-патријарх Мелетије Метаксакис уводи анатемисани папски календар у праксу (прво цркве у Цариграду, а убрзо после тога и Александрије), него као очигледан пример одбациваања предања претходних сабора, и увођења, не само новачења, него и одлука у потпуној супротности са претходним саборима. Од тог времена, Васељенска Патријаршија непрестано покушава да увуче свеколико Православље у ту исту позицију поштовања анатемисаног календара. Без сумње је да ће се тај покушај поновити и на евентуалном будућем сабору, који ће претендовати да се назове „васељенским“. Да би себи олакшала посао на том сабору, екуменистички и модернистички настројена Васељенска Патријаршија је благовремено произвела велики број викарних Митрополита, који нити имају Епархију, нити паству, са јединим циљем обезбеђења већег броја гласова за своје новотарије на том сабору.
.
Прва иницијатива за сазивање новог великог Сабора Цркве, дошла је 1901. године, од Васељенског Патријарха Јоакима III, првог екуменисте и промотера новачења у низу Патријараха-екумениста који су уследили иза њега. Године 1961. на Родосу је одржано саветовање које је имало задатак да припреми подлогу за припрему сабора, као и питања којима би се тај сабор требао бавити. То саветовање је донело листу са десет циљева:
- Прелазак Православне дијсапоре под јурисдикцију Васељенске Патријаршије, тј. стварање источног папоцентричног система, по угледу на латинску јерес.
- Процедура признавања аутокефалије неке помесне цркве, тј. омогућавање уплитања Васељенске Патријаршије у унутрашње послове помесних Православних цркава.
- Процедура признавања аутономије неке помесне цркве, тј. отварање врата за отимање делова помесних Православних цркава и њихово потчињавање Васељенској Патријаршији, као што се већ десило са Епархијама Руске Православне цркве у Финској и Естонији, и Епархијом наше СПЦ у Чешкој.
- Диптиих, тј. правила узајамног признавања помесних цркава, тј. омогућавање признавања инославних религијских скупина, које по садашњим правилима не могу бити признате од стране помесних цркава.
- Установљење заједничког календара празника, тј. увођење анатемисаног папског календара у оне помесне Православне цркве које до тада нису прешле на тај анатемисани календар.
- Правила и препреке везане за Свету Тајну брака, тј. промене које би омогућиле клирицима да се жене више пута.
- Питање поста у савременом свету, тј. укидање и смањење и броја и строгости поста – понављање добро познате грешке латинских јеретика.
- Повезивање са другим хришћанским конфесијама, тј. признавање „црквености“ јеретичким скупинама и свођење Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве на ниво „једне од многих хришћанских конфесија“.
- Екуменистички покрет, тј. уједињење Цркве Божије са свеколиким јересима, па и паганским религијама.
- Допринос Православља у утврђивању хришћанских идеала мира, братства и слободе, као да они до данас нису били познати, и као да Црква има потребу да своје ставове усаглашава са јеретичким скупинама римокатолика и протестаната.
С обзиром на иницијативе, циљеве, услове, намере и архијереје – криштеље канона (који раде на сазивању новог великог Сабора), да ли ће се тај нови Сабор, уколико до њега уопште дође, моћи назвати „васељенским“, или ће то бити још један разбојнички сабор, попут неколико већ познатих у историји Цркве?
.
Подсетимо се да је седам Васељенских сабора сазивано из потребе да Црква пружи свој одговор на јереси које су значајно угрозиле учење и веру Цркве:
– први против аријанства
– други против духоборства
– трећи против несторијанства
– четврти против монофизитства
– пети против јеретичка три поглавља
– шести против монотелитства
– седми против иконоборства
– осми против ???
Која јерес је озбиљно угрозила Цркву у ово наше време, сем екуменистичке јереси? Ако управо поборници те јереси организују сабор, може ли се он назвати „васељенским“? Надаље, све Васељенске саборе су сазивали цареви – Божији помазаници. Који је то цар који ће да сазове „осми“? Ко га је помазао, када и где?
