„О, свети краљу Милутине, светли изданче светородне лозе Немањића…Ти беше Србски краљ који је највише умножио од Бога добијене таланте, јер си највише Богу и вратио кроз неисказану милостињу по свим православним крајевима, и кроз подизање цркава и манастира у најсветијим хришћанским местима и земљама. Господ је рекао: Милостиње хоћу, а не жртве – и ти си Га послушао. Јер твоје срце беше као бескрајни океан испуњено добротом и милосрђем према свима и према свему. Колико си гладних уста нахранио, колико си болних излечио, колико си немоћних укрепио, колико си тужних утешио. А колико си тек душа обрадовао кроз прохујале векове, које су у црквама, твојом руком подигнутим, Бога доживеле, Небо осетиле, грехе очистиле. И које ће до будућег Века кроз њих Богу долазити...“
У складу са оним што је радио наш небески заштитник свети краљ Милутин, чему нас уче свети предци „трудимо се да све што чинимо, чинимо на славу Божију, ближњима на корист и радост, а нама на поправљање и спасење„, наше братство се труди, према својим могућностима, да пружи помоћ онима којима је она потребна. А данас је сигурно најпотребнија помоћ нашем народу на Косову и Метохији, који трпи невиђено страдање, а све због тога да би сачували Србску земљу и Србско име, да не постанемо дрво без корена и кућа без темеља. Уз подршку и учешће пријатеља и познаника, прикупили смо одређену помоћ, коју је требало предати на праву адресу на Косову и Метохији. А та адреса је сигурно наша Црква, мајка и утеха нашем народу. Међутим, ту је настао проблем: можемо ли прикупљену помоћ предати некоме ко је издао Свете предке, ко је издао свога духовног оца владику Артемија – Теодосијевим послушницима у мантијама? То, заиста, не! Али, није Господ оставио народ свој на Косову и Метохији без правих пастира, а они се могу наћи на северу, у катакомбној цркви у Жеровници, и на југу Покрајине у Штрбцима.
Током путовања у сусрет најлепшем делу Србије, срцу и души Србије, тамо где се одлучује судбина Србског народа, Косову и Метохији, ми смо се крепили и припремали слушајући “Царев завет“ Св. Николаја Србског. У ушима нам је одзвањало питање Св. кнеза Лазара (које данас народ Србски често поставља) и одговор који је добио од Божијег гласника: „– Не поимам, велики слуго Божији, зашто је воља Свевишњег склона да дарује победу онима који се ругају крсту и ниште слободу народу крштеном? – Када крштени наруже крст безакоњима својим, онда Свевидећи допушта да га некрштени још више наруже. Да би се крштени сетили и застидели… „
Долазимо на место на којем светске силеџије покушавају да направе границу, “Јариње“ које изгледа као велико згариште; ни прво, ни последње на коме као некакви лешинари, НАТО-вци – Амери, прегледају возила и путнике. При томе се питамо шта полуписмени Американац може да види у нашим личним картама, које су на ћирилици. А да смо у праву, види се по томе што такорећи и не гледа у документа, него их само формално узима у руку. После тога, по уласку на нашу, али тренутно од стране НАТО зликоваца окупирану територију, имали смо утисак као да смо тек ушли у Србију из неке стране земље. Свуда се лепрша наша тробојка, скоро на сваком дрвету поред пута, а у централној Србији она се не вијори ни на свим јавним установама.
Божијим промислом, како се завршава на ЦД “Царев завет“ са речима: „Земељско је за малено царство, а небеско увјек и до вјека„, у вечерњим сатима, ми стижемо на чувену барикаду Рударе код Звечана, на магистралном путу према Приштини. То је место где београдске аганлије нису успели да поделе народ и да склоне барикаде, као у остале три општина на Северу Космета. Пролазећи пешака између више постављених препрека (шодер, багер, гуме, камионска приколица) на дужини од око 200 метара, стигли смо до главног места барикаде, на коме се налази у асфалт бетонирани Крст, висок неколико метара, и на њему икона наше највеће заштитнице, Пресвете Богородице. Тај Крст симболизује веру и одлучност овог народа да истраје на свом голготском путу, да сачува Царев завет, да покаже и докаже да су достојни наследници својих светих предака. Нисмо се ту задржавали, да бисмо што пре стигли у манастир, а намеравали смо касније у току ноћи да дођемо на барикаду.
Неколико километара од Звечана, у месту Жеровница, никла је катакомбна црква која је посвећена нашем другом спаситељу, Светом Сави. Скромни су услови у којима је смештена катакомбна црква у Жеровници, али је зато Вера и Љубав огромна, захваљујући братству на челу са оцем Јевтимијем, а ту су и о. Јаков и искушеник брат Милош. Они су успели, и поред страховитих притисака и отворених напада, да једну стару и скромну кућу преобразе у мали Рај на Земљи. О кавим нападима је реч, најбоље говори гареж око прозора на соби, кроз који је убачена импровизована направа која је изазвала пожар у кући. Таквих напада је било неколико, и то у организацији дојучерашње браће, свештеника којима није страно да учине и терористичко дело (бацање молотовљевих коктела), а по благослову Теодосија. А какви су то отпадници од Бога и рода, најбоље говори пример једног “свештеника“ у Косовској Митровици кога зову “поп балија“, и који се кроз народ свој креће са телохранитељима. Свети Владика Николај каже: „Нека не тугује праведник што његова праведна дела свет не осећа и не уме да цени. Доћи ће она на видело. А исто тако, нек се не радује злочинац да ће његова тамна и мрска дела остати сакривена, јер су ноћу негде урађена. И она ће изаћи на видело“. И ако би имали пуно право да показују љутњу на оне који хоће да их протерају са кућног прага, код братства у Жеровници нема ни мало гнева, чак ни осуде. Просто је невероватно са каквим смирењем отац Јевтимије прича о злоделима дојучерашњих слугу Божијих, јер они издадоше и Господа и свога духовног оца. Велика мудрост нашег Светог владике Артемија је послала баш ова три човека народу своме на северу Косова и Метохије. Провели смо са њима неколико дивних сати у разговору, а на крају смо се удостојили да нас о. Јевтимије и исповеди, после чега смо били као препорођени.
Након тога касно увече смо се вратили поново на барикаду “Рударе“. Осим уобичајеног поздрављана са присутним људима, они нису били заинтересовани за неки даљи разговор. У потпуности смо их разумели. Данас, када им је можда најтеже од почетка окупације 1999.године, јер Србија их ставља у гето, званична власт отворено им окреће леђа, када им се дефинитивно одлучује о даљој будућности, када им прети нови егзодус, сваки дан долазе некакви “туристи“ из централне Србије. Дођу, сликају се, нешто кажу за камере и новине, направе себи рекламу, Србе потапшу по рамену и оду. Због тога нисмо знали како да започнемо разговор са браћом, а хтели смо да им кажемо да смо дошли са искреним намерама, да им пружимо подршку и помоћ, јер њихова борба је и наша борба, а тако би требало да мисли сваки честит Србин. А, онда смо урадили онога што је урадио Свети Николај Србски, када је током Првог светског рата био у Великој Британији и када је, да би привукао пажњу хладних Енглеза, засвирао у парку на фрули. Наш брат гуслар је узео своје гусле, сео испод Крста и запевао, спојио је оно што нас је сачувало од пропасти и заборава, Крст и гусле. Одмах су присутни људи, који су до тада били равнодушни на наше присуство, када су чули звук гусала, које су нас крепиле и наду нам враћале у најтежим временима, радосно и знатижељно пришли. Чим су кроз гусле чули истину о данашњим временима, преко познатих песама “Туга за Косовом“ и “Светог Саву издају, а папу позивају“ (има их на „youtube“), све је било другачије. Схватили су наша браћа из Звечана и околине да ми нисмо циркузанти из Београда (власт и политичке партије), који долазе због рекламерства, већ да су нам намере честите и искрене. Почели су присни разговори и договори о даљој сарадњи.
Овом приликом апелујемо на све Србе ван Косова и Метохије, да престану да слушају београдске аге и продане слуге запада, већ да помогну својој браћи. Они данас бране не само свој голи опстанак, већ опстанак свих нас. Упамтите, као што дрво без корена не може живети, тако ни Србија не може без свога срца, Косова и Метохије, постојати. Не можемо им окретати леђа и ћутати, јер ћутање је издаја православне браће. А каква буде њихова судбина, биће свих нас, шта буде са Косовом и Метохијом биће и са централном Србијом, то је нераздвојиво. Послушајте речи Православаног витеза и једног од највећих Србских синова, Вожда Карађорђа Петровића: “Родољуби, у оваквој несрећи треба се више него икад охрабрити и показати свету, да сте достојни потомци ваших предака. Отаџбина је ваша у опасности, и она данас тражи брзу вашу помоћ. “
У касним ноћним сатима смо се вратили у манастир Жеровницу, где смо преспавали, а онда на Свету Литургију. Тешко је описати ту лепоту и ту благодат коју смо осетили у малој капели посвећеној Светом Сави, током Свете Литургије коју је служио о. Јевтимије. Било је присутно око 50 људи, жена и деце и сви су дисали као један. Сви смо били једна певница, која је одговарала тако молитвено, хармонично и дирљиво, да би и најтврђе срце омекшало. Богу хвала, успео је о. Јевтимије са својим братством, поред свих искушења, да сабере Христово стадо, тако да они данас представљају праву присну фамилију. После Свете Литургије, нико није одлазио него смо наставили са послужењем и разговорима. Том приликом наш брат гуслар је уз гусле отпевао неколико својих песама које сведоче о овим страшним временима. Тада смо упознали и три бивша вероучитеља, од који је двојица имају шесторо деце, а један четворо, а који су добили отказ у школама од стране осветника Теодосија, јер су остали верни ИСТИНИ. Колико је још таквих примера православаца које неће ништа поколебати да остану на путу спасења, а за које Свето Јеванђеље каже: „Када бисте били од свијета онда би свијет своје љубио, а како нисте од свијета него вас jа од свијета изабрах, зато вас мрзи свијет.“ (Јн 15,19)
Након тога о. Јаков нас је одвео до места на којим су вођени велики сукоби између голоруке србске омладине и наоружаних Шиптара. Место које је сачувало целовитост Севереног Косова и Меотохије, чувени мост у Косовској Митровици. Стојимо на мосту који дели два света, Православни Србски народ од оних који желе, уз помоћ светских моћника и одобравање аганлија у Београду, да нас збришу са лица земље, који су против нас испланирали геноцид који сатански спроводе у дело. Гледамо у реку Ибар, у којој као да се одсликава данашње време, мутно и непредвидиво. И таман када смо кренули према нашем возилу, наишла је колона НАТО возила, праћена хеликоптером; дошла је из правца Звечана и прешла преко моста. Ускоро смо сазнали да су НАТО-војници опет демонстрирали силу над нашим народом, односно да су у Лешку запленили багер, који је наводно рушио прелаз Јариње. Људи око нас са смирењем све то гледају и коментаришу, “добро је, нису никог ухапсили“. Тако је овде скоро сваки дан, само то не може да се чује и прочита у централној Србији, јер је то забрањена тема – не сме да се нарушава мир и спокој грађана, док уживају уз сапунице, спорстке преносе и „Великог брата“.
После ручка са братством манастира Светог Саве, о. Јевтимије нам је, уз благослов за пут, дао и нешто што нас је изузетно обрадовало: сваком по слику Владике Артемија.
На повратку, свратили смо у манастир Бањску, највећу задужбину нашег небеског заштитника Св. краља Милутина, где су му биле и мошти које су, на жалост нашег народа, данас у Бугарској. Као и у осталим нашим светињама на Косову и Метохији (после фребруарског десанта 2010.г. синодалаца, Тадићеве полиције и НАТО-ваца), и у овој се налазе неки људи у мантијама чудне ћуди, који издадоше и Бога и свога духовног оца. И поред тога, нама је било драго и пријатно што се налазимо у овој светињи, што смо могли у својим личним молитвама да се обратимо Светом краљу за помоћ и утеху. Међутим, јеромонаху Данилу није било пријатно када нас је видео да носимо мајице са ликом онога кога је он је издао, владике Артемија. Његово нервозно обраћање човеку који је, ваљда, црквењак, са питањима у вези нас, његов усиљен осмех упућен нама, када смо му се јавили при изласку из манастирске порте, а у очима му се видео бес, све говори о њима или како неко рече:„злоба сведочи сама против себе“.
Некада су наши свети преци правили своје задужбине по Косову и Метохији, које су данас преотели екуменисти. Данас, ми треба да помогнемо подизање катакомбних цркава – манастира у којима ће се спасавати верно Христово стадо. Због тога, помозимо о. Јевтимију и његовом братству да у потпуности оспособи манастир који је посвећен Светом Сави, а који представља извор живе воде за наш страдални народ на северу Косова и Метохије. На крају, завршићемо поруком за све оне који се колебају у ова последња времена: “Налажем свом народу Божијем на Кипру, који сте истински деца Католичке Цркве (Православне), да бежите главом без обзира од свештеника који су пали у латинску обману и да не залазите у њихове цркве, нити да благослов из њихових руку случајно примате. Јер, боље је да се сами у кућама Богу молите, него ли да са латиномислећима заједно у цркву идете, да не бисте заједно са њима наследили пакао.“
Свети Герман Нови Патријарх Цариградски(Јосиф Вријеније).
Шабац, дана 10/23.08.2011. лета Господњег.
С љубаљу у Господа браће и сестре у Христу
Братство Светог краља Милутина
