“Ево дана опевана, ево дана осликана, ево дана оплакана, ево нам опет Српског Видовдана“ Св.Николај Србски
Видовдан је за нас Србе вечно огледало које показује какви смо, да ли смо потомци Светих Христових витезова Лазара и Милоша или потомци издајника Вука. На велику жалост свеколиког Србства из године у годину Видовдан је све тужнији, јер све више Срба огледајући се у том чудотворном огледалу види Вука Бранковића. Том издајничком одразу у огледалу посебно су допринеле србске мајке, које то више нису.
И ако су на први поглед мушкарци поднели највећу жртву својом мученичком смрћу у Косовском боју, ништа мање страдање нису претрпеле ни србске мајке које су те јунаке родиле. Да није било србске мајке да те свете ратнике задоји љубављу према Богу и народу свом, не би било ни њиховог подвига. Србска мајка која је родила и одгајила див јунаке, нежна је према деци, добра према свом мужу и пријатељ који те неће никад издати. Њена душа је задивљујућа доброта, која пева и када страда, она у болу тугује и пати, али не очајава. Децу своју учи мудро и брижно уливајући у младе дечије душе љубав према Богу, роду и отаџбини, да буду поштени и праведни. Послушна је мужу свом, а када остане без њега, преузима и његове дужности и наставља да води породицу правим путем. Како се понаша и бори за породицу у добром, тако то чини и када настане зло. Ревносна, одлучна и пожртвована србска мајка је стуб породице, а преко породице и отаџбине. Каква је права србска мајка показују следећи примери.
“Мајка је биће најсличније Богу“ Св.Николај Србски
Симбол тих мајки које изгубише своју децу на Косову пољу, је мајка девет Југовића која је без сузе са тихом патњом испратила својих девет синова у бој на Косову. После боја, поред огромног бола који је осећала због губитка своје деце, она је била поносна јер њених девет соколова својом жртвом задобише Царство Небеско, дадоше животе за ближње своје и тако оправдаше своје постојање, а њеним земаљским патњама дадоше небеску утеху. Тако су се осећале и све друге мајке, чија деца на Косову пољу својом жртвом задобише небески ореол. У то време опште пропасти, сав терет народа и државе на своја слаба плећа преузима једна од највећих србских мајки, књегиња Милица. Тешко погођена због смрти свога мужа Кнеза Лазара и слома србске државе, притиснута издајом и борбом за власт, у најтежим тренуцима опстанка, она храбро и одлучно наставља где је њен муж стао. Да би спасла народ и државу од турског зла и тоталне пропасти, док јој бол раздире душу, она своју најмлађу ћерку Оливеру приноси на страшну и понижавајућу жртву, шаље је у харем код Лазаревог убице Бајазита. Знала је та мудра мајка кнегиња Милица, следећи пример свога мужа, да без жртве нема Васкрсења и спасења.
Србска мајка са децом се причешћује
Некада је србска мајка у потпунусти испуњавала оно што јој је Бог наменио и заповедио, рађала је бар петоро Југовића и Обилића, које је упућивала да буду верни Богу и роду, учила их да увек буду спремни да бране своју веру, породицу и земљу, па ако треба и да се жртвују. Шта то значи, најбоље говори пример Јевросиме која говори свом сину Марку Краљевићу:
“Марко сине једини у мајке!
Не била ти моја рана клета,
немој сине изгубити душе,
боље ти је изгубити главу,
него своју огрешити душу.“
Данас већина Срба и не зна ко је мајка Марица, нити како је она утицала на будућност Србa, да народ кога су после вишевековног ропства сви отписали и сматрали да не постоји, од обичне турске рајетине, постане слободан, да упркос свему васкрсне и поносно узвикне свима да је жив и слободан. Марица је још у својој утроби улила у душу Ђорђа мржњу да буде турски роб и да Срби треба да буду слободни како нам је Бог дао. Преломни тренутак у животу Ђорђа, који је одредио и будућност Србије, десио се када је имао 12 година. Тада је затекао мајку у шумарку изнад куће где клечи поред храста и плаче, па онда неутешно нариче како само зна Србска мајка, да те језа обузме. Она кроз сузе исприча Ђорђу да плаче за његовим братом, а њеним првим дететом које су убили по рођењу, јер је по тадашњем робовском положају морала прву брачну ноћ да спава са агом турским. У то време скоро да није било куће србске, да прво дете није било удављено због понижења и срамоте које смо трпели као раја. Замислите тај бол мајке која девет месеци носи дете и уместо да се радује његовом рођењу, она ишчекује његово убиство чим угледа светлост дана. Марица није сломљена, она не очајава, него плаче за својим чедом и уједно заклиње Ђорђа речима: “Да упамтиш. Порашћеш. Оженићеш се. Млеко те моје не губало, не дај да ти ага са женом спава. Убиј га када дође, па бежи у ајдуке боље је!“ Ђорђе тада одједном од дечака постаје човек и схвата да није Богом дано да Срби буду рајетина-слуге, а Турци господари и рече мајци: “Нећу мајко, Богом се кунем!“ Тај догађај је учино да Ђорђе, обично србско чобанче, постане Вожд Карађорђе који је донео Србима слободу после неколико векова тешког ропства.
Како права србска мајка оплакује своје дете, најбоље говори пример Иване мајке великог Његоша, која је на одру свога сина рекла: “Браћо Његуши соколови, брђани. Није то лијепо што чините, што плачете и кукате за Владиком. Није се он родио за кукање нити се родио за плакање. Радио је о добру имена нашег и српског, зато за њим не треба плакати, престаните са плачем. Плач не могу слушати. Ја сам била и сада сам најсретнија српска мајка, када ми је Бог даривао тебе, мој вазда прелијепи сине, који си био најљепши међу најљепшима, не само тијелом него и душом. Ја ваистину Божју, никад нећу за тобом заплакати, јер кад бих то учињела ја не бих била твоја права мајка. Треба да плачу оне мајке које рађају издајнике и погани људске, а не ја. Проста ти сине материнска рана, просто ти српско млијеко. Слава Богу који те је тако лијепог узео …“
Ово је пример само неколико од свих оних србских мајки, које су рађале децу која су свој народ учинили велики због којих нам се цео свет дивио, а ову земљу Србију учинили су великом и поносном.
Насупрот тих мајки које су рађале див јунаке, било је мајки које очајне наричу или чак проклињу дан када су родили своје дете, јер се њихово дете претворило у издајника. Таква је била мајка Вука Бранковића који издаде Светог кнеза Лазара и победу претвори у пораз Србске војске или Милоша Обреновића који због властољубља уби рођеног кума и Вожда србског.
Данас су србске мајке попут Милице, Јевросиме, Иване, Марице или мајке Југовића велика реткост, због чега нам је Видовдан све тужнији, а земље и народа све мање. Идући у корак са палим светом, данас су Србкиње по скупштинама јер хоће да владају, или су обукле уместо сукње полицијске и војне униформе, или су естрадне звезде, или “жене у црном“, односно кренуле су за каријером и модом, па немају времена да рађају и да породицу подижу. Данашњим Србкињама најбољи саветник је гинеколог, који им помаже да успешно “планирају“ своју породицу и свој живот, убијајући децу у утроби. Трчећи за модом и клањајући светским идолима, Србскиње годишње, више од 250000 деце преко абортуса приносу на жртву сатани или како пише у Псалтиру: “Синове своје и кћери своје приносише на жртву ђаволима“(Пс.105-37). У најбољем случају дозволиће да једно или можда два детета угледају светлост дана. А и та деца којима дозволе да се роде, ускраћена су за мајчинску нежност и љубав, јер мајка или нема времена због каријере или не може да пропусти омиљене серије, музичке циркусе и разне ријалити гадости. Она више не учи децу да следе пример часних предака, да их одликује чедност, скромност, љубав према Богу и земљи, већ да буду као савремени идоли из поменутих серија, спорта, музике, филма, политике, у складу са стиховима оне сатанистичке песме “…узми све што ти живот пружа…“. Не прича деци о Лазару, Милошу, Карађорђу, него о Сулејману Величанственом кога гледа по трећи пут. Данашње мајке се понашају као мајка Светог мученика ђакона Авакума, која је саветовала сина да прода вечно за тренутно. Као последица таквог понашања србских мајки, данас има много бивших Срба, који су постали обични робови палог света, јер су искључиво везани за тренутна и проклета задовољства. У њима нема љубави према Богу и роду, према земљи која их гаји, већ само опчињеност лажним земаљским сластима.
Нико не воли као мајка, нико не жели боље него мајка своме чеду, нико не може да боље научи од мајке, јер она то чини од самог зачећа у утроби њеној, али исто тако нико не може да упропасти дете своје као лоша мајка. Некада су србске мајке рађале и одгајале велике људе које су слушали своје свете претке и држали се њиховог завета, који су чинили и своју мајку и цео народ поносним и који живе докле сунце греје. А данас србске мајке у огромној већини рађају и одгајају мале размажене и похлепне људе, без морала и поштења, који кратко трају, а за собом остављају велику пустош и срамоту.
Сабор младости и родитељства
Србске мајке да би на вама био благослов Божији, да би се поносили својом децом, чините оно што вам је Господ дао рађајте децу и васпитавајте их да буду верни Богу и роду. Украшавајте себе и своју децу вечном и истинском лепотом о којој говори Св.апостол Павле: “Ни златом, ни бисером, ни хаљинама скупоценим, него добрим делима, као што приличи женама које се приволеше богопоштовању“ (1.Тим.2,9-10).
Уз Божију помоћ, догодине у Призрену!
Како радили тако нам Господ помагао!
Дана 10/23.06.2015.лета Господњег
Свесрпска народна организација “СРБИ НА ОКУП“
месни одбор Шабац – Мачва
