На 26. редовној седници Свесрпског националног већа Срби на окуп у склопу редовне тачке дневног реда о дешавањима на Косову и Метохији наш духовни пастир Владика рашко-призренски и косовско-метохијски Артемије је надахнуто, као и увек, беседио о Косову и Метохији. Његову беседу преносимо у целости.
„Један Владика у Русији држи беседу на Велики Петак, изнета плаштаница, народа пуна црква, он је изашао и када је хтео да одржи беседу народу, он је прво рекао: Данас цео свет плаче, плачимо и ми; и он је сузе пролио и цео народ; и то је најуспешнија беседа која је ушла у антологију беседништва, јер беседа се цени по ефекту на слушаоце, а то је највећи ефекат био, цела црква је ридала, е тако је и данас за Косовом.
Сви плачемо над Косовом, свима нам је познато шта се до сада радило и шта се данас ради, на жалост, како се манипулише, са Косовом и збивањима око њега. Чак и предлог одлуке Извршног савета који доноси препоруку да Генерална конференција прими Косово у чланство објављује се као наш неки успех, јер је то само препорука. Манипулације… Косово и Метохија је наша највећа духовна баштина, не само поједини манастири него само Косово као такво, то је наша духовна баштина и ако то изгубимо, како да сачувамо Трепчу, или Брезовицу, или Дечане, или Патријаршију, како, ако цело Косово изгубимо, како?
Пре две године били су избори на Косову и Метохији и позивани су Срби, од кога знамо (Црква и држава) са образложењем и оправдањем, ствара се српска заједница општина Косова. Две године ништа није урађено. А питамо се, чак и да се створи та заједница, која ће деловати у оквиру закона Косова, шта ће то за Србе значити. Ништа. Капитулација! Капитулација Србије, не само оних Срба доле, они су мученици, већ капитулација Србије. Има једна песма Дисова где се каже: Све поразе прогласише за победе! То се и данас ради. Ако је икада то било актуелно, то је данас актуелно. Све наше поразе представљају као победе, као успех и збуњују народ, залуђују народ, воде га у земљу недођију, у безнађе.
Ко преузима одговорност за све што се до данас десило и што се дешава на Косову, не само ова влада, ова гарнитура, многе, не само од пре двадесет година него од пре седамдесет година. Свака влада је по један корак ишла у правцу губљења Косова, а ови су ваљда дошли да ставе тачку на све то. И та тачка ће, као и до сада у Србији, бити проглашена нашим највећим успехом, са неким лицемерним образложењем. И портпарол Светог архијерејског сабора, Иринеј Буловић, је закључио своја излагања пре неко вече на телевизији, рекавши да је став Цркве да је она увек сагласна са ставом државе! Тако је било и када су позивали Србе на КиМ-у да изађу на изборе па и сада када је у питању наш духовни простор омеђен као јужна покрајина Косово и Метохија.
А где су сада, пре свега, патријарх, Теодосије, Сава Јањић, и сви остали који ламентују над судбином Косова, а својим радом или активностима су директно доприносили оваквој ситуацији на Косову. То је просто, толико лицемерно, то је толико бедно, и сада они са тим својим речима које користе, у овом тешком тренутку за Србију, убирају неке поене и граде неки свој „имиџ“ у народу. Али, мислимо, и знамо, да ће историја све то записати, и у своје време дати место сваком од њих, „покољења дела суде што је чије дају свјема“.“
Тако је своју кратку беседу завршио Владика Артемије, јасним, одлучним гласом, али тужним погледом пуним љубави према својој Епархији са које је протеран, а коју у срцу носи.
У наставку саопштења дајемо кратак преглед дешавања на КиМ-у по питању наше духовне и културне баштине у периоду од 1999. године.
Кратак осврт на очување српске баштине на простору КиМ-а од доласка НАТО трупа
Српска национална баштина која је вековима опстајала на простору Косова и Метохије озбиљно је угрожена, а највећу штету је претрпела у марту 2004. године. Од доласка међународних мировних снага 1999. године до почетка 2004. године уништено је око 115 објеката, 15 споменика културе у првој и 23 у трећој категорији, укупно 38 споменика и објеката. Приликом мартовског насиља уништено је још, како је потврђено и у стручном извештају Савета Европе, 35 цркава и манастира од којих и шест из прве категорије. Тако је број достигао око 150 споменика и светиња. Неке цркве и манастири су потпуно срушени, а њихови остаци одвезени с места на којем су се објекти налазили.
Обзиром да се Косово и Метохија на основу Резолуције 1244 Савета Безбедности УН налази под протекторатом, УНМИК је био одговоран и за чување културног наслеђа. У Заједничком документу УНМИК-а и СРЈ из новембра 2001. године у поглављу о заштити културних добара „потврђује се воља за примену релевантних одредби Хашке конвенције које су везане за заштиту споменика културе и културних добара на Косову и Метохији“. Међутим, УНМИК се није бавио овом проблематиком већ је ту надлежност постепено преносио на Привремене институције самоуправе на КиМ-у. На тај начин је омогућено да културно богатство које представља сведочанство историје српског народа на Косову и Метохији постане предмет бруталног уништавања. Паљење и гранатирање објеката, механичко оштећивање фрески и икона, пустошење ризница, кријумчарење и продаја украдених културних добара представља грубо кршење међународних конвенција. Поред намерних оштећења до пропадања културних добара на Косову и Метохији доводи и непостојање њихове ефикасне заштите. Изостанак конзервације и адекватних услова чувања убрзавају процесе природног пропадања како манастира и цркава, тако и икона, књига и другог покретног културног наслеђа.
Србији је било онемогућено да се брине о својој културној баштини на Косову и Метохији која је, по свим светским и европским повељама, конвенцијама и декларацијама њено неотуђиво право. Борба за очување права Србије „да пуним суверенитетом буде баштиник себи својствених културних вредности које су плод целе њене историје“ (Ванкуверска декларација УН, 1976) је уједно и борба за очување суверенитета и државности на Косову и Метохији. До 2002. године био је потпуно онемогућен приступ споменицима културе, увид у њихово стање, тако да ни један пројекат заштите није могао бити спроведен. До марта 2004. године потпуно је игнорисано очување српске баштине на Косову и Метохији од стране међународне заједнице, УНМИК-а, УНЕСКО-а, привремених институција на КиМ и других. Јасна је била намера да се Србија потпуно истисне са дела своје територије чак и у културној и духовној сфери у смислу фалсификовања историјских података и чињеница интензивном кампањом преко књига, осталих публикација, форума, изјава тзв. стручњака итд. Њихов крајњи циљ је преименовање и пререгистрација српске културне баштине на простору Косова и Метохије у „добро Косова“, или како то кажу заведу као „аутентично“ мислећи тиме да је аутентично да се назову „косовским“ у политичком контексту нелегалног отцепљења и проглашења Косова.
Професор Алексеј Лидов из Русије који је уз колеге из других земаља био члан тима УНЕСКО-а који је после мартовског погрома 2004. године обишао Косово и Метохију је тадашње стање описао као „културни геноцид“. У Резолуцију 26, XXXI генералне конференције УНЕСКО-а је унет квалификатив „злочин против културне баштине“ на Косову и Метохији.
После погрома од 17. марта 2004. године међународна заједница је показала нешто више интересовања за питање српске културне баштине на Косову и Метохији, па су уследиле три комисије Савета Европе које су обишле 35 срушених светиња у овом погрому, као и једна комисија УНЕСКО-а са циљем утврђивања размера штете и могућности њихове обнове.
Од јуна месеца 2004. године представници УНМИКА-а су почели да долазе у манастир Грачаницу и са надлежним епископом господином Артемијем да договарају принципе и начине санације порушених и спаљених цркава. Меморандум о разумевању за обнову цркава и манастира којим је требало да руководи Мешовита комисија од пет чланова је потписан 28. јуна 2004. године. Обзиром да је рад Комисије каснио (почео је седницама 18. августа), а и схвативши да неће бити испоштовани договорени принципи јер одлучујућу улогу у целом процесу обнове треба да воде албанске привремене институције, а да СПЦ и стручне службе из Београда представљају само декор, као и да ће на обнови цркава и манастира радити они који су их систематски и уништавали протеклих пет година, Шиптари, 13. септембра 2004. године владика Артемије је повукао свој потпис са Меморандума, као и свог члана из Мешовите комисије чиме је она и престала да функционише. Са овим ставом упознати су били и представници власти у Београду од којих је епархија и добила подршку. Обавештен је и Свети архијерејски синод актом Ебр. 626 од 24. 9. 2004. године и 6. октобра 2004. године одлука Светог архијерејског синода број 1890/зап 1344 је гласила: „Обавестити Његово Преосвештенство Епископа рашко-призренског Г. Артемија да Свети архијерејски синод у потпуности подржава све његове напоре који се односе на обнављање светиња на Косову и Метохији“.
Услед чега је дошло до потпуне промене ставова истих чланова Синода не зна се, али 24. марта 2005. године створен и усаглашен текст Меморандума о разумевању о договореним општим принципима за обнову објеката Српске Православне Цркве на Косову и Метохији, а који је потписао Његова Светост Патријарх Српски г. Павле и Министар за културу у „Влади Косова“ г. Астрит Хараћија као и представник УНМИК-а Рао Бијала. Такав текст је одмах и пуштен у медије. Све ово је урађено без сагласности надлежног епископа г. Артемија и на тај начин је нарушено устројство Православне Цркве, о чему је г. Артемије писао Његовој Светости Патријарху Српском г. Павлу након чега је он повукао свој потпис са Меморандума и исти огласио неважећим, што је и објавила Информативна служба српске Патријаршије. Сутрадан, 27. марта одржана је ванредна седница Светог синода и Косовског одбора, без позива надлежног епископа ЕРП, и донета је одлука да „Меморандум остаје и даље на снази“, а саопштење о повлачењу потписа Њ. С. Патријарха скинуто са сајта. Владика ЕРП г. Артемије је исте вечери издао Саопштење за јавност, а сва ова дешавања представљају грубо нарушавање канонских принципа и устројства Цркве Православне. Свети синод је 18. априла 2005. године кренуо у реализацију Меморандума, а за црквеног члана Мешовите комисије именовао викарног епископа липљанског г. Теодосија.
Од 2005. године на Косову и Метохији постојале су две врсте обнова, прва скромна, коју је спроводила Епархија рашко-призренска уз помоћ државе Србије (делимично обновљен манастир Светих Архангела код Призрена, Манастир Девич код Србице, манастир Зочиште код Ораховца, црква у месту Осојане). Друга врста обнове је она коју намећу странци, Савет Европе, а коју спроводе Шиптари преко својих фирми. То може само да „помогне“ даљој узурпацији културне баштине на КиМ-у од стране нелегалних институција „Косова“. Ни једна од, на тај начин обнављаних светиња, није обновљена у правом смислу речи да би била у функцији у којој је била, тај рад је имао чак и политичку конотацију. Било је договора да ће се у склопу разговора Еулекса и Београда о реализацији плана од шест тачака, ставити акцент на заштиту културне баштине, али у пракси то није спроведено, већ насупрот томе Еулекс сво време покушава да оснажи безакону творевину тзв. „државу Косово“ на темељима, нигде усвојеног, плана Марти Ахтисарија. Епархија се залагала за интегративни приступ обнови који мобилише експерте, од планерске до конзерваторске струке, посебно уважавајући теолошки аспект.
Духовни живот српског народа на Косову и Метохији је везан за живот манастира, зато су они били кроз историју средишња места окупљања Срба из околине али и шире. Наследна побожност царске лозе Немањића, царски град Призрен, оближња Пећка Патријаршија, непрегледна метохијска имања од српске властеле завештавана у власништво великим, ближњим или даљним српским манастирима је у била потпора очувању Православља, језика и националне свести у петовековном ропству под Турцима. Историјска је чињеница да је СПЦ била мајка и чуварка не само православне вере међу Србима већ и њиховог српског православног идентитета, наше одреднице и нашег бренда којим смо се чували не само од Османлија, када је физичко поробљавање већ било faits accompli (свршен чин), да би Срби сачували веру, културу и језик, него и од другог непријатеља, који је са запада, из Ватикана непрестано гледала ка православним Србима не би ли их како „европеизирала“, поунијатила, сместила у калуп свог накарадног умовања. Како тада, тако и данас, како нам кажу „не може се са Светим Савом у Европу“. Због тога је улога Светог Саве, тако и осталих Немањића задужбинара, српских светитеља, у српском народу непроцењива. Немањићи су по броју светитеља јединствена краљевска лоза у историји свих православних земаља и народа.
Очување културне баштине на Косову и Метохији су репер и миљоказ којим се препознајемо као Православни Срби, зато треба све своје снаге усмерити ка њиховој заштити, не само физичкој, него заштити њих као српских православних, префикса коме прети тенденција затирања како од Шиптара тако и од међународног фактора. Српска национална свест порођена је у духу и на темељима Православља, једино на тим темељима она може опстати и постојати, било каква друкчија основа и темељ изградњу или пресађивање те свести јесте у старту неуспели пројекат и играње са српским идентитетом. Само у том светлу треба посматрати поменуту културну баштину, а њена есенција је управо „култ“ као основни извор културе, а то у нас јесте Православље и православна духовност, чији су носиоци управо цркве и манастири, наравно под претпоставком да у њима бораве и раде клирици верни православном предању. Без те претпоставке ти објекти ће постати само музеји који ће сведочити о некој култури која је ишчезла.
Доласком владике Артемија почетком деведесетих година прошлог века на чело Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске, Епархија доживљава своју истинску духовну ренесансу и преображај. Манастири су се напунили младим многобројним братствима и сестринствима, рукополажу се нови, млади свештеници. Монаштво пре свега, а ништа мање и свештенство својим поступањем треба да сведоче еванђелску истину, а то је да без жртве нема ни спасења, крст је управо симбол хришћанства, али и симбол богочовечанске жртве која је на том крсту принесена за спасење рода људскога. Монаштво Епархије, а у доброј мери и свештенство је годинама опстајало у ратним околностима унутар својих манастира на подручју Косова и Метохије, као и Рашке области. Нажалост, безаконим одлукама Сабора и Синода и уклањање владике Артемија са Косова и Метохије, бачена је права духовна бомба чије последице осећа српски народ на том простору. На плећима владике Артемија и његовог монаштва је сада пала борба за очување саме суштине и испуњења светиња и културне баштине на Косову и Метохији, а то је Православна, светоотачка вера и предање, без очувања исте у њеном чистотном облику, културна и свака друга национална баштина на подручју Косова и Метохије остаће обесмишљена музејска грађа.
Оног часа када би “Косово“ постало члан Унеска стекло би право да потпише Париску конвенцију, у складу са њеним чл. 31; тиме би, не само de facto, већ и de iure, стекло суверено право да културну баштину на тој територији назива онако како суверено одлучи, па дакле и “косовском националном баштином“, као и суверено право да се о њој стара. Свака друга власт (па и власти Србије), биле би у том случају дужне да, у домену на који се односи Париска конвенција, поштује суверенитет „Косова“. Другим речима, ниједна институција Републике Србије, па тако ни Републички завод за заштиту споменика културе, не би могла да предузме ниједну заштитну радњу на било ком споменику културе на територији Косова и Метохије, без изричите сагласности самопроглашених власти „Косова“. (http://www.nspm.rs/politicki-zivot/kvazipravne-posledice-eventualnog-clanstva-kosova-u-unesko.html)
Неоходно је борити се и на сваки начин спречити покушај тзв. „косовизације“ српске националне баштине на Косову и Метохији. То представља директан напад на српски идентитет, те стога представља кршење људских права свих Срба где год се они тренутно налазили.