Аристотел је једном рекао, да је толеранција последња врлина једног друштва у пропадању. Наравно, ово је само врлина – ако је врлина то – да наша цивилизација умире, несумњиво се њоме не можемо похвалити. Само ми волимо да је зовемо „саосећајност“. Дејвид Камерон, пример Велике Британије, јуче је говорио да његова држава, наводно, гаји „изузетну саосећајност према сиријским избеглицама“. Остали национални лидери не заостају у конкуренцији саосећајности. Господин (или госпођа) Саосећање у eвропи изгледа да je немачка канцеларка Ангела Меркел, а конкурент за глобалну круну је Аустралија [1].
Међутим, толеранција није саосећајност. Нити је врлина. Уздржаност, стрпљење, дуготрпељивост – то су врлине. Али толеранција како се тај израз разуме у савременом свету, то јест – је одбијање да укори или на било који начин да се бори против мноштва лажних учења – не само да није врлина, већ озбиљан порок. Такав израз није пронађен чак ни у Новом завету.
Међутим, нетолеранција злог учења је пронађена и похваљена у Новом завету. Размотримо следеће Господње речи у вези седам цркава у Азији: – „Али ово имаш што мрзиш дјела Николаита, која и ја мрзим“ (Откривење 2, 6). „Због неколико ствари ми је криво на тебе, што имаш ту од оних који се држе учења Валаама…“ (2, 14). „И мало ми је криво на тебе, што дозвољаваш жени Језавељи, која себе назива пророчица, да учи и заводи моје слуге да блудниче и да једу жртве идолске“, (2, 20). „Зато што си млак, а ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих“, (3, 16).
Уобичајени одговор на ово од стране екумениста који се поносе својом толеранцијом зла је: „Дакле, желите да мучимо и убијамо јеретике и другачије мислеће? Хоћете да повратимо инквизицију“? Али, наравно, нетолеранција зла никако не подразумева насиље над почиониоцима злодела. То чине секуларне власти, које имају монопол да кажњавају насиље у нашем друштву – и то оправдано. Обичан грађанин није позван да врши насиље над злочинцима.
Али је позван да се супротстави злу. И то је управо оно што наше друштво не ради. У ствари, изузетно је нетолерантно према противницима зла. Без обзира да ли говоримо о доктрини зла (као што је атеизам и јерес) или лажним религијама (као што је ислам) или злим делима (као што је хомосексуалност или абортус), наше друштво осуђује свако отворено противљење њима, а они који им се супротстављају, или једноставно одбијају да говоре речи хвале или учествују у њима, њих све више и више оптужују за одговорност и бивају бачени у затвор или губе посао, или у најмању руку бивају изопштени или прекорени…
Само што сада њихови екуменисти и либерали западају у озбиље проблеме. По Промислу Божјем, велико и константно повећање муслимана у свим западним државама, са изузетком Јапана, чија нетрпељивост западне толеранције зла, намеће тешку дилему и самим западним политичарима. Пошто су муслимани многобројни и веома добро организовани да се не могу репресивним начином као традиционални хришћани умирити – то сада власт западне европе мора бити мирна; не постоји други начин. Тако је кентерберијски надбискуп чак предложио да се муслиманима дозволи да живе по шеријатском закону у Британији. У сваком случају, екуменисти и либерали су проповедали толико дуго, да су толерантни према свим религијама и конфесијама, па би изгледало смешно да сада отпочну да врше репресије и угњетавају ислам.
Ново одвијање ситуације учинило је овај проблем акутнијим. Грађански рат у Сирији створио је четири милиона избеглица, од којих је велики број пошао преко Грчке и Србије у западну европу, да би већина потражила уточиште у Немачкој – најбогатијој држави и такође, неки изузеци су желели у Шведску, најлибералније и екуменистичке европске државе. Већина европљана не желе ове избеглице у тако великом броју из веома добрих разлога: они се не асимилирају, нити прилагођавају (средини), али притом формирају муслиманска гета, чији проповедници отворено позивају на уништење западне хришћанске цивилизације и наметање шеријатског закона. Велики број младих западних муслимана, чак и читаве породице, придружују се и ужасном ИСИС-у, који обезглављује хришћане, укључујући и хришћанске бебе. Чак и пре овог недавног огромног прилива нових имиграната, западне безбедносне службе појачале су сигурносну заштиту својих грађана од муслиманских терористичких завера. Недавно је британски премијер Дејвид Камерон изјавио је да је Британија извела први напад на положаје Исламске државе у Сирији и да је том приликом убијено троје екстремиста, међу којима двојица са британским држављанством. Страхује се, дакле, да нови прилив избеглица собом носи ИСИС ратнике прерушене као избеглице.
Узнемирене овим дешавањима, две, мање либералне западноевропске државе – Мађарска и Словачка – изразиле су жељу да ће примити само хришћанске избеглице из Сирије. Ово је сасвим разуман захтев, који је требао да карактерише не толико про-хришћанске и анти муслиманске дискриминације, већ се јавља као акт националне самоодбране, био је исмејан од стране више либералних земаља Уније. Тако је немачка канцеларка Ангела Меркел, једном приликом изјавила да је „приступ мултикултуралности промашен, апсолутно промашен“, чак отишла толико далеко, да је широм отворила врата своје земље за 800.000 нових миграната у само овој години (један од њених министара говори о пола милиона у току само ове године и још толико очекују за наредних неколико). Ова ћерка лутеранског свештеника и члана бившег Агитпропа Источне Немачке комунистичке партије, изгледа да из петних жила жели да уништи оно што је остало од хришћанског наслеђа у њеној земљи – а уз то и осуђује друге земље које су мање вољне да отворе своја врата за невернике. Наравно, Немачка има добре економске разлоге да пушта да јој дођу муслимани. Њена популација опада, има много празних кућа за усељење, а избеглице ће помоћи немачкој индустрији. За земље попут Британије, међутим, чије је становништво у порасту (углавном због раније миграције) и чије су социјалне службе у озбиљној деформацији и пре инвазије ове врсте, ситуација је сасвим другачија. И за оне који цене хришћанско наслеђе свог народа, огроман прилив муслимана не може бити дочекан добродошлицом…
*
Нека нам буде дозвољено да мало поближе размотримо корен муслиманског тероризма.
Филозоф Роџер Скратон истраживао је разлику између западне и исламске цивилизације методом осветљавања питања са свију страна [2]. Кључна религија на западу, хришћанство, настала у контексту Римског царства, од почетка држави даје одређену аутономију у сопственој сфери. Хришћанин је у обавези да поштује државу и њене законе који нису у директној супротности Божије заповести: „Дајте цару шта је царево, а Богу оно што је Божије“. Иако му је крајњи циљ апсолутна преданост Богу, хришћанин је такође држављанин државе, којој такође, дугује лојалност. Хришћани се не буне против државе, већ постепено брусе своје сирове манире, све док не постану хришћански, а они хришћани. Тада црква и држава започињу складну сарадњу, градећи своје односе у православној традицији на принципу (идеалу) „симфоније власти“, као моделу односа између црквене и световне власти.
Црква је универзална (Васељенска), и састоји се од чланова у различитим земљама. Држава, са друге стране, је територијална, заснива се на осећању опште судбине свих или већине људи на својој територији, ојачана заједничким језиком, културом и религијом. Таква двојна лојалност – мада апсолутна лојалност припада једино Богу – у основи је хришћанске цивилизације. Ислам, међутим, не поспешује стварање стабилне територијалне националне државе или царства. Додуше, било је неких племена међу њима, али врло мало. Ипак је код њих владао шеријатски закон, закон Алаха, који се не поклапа са државним законом и свакако, ништа слично нема са законским структурама креираних од стране Константина или Јустинијана. Муслимани себе, хришћане и верујуће Јудејце, сматрају „Народом Књиге“, што их чини вишим од пагана, па им аутоматски даје и веће право. Међутим, не постоји тако нешто као правило, римског концепта једнакости пред законом за све грађане, без обзира на њихову веру. Не само да су немуслимани у муслиманској држави грађани другог реда: читави не-муслимански свет изван, такође по праву припада само муслиманима.
Апостоли су освојили медитерански свет искључиво мирним путем, проповедањем Еванђеља. Муслимани, насупрот, надвладали Римљане огњем и мачем. (Свети Анастасије Синаит каже, да су Римљани побеђени јер су упали у јерес монотелизма). Међутим, иако је Мухамед силом донео Ислам, ратовањем, убијањем, пљачкањем и поробљавањем, а не путем вере, он себе није прогласио за цара, а камоли да је то чинио у персијском стилу „Цар над царевима“. Себе је сматрао, као и његови следбеници, пророком, гласником једног од арапских паганских божанстава, Алах је старо паганско име за богињу Месеца из преисламског периода, ког је прогласио за јединог истинитог Бога, чији је симбол, месец-полумесец и постаје симбол његове нове религије. Упркос овом јасно паганском пореклу његове вере, Мухамед је тврдио да се гади сваке врсте човекообожавања и идолопоклонства – то јест, старо-стилске политике на Блиском истоку – у корист нове, Бог у центру политике – Богоцентричност.
И заиста, као што Бернард Луис истиче (Bernard Lewis: британско-амерички публициста и историчар), „задобијена власт почетком калифата (у почетку су халифат водили Мухамедови ученици и породица, као наставак религијиског система који је он увео) је веома далеко од деспотизма својих претходника и наследника“. Била је ограничена политичком етиком ислама и анти-ауторитарним навикама, а такође и традицијама древне Арабије. Стих се приписује преисламском арапском песнику Абиду ибн ал-Абрасу у коме пева о свом племену као „лаках“, речи која означава, према мишљену древних коментатора и лексиографа, племе које никада није трпело цара.
‘Абид поносно пева о свом народу, чији смисао описа је јасан:
„Одбили су бити слуге царева, и никада нису били под било којом влашћу“.
„Али када су их позивали да прискоче у помоћ и помогну у рату, радо би прихватали (позив)“.
„Древни Арапи су као и древни Израиљци приказани у старозаветним књигама о Судијама и Самуиловој, у којима се описују као они који не верују царевима и не желе да се успостави царска институција. Они су, свакако, били упознати са институцијом монархије код земаља у окружењу, а неки су чак желели да се и усвоји такво устројство. Било је царева у државама на југу Арабије; царева је било и у пограничним кнежевинама на северу; али су сви у различитом степену били маргинални Арапи. Насељена на југу ова царства користила су неки други језик и била део различитих култура. Погранична кнежевства на северу, мада аутентично арапска, била су дубоко под утицајем персијске и византијске царске праксе и донекле су представљала страни елемент у арапском свету.
„Древни муслимани били су свесни природе царске монархије, коју је својевремено практиковала Византија и Персија и сматрали да основана од Пророка и регулисана као калифатска држава, после њега управу над њом преузеће његови наследници, што представља нешто ново и другачије …“ [3].
Шта је то било другачије? Према ономе како тврде Милославскиј и Милославскаја, разлика се састојала у идеји да се друштво мора владати по Алаховим командама, а не по законима људи и да секуларне и духовне снаге калифата (султаната и имамата) су неодвојиве. [4] Међутим, ова недељивост пуномоћја доводи до постепеног подривање квази-демократског идеала раног ислама реалности до готово неограничене власти калифа. С једне стране, калифи су желели да створе ред у којем, „као идеално замишљен, није имао потребе за никаквим свештеницима, никаквом црквом, да буде без царева и племства, нити има потребе за привилегованим појединцима или кастама или некретнинама било које врсте, осим, само по себи се разуме, привилегија припада онима који прихвате истинску веру, али ће бити запамћени и они који је намерно одбијају – и наравно такве очигледне природне и друштвене реалности као супериорност човека над женом, господара над робом“ [5]. Опет, с’друге стране, они су били војни лидери навикли на ратни успех, па су ту навику претакали и у свој однос према поданицима, који су опет научени да буду покорни ауторитарним или деспотским лидерима и захтевали да буду у стању да им се макар не командује послушност.
Абу Муслим, персијски ослобођени роб и абасидски опуномоћеник неарапског порекла, 747. године изазвао оружани устанак и однео победу над Умајадским калифатом, а потом основао Абасидску династију. Неколико година касније, Ал-Мансур (754-775) престоницу царства смешта у Багдад, северно од персијског града Ктесифона. Пошто је престоница била тако близу персијском језгру, подпада под утицај Персије и њену снажну деспотску традицију. И тако Муслимов „демократизам“ убрзо прелази у деспотизма не мање јаросни од монархије, што уништава ислам као такав. Калифи деветог века, посебно Мамун (813-833), сматрали су да њихов ауторитет треба да буде неограничен. И коначно, на почетку једанаестог века, Фатимидски владар ал-Хаким, чак сматрао себе богом.
„Све више и више, власт је добијала ауторитарни карактер“, пише Луис, „чиме је фрустрирала агилне револуционаре, а њихово разочарење сликовито можемо видети у израженим пасусима неколоко класичних аутора“. Извесни Судаиф, Абасидов присталица, наводи се, како жали због промена насталих од пада арапске династије Омејади у грађанском рату, када на власт долази династија Абасиди чији први владар, калиф након освајања власти 750. године шаље војску у напад на суседе како би војним победама легализовао своју власт у народу: „Тако ми Бога, наш плен, који је заједнички, постао је напојница богаташа. Наше руководство, које је било консултативно, постало је произвољно. Наша сукцесивност, била је избор заједнице, а сада се стиче наслеђем“ [6].
Питање, да ли калифат треба да буде изборни или наследни је једно од питања које је оделило сунитске од шиитских муслимана. „Шиити су тврдили да калифат треба да буде наследан, у линији од пророка Мухамеда и према томе, сви калифи, осим само кратковремене владавине узурпатора, Алија и његовог сина Хасана. Уврежен је општеприхваћен став сунитских муслимана, да је калифат изборни, а сваки члан Посланиковог племена, Курејша, имао изборно право – бирати и бити изабран“. [7] Ал Мансур у Шпанији установио да калифат има да буде наследан, али тридесет година након његове смрти, сасвим је укинут.
Још једна од разлика између сунита и шиита састојала се у томе, да су други веровали у одређену одвојеност Џамије (Имамата) и државе. Тако Карен Армстронг пише: „Доктрина Имамата показује изузетну потешкоћу отелотворења божанског императива у трагичне услове обичног политичког животa. Шиити су сматрали, да сваки од имама је убијен од стране калифа његовог доба. „Године 934 владало је уверење, да последњи од имама на чудесан начин бива скривен од Бога“. „Мит о Хиден имаму (Хиден имам је, према шиитском веровању нестао у 10. веку и поново ће се појавити у последњим данима, када ће бити једини спасилац човечанства) симболизује немогућност спровођења истински верске политике у овом свету, јер су калифе уништиле Алијину линију и отерали илм (знање о томе шта је исправно) од своје државе.
Шиити сматрају да је Али био једини истински правоверни калифа. Од тада Шии улеме (учени људи, чувари правне и верске традиције ислама) постале су представници Хиден имама и почеле користи своје мистичне и рационалне идеје, да би задржале његову вољу. Твелвер Шиис (Шијити-дванаестници верују да су Дванаест имама предсказана у Хадису 12 наследника) даље не би да учествују у политичком животу, јер у одсуству Хиден имама, истинског лидера умета (муслиманске заједнице), ниједна влада не може бити легитимна [8]“.
Други разлог за деспотизам, урођен у исламу је убеђење, да су сви људи обавезни да се покоравају Алаху и да они који се не потчињавају – са парцијалним изузетком Јевреја и хришћана – немају право ни на живот или на слободу као и имовину. То, у комбинацији са њиховим уверењем у фатализам у ког аутоматски улазе сви муслимани који умиру у борби са неверницима у радости Џенете, изнедрило је муслиманске војске у раном арапском калифату, а касније турске султане и једну веома грозну експанзивну силу у светској политици. Тако Куран каже: „О вјерници, борите се против невјерника који су у близини вашој и нека они осјете вашу строгост“ (Сура: 9; ајет: 123). „Борите се против оних који не вјерују у Алаха и последњи дан… чак и ако су следбеници Књиге (Јевреји и хришћани) све док добровољно не пристану да плате данак у знак признања њихове покорности држави“ (Сура 9, ајет 29). „Ви ћете бити позвани да се борите са моћним народима; борите се против њих све док не прихвате ислам“(Сура: 48; ајет: 16).
Потчињавајући се безусловно Богу и Његовој вољи, муслиман постаје дистрибутер Божије власти на земљи. Свако је дужан да се повинује Алаху, без обзира да ли он то жели или не. Ако се не покори, онда нема право ни да живи. Стога пагани или ће подлећи конверзији у ислам, или ће бити истребљени. Насилна конверзија на ислам, није ништа штетно, са муслиманске тачке гледишта, за људе, јер људи су дужни да беспоговорно поштују Бога, не зато што то желе, већ зато што то Алах од њих тражи“ [9].
А опет са друге стране, како Кенет Крег пише, свети рат или џихад, „како верују, је обновљење ислама, јер право припада њему као истинској и коначној религији, али који су отуђени од ње од стране невере или порочности оличеној у мањини, чији опстанак – али више не – то дозвољава…. “ [10].
Имајући овакав у суштини негативан став према политици, можемо видети зашто су муслимани имали таквих потешкоћа у успостављању стабилног, лојаланог става према политичким властима, без обзира да ли су у питању исламске или западне. Од пада Отоманске империје 1918. године, ниједна политичка власт, без обзира да ли националистичка или секуларна (Ба’атхистка или кемалистичка), настала на Блиском истоку, није успела да задобије лојалност свих исламских народа. А опет, нема сумње, да су муслимани дуго били за калифа који ће их ујединити и повести у рат да би смрвили безбожнички запад.
Исламско верско оживљавање, може се рећи, почело је са свргавањем Иранског Шаха 1979. године, а у децембру 1984 , Ајатолах Хомеини је у свом говору рекао: „Ако се неверницима дозволи да наставе да играју своју улогу изопачења на земљи, њихова евентуална морална казна ће бити све жешћа. Дакле, ако убијамо невернике како би их зауставили у њиховим (изопаченостима) активностима, ми смо им заиста тада учинили услугу. И евентуалне њихове казне биће мање. Ако бисте дозволили неверницима да живе, значи да им дозвољавате да се још више искваре. (Убити их) је хируршка операција којом командује Алах Створитељ… Они који поштују правила Курана су свесни, да морамо да примењујемо законе исплате (одмазде) и да морамо да их убијамо… Рат је благослов за свет и за сваку нацију. То сам Алах командује људима да ратују и убијају“.
Хомеиново излагање овако коментарише Скратон: „Елемент лудила у овим речима не би требало да нас заведе од чињенице, да њима адекватно преноси расположење, наслеђе и циљ, инспиришући младе људе широм исламског света. Штавише, нема сумње да је Хомеинијево тумачење Посланикове поруке скривени смисао између редова текстуалне подршке, те да одражава политички циљ који је, у ствари, главна карактеристика исламских револуција у модерном свету.
„… Чак и док уживате у миру, просперитету и слободи, што је питање социјалне правде, засноване на владавини права у свим правним државама у свету, то особа која признаје само шеријатско право као јединствен пут ка спасењу, може видети ове ствари као знакове духовне празнине или корупције. За некога, као што је Хомеини, људска права и световне власти експонирају декаденцију западне цивилизације, која није успела да се наоружа против оних који намеравају да је униште и нада се да ће то он учинити место њих. Порука је да не (!) и не може бити никаквог компромиса и системи који чине компромис и помирење у својим владајућим принципима, само су аспекти ђавоље работе.
„Хомеини је фигура од велике историјске важности из три разлога.
Прво, он је показао да је исламска држава одржива опција у савременом свету, тако да побија уверење да су позападњачења и секуларизација неизбежни.
Друго, кроз активности Хезболаха (Алахове странке) у Либану, отпочиње извоз исламске револуције, што представља главни циљ и камен темељац његове спољне политике.
Треће, исламском препороду уградио је шиитску физиономију, тако да је мучеништво постало централни део његове стратегије“ [11].
Исламска револуција окупила је снаге током успешног рата да истерају Совјете из Авганистана 1979-89. год. Многи од муџахедина који су се борили против Руса у Авганистану, затим су наставили да се боре у рату Хрвата и Срба у Босни почетком 1990-тих. А онда против НАТО-а у Авганистану … Револуција трпи очигледни неуспех у Првом ирачком рату 1990. године. Али, ништа зато, резултат тог рата у војном смислу, показао се мање важним од њеног утицаја у галванизацији муслиманског мишљења широм света против западних „крсташа“, који су једном интервенисали на светој муслиманској земљи из чисто егоистичних разлога (због нафте). Ова осећања су у великој мери погоршана у Другом рату у Ираку, а посебно након НАТО интервенције у Авганистану. То не значи да већина муслимана нису могли да виде зло Садама Хусеина или талибана. Али, као што смо видели, такви појмови, као политичке слободе и људска права не значе много у муслиманској свести. Много им је важнији принцип, да су следбеници праве вере и у стању су да реше сами своје проблеме, без помоћи корумпираних неверника. И после свега, њихов крајњи циљ је да униште те исте невернике и освоје свет…
Враћајући се на тренутну ситуацију, можемо сагледати јасније, како провиденцијално делује актуелни сукоб између западног екуменизма и муслиманског тероризма. Муслимански тероризам је казна због западног екуменизма – казна, која је уследила, због издаје хришћанске вере и његове равнодушности за опстанак хришћанске цивилизације – и коначни апел на потенцирање савести западних хришћана да одбаце своју равнодушност и стекну ревност за једну веру, која је хришћанство. Јер чак и ако нема рата између запада и ислама неколико година, демографски трендови, поткрепљени немачком лудошћу у отварању врата свим избеглицама без обзира, довешће до муслиманске доминације на западу у оквиру једне или две генерације. Било да се доминација постиже путем гласачких кутија или преко ножева и бомби, уопште није битно. Резултат ће бити исти.
И будимо искрени: Муслимани оправдано презиру недостатак западне ревности у одбрани сопственог хришћанског наслеђа и ужасан разврат њихових сексуалних обичаја. Муслиманска претња неће бити неутралисана и муслимани неће доћи, да би гледали обману сопствене вере, – што, на крају крајева, мора бити наша нада и једино право решење проблема – све док хришћани престану да се задовољавају путем анти-хришћанског екуменизма и разврата, демонстрирајући нам сопственим животима шта значи бити прави хришћанин.
Наравно, муслимански осећај моралне супериорности над хришћанима је лицемеран. У Британији и Шведској муслимани су одговорни за низ масовних силовања. И недавно истраживање Америчког центра за право и правосуђе показало је да ИСИС-ова потражња куповине женских сексуалних робиња је највећа за категорију старости од 1-9 година, што показује да они имитирају свог лажног пророка не само у својој породици, него и у својој сексуалној изопачености и педофилији…
Ипак, то лицемерје наших непријатеља не треба да буде разлог да прикажемо „чистим“ сопствена недела, односно, искреност наше вере у нашим делима. Свети Козма Етолски прорекао је, да ће након „општег рата“, „Агарјани“ – то јест, муслимани – „учити тајне три пута брже од хришћана“. По свој прилици, до тада ће ужаси Трећег светског рата научити хришћане да дају бољи пример муслиманима…
9/11 десио се на празник Усековања главе Светог Јована Крститеља у Православној Цркви. Посредством њега Свети Јован, пророк покајања, позвао западне народе на покајање. Порука остаје иста; само је њена актуелност интензивирала…
11. септембар (тј. 29. август по старом календару) 2015. године
Усековање главе Светог Јована Крститеља
Владимир Мос
Преузето са: https://www.academia.edu/15575525/ISLAMIC_TERRORISM_AND_WESTERN_ECUMENISM
————————————————————————–
1./ Миранда Дивајн, „Ми смо шампиони у (милосрђу) саосећајности. Престаните да нас понижавате“.
2./. Scruton,The West and the Rest: Globalization and the Terrorist Threat, London, 2002.
3./. Bernard Lewis, The Middle East, London: Phoenix, 1995, pp. 140-141.
4./. TP Miloslavskaia, GV Miloslavsky, “Kontseptsia ‘Islamskogo Edinstva’ i Integratsionnie Protsessy v ‘Musulmanskom Mire’” (“The Conception of ‘Islamic Unity’ and Integrational Processes in ‘the Muslim World’), in Islam i Problemy Natsionalizma (Islam and the Problems of Nationalism) , M oscow: Nauka, 1986, p. 12.
О недељивости секуларне и духовне надлежности калифа наглашавају и неколико других писаца. Тако Колин Макеведи пише да су „Мухамедови наследници, калифи, јер поседују комбиновану моћ цара и папе“ (The Penguin Atlas of Medieval History , London: Penguin, 1961, стр 36.). Опет, Ниниан Смарт пише да Ислам „захтева институције које покривају цели живот заједнице. Не постоји ништа у исламу … што се може упоредити са Црквом. Нема места за посебне институције у друштву, које би до краја биле посвећене вери. Зато сва друштва и заједнице везане за веру представљају („религиозна искуства човечанства“, Лондон: Фонтана, 1971, стр 538.).
Опет, Бернард Луис пише: „Некад се говорило, да је халифа био на челу државе и цркве, у улози папе и цара у једном. Овај опис у западном и хришћанском смислу је погрешан. Свакако није било разлике између imperiuma and sacerdotiuma (царевине и свештенства) у хришћанском царству и није било посебне црквене институције, не Црква, са сопственим поглаваром и јерархијом. Калифата је увек дефинисана као верска функција, а главни калифов циљ био је да сачува наслеђе Посланика и да спроведе Свети Закон. Али халифа имао функцију понтифика или чак свештеничку … Његов задатак није ни да излаже нити тумачи веру, већ да је брани, подржава и штити – ствара услове у којима његови поданици могу да упражњавају добар муслимански живот у овом свету и припреме се за будући. И за то, он је морао да се стара о Бого-даном Светом закону у оквиру граница исламске државе, штити га и где је то могуће, проширити те границе, док не дође пуноћа времена када ће цео свет бити отворен за светлост ислама… „(opus citatum., стр. 138-139).
5./. Lewis, op. cit. , p. 72.
6./. Lewis, op. cit. , p. 143-144.
7./. Lewis, op. cit. , p. 139.
8./. Armstrong, Islam, New York: Modern Library, 2002, pp. 67, 68-69.
9./. Tikhomirov, Religiozno-Filosofskie Osnovy Istorii (The Religious-Philosophical Foundations of History) , Moscow, 1997, p.
10./. Craig, The Arab Christian, London: Mowbrays, 1992, pp. 57-58.
11./. Scruton, op. cit. , pp. 118-120.
Са енглеског: Славиша Лекић
