Драга браћо и сестре, преносимо вам неколико прича по сећању нашег брата у Христу, Горана Јосијевића, дуборесца, надалеко чувеног по својим рукотворинама.
Отац Илија о непријатељима човека
Ево долазећег Васкрса, наравно православног, и прилике да се подсетимо оца Илије, игумана манастира Св.Јована Крститеља у Горњем Матејевцу надомак Ниша. Отац Илија познатији као „летећи игуман“ је имао прилику да након служења на Христовом гробу у Јерусалуму, у трајању од 12 година, да се врати у Србију, тада организује хаџилук и донесе први Свети огањ код нас 1993. године, у фењеру. Свети огањ је пренет возилом 1994. са војним фењером преноси редовним авионским летом, што је чудо јер нико није приметио у руви фењер, а исти је забрањен да се уносу у авион. Након тога је Огањ разношен широм Србије, по манастирима, црквама, хришћанским домовима.
Иначе отац Илија је неколико година пре упокојења био на служби у манастиру св.Саве освећеног у близини Јерусалима. Због своје живе вере и великог труда био је гоњен од сабраће мирских свештеника, а највише од садашњег патријарха. Упокојио се 2004.г. на ВМА. Сахрањен у манастиру Црна река поред свог духовног чеда мученика оца Харитона.
Једном приликом 1995.г., једна сестра га је питала, оче ко је највећи непријатељ човека, а он се заћута па споро одговори „ПА, ЂАВО И ВЛАДИКЕ“ а ми незнајући тада о ситуацији која ће доћи, насмејасмо се. „ВИДЕЋЕТЕ, ВИДЕЋЕТЕ“ заврши он. Наравно нажалост видесмо.
Пакао Кошара
На данашњи дан 1999.г., падао је велики хришћански празник, празник страдања, голготе, Велики петак. На Велики петак је пре 2015. година Господ кренуо на страдање, за искупљење човечанства, кренуо и био распет. Исто, тј. страдање, је обећао и свима онима који хоће побожно да живе и који траже спасење. Обећање је испуњено и те 99-те, када је на сами Велики петак кренула битка за Кошаре, када су пукле Кошаре, када је почео такозвани ПАКАО КОШАРА. Незнам да ли је већи пакао био за оне који су у њој учествовали или за оне који су о њој слушали, или за оне који су рањени или погинули. Они који су тада изгубили животе, нису погинули, они су себе уградили у вечно сећање. Ако их ми, не дао Бог, заборавимо, неће их заборавити Бог, који је своје обећање о страдању испунио али који ће испунити и обећање о награди и то каквој награди. О Царству небеском, о Рају обећаном, о вечном миру душе. Ако их ми заборавимо, њихову жртву нећемо умањити, напротив још више ћемо је убелити али себи ћемо проклетство нанети. Нека је вечни мир херојима.
Пакао Кошара тих дана који претходе Великом петку 99-те, осећао се долазак страдања, сви су чекали долазак Васкрса али и страдања. Ипак није могло да се преспостави тако нешто што се догодило на тако малом простору око Косара. И сам ваздух је имао своју специфичну велику тежину и густину. Као да се кроз њега пробија, могао си га сећи у коцке и паковати. Ваздух је био тако набијен као да се сва сила поднебсја сјатила у тај простор. То су осећали и монаси манастира Дечана, осећали су долазак те тежине из правца Кошара, те због тога појачали молитву како би је одбили од манастира.
УСРЕД ПАКЛА РАЈ
Доста је тога о Кошарском паклу речено и писано, неке војне школе је изучавају, али може још много тога да буде рећено и још много да се научи. Овде ћемо изнети један унутрашњи догађај, једну унутрашњу борбу, невидљиву. Борбу која је много тежа и много битнија од оне спољне, војничке, ратничке, овоземаљске. Један припадник војске, иначе војник по уговору из околине Ниша, делио је судбину са својим ратним друговима у кошарском паклу. Тежина ситуације, пуцњава, гранате, рањени, је ипак оставила траг на његовом понашању те је почео да осећа страх, мали али довољан да полако заостаје за својом групом. Ајде Ђоле, ајде Ђоле, бодрили су га другови. Тренутак слободног времена и пролазак крај манастира Дечани, Ђоле је искористио да потражи спас и решење своје тренутне слабости. Оче шта да радим, било је питање њему познатом монаху о.П., на кога је налетео. Брате ја сам обичан монах, не могу ништа да ти благословим, али пошто журиш рећићу ти ово, познати монах Калист, који је као комита ратовао, каже са човек који изговара молитву ОЧЕ НАШ и тако 700 пута, таквог метак не погађа. Ђоле је у трку захваљивао монаху и зурио да се прикључи својој групи. Како иде молитва ОЧЕ НАШ, питао је свог ратног друга, и научио је али тада наста дилема како избројати 700 пута. Само ти изговарај молитву, ако буде мање, нек Бог опрости, ако изговориш више пута, нек буде и нама на корист, посаветова га ратни друг. Тако и би, цео дан је наш јунак изговарао у себи молитву и наставио своју ратну причу. Како иде Ђоле након првог дана, добро иде. Упитан након другог дана, наш молитвеник изговара, теже него јуче. Сутрадан није могао ни једну молитву, стегло у грлу, нешто неда, не иде ни реч. Тако је протекло цело преподне трећег дана, са муком и тежином око молитве. После подне Ђоле се изменио, некако је хитрији, нема страха у његовом понашању, мало делује као одсутан. А и он збуњен и пита свог друга, да нисам можда ја полудео, јесам ли ја одлепио? Зашто Ђоле шта се дешава? Па види, а мени је све лепо, иако смо овде мени је нешто лепо, миран сам чујем и цвркут птица а ови зујање метака, минобацачких граната као да их нема, јесам ли ја полудео? Па добро како се осећаш, шта осећас у себи? Тада Ђоле рече показавши на своје груди. Овде чујем молитву ОЧЕ НАШ КОЈИ СИ НА НЕБЕСИМА ДА СЕ СВЕТИ ИМЕ ТВОЈЕ ДА ДОЂЕ ЦАРСТВО ТВОЈЕ,… ОЧЕ НАШ КОЈИ СИ НА НЕБЕСИМА ДА СЕ СВЕТИ ИМЕ ТВОЈЕ… ОЧЕ НАШ… ОЧЕ НАШ… молитва је кренула „сама“ и непрекидна и већ убрала свој плод. Ђоле стани, Ђоле стани, заустављали су га ратни другови…
ПРОСЛАВА ВЕЛИКОГ ПЕТКА У КОШАРСКОМ ПАКЛУ
Многима је познато какав је ток прославе Великог Петка у Цркви. Ту је изнесен Христов гроб на сред цркве, ту је пластаница, на којој је изображен Господ, ту су посебне молитве, тихо појање монаха, монахиња, свештеника и појаца, ту је мирис тамјана, звекет кадионице, топлина унутрашњости цркве, туга због страдања Господа, али и притајена радост у очекивању Васкрса. Али многи нису имали. Прилике да буду у цркви и да доживе тако нешто те ратне 99.-те , посебно не они који су се нашли на Кошарама тих дана. Дан је већ био на издисају, снајперски меци су се чули тек у рикошету, док су трен пре тога цепали земљу и подизали бусен траве тик поред нас. Дуги и чести рафали различитог оружја полако су јењавали, по која експлозија минобацачких граната би још увек парала уши. Почела је киша, и она је дошла да појача сву тежину овог ратног дана. Мала група војника на ивици шуме, заклоњена иза стабала дрвећа, упирала је поглед у ливаду испред њих и у пошумљене стене, иза којих су сваког тренутка очекивали терористе. Секунда као сат, минут као дан, сат као година. Два ратна друга раме уз раме, ваљда је тако лакше када се мука дели са неким. Који је данас дан, шта се данас прославља, каква су догађања у Цркви на данашњи дан, тихо, скоро на уво, притом не спуштајући поглед, са ливаде, пита свог ратног друга. Данас је Велики петак, сада се износи плаштаница, одговара други. Како бих ја волео да сам сада у Цркви да целивам Плаштаницу, са неком тугом у грлу изговара први. Жеља је била искрена, дубока, у овом окружењу некако спасилачка. Те речи су натерале његовог ратног друга да скрене поглед са ливаде и да се загледа у лице свог друга. Брате и то ћемо да решимо, видиш ово небо, зар не личи на куполу од цркве, док је изговарао речи и дочаравао слику и атмосферу цркве, притом је из унутрашњег џепа извадио џепну малу икону на којој је изображен Господ на плаштаници. Ево брате цркве, ево ту је и плаштаница, те положи ону икону на траву испред њих двојице. Сада ћемо лепо да се нас двојица поклонимо Плаштаници, те одложи пушку на тренутак поред себе, прекрсти се, клекну на колена и пољуби Плаштаницу. Тако ушинисе обојица. Мрак је већ легао на Кошаре, ситна и досадна пролећна киша није престајала до зоре. Ноћ смо провели стојећи у заклону дрвећа, мокри до голе коже, утрнулих ногу о глади нико није ни размишљао, прсти се укочили на обарачу, испред очију титра лик Плаштанице а у души топло.
ЗА КИМ ЗВОНА ЗВОНЕ
Ово није роман Ернеста Хемингвеја, ово је животна прича, место догађања није као у роману далека контроверзна сунчана Куба, већ се догодило на брдовитом Балкану, тачније на српском, историјски увек брањеном, крвавом Косову и Метохији, у православном манастиру Зочисте. 98.године трају сукоби са албанским терористима, у једном тренутку манастир су запосели терористи и монахе протерали из манастира. Јединица МУП-а Србије је кренула у акцију ослобађања манастира. Монаси су све то посматрали из позадине, и молитвом очекивали да се врате у свој дом. Акција је била брза, кратка и веома успешна. Терористи протерани из манастира, нема повређених, све је уз Божију помоћ протекло по плану. Радости нема краја, радују се припадници МУП-а али највише монаси, сви су сакупљени у манастирској порти, тада почињу да се чују звона са звонаре манастира. Устаљени вековни звук звона пролама са унаоколо српског молитвеног православног утврђења. Али звук је некако другачији, веселији, дубљи, продире широко у простор али и дубоко у душу. Сви присутни помало изненађени потражише погледом ко се то сетио да покрене звона. У порти сви су присутни и од припадника Мупа и од монаха, на звонику нема никог. На звонику нема никог од људи, а звона и даље звоне, не престају. Највише су изненађени припадници МУП-а, очи широм упрте у звоник, уста занемела, уши пуне звоњаве. Тада се збуњени по мало и упласени, измедју себе погледасе и као по команди старесини манастира обратисе. ОЧЕ МИ СМО СВИ СРБИ АЛИ НЕКРШТЕНИ, ХОЋЕМО ДА НАС ОДМАХ КРСТИТЕ. Тек тада настаде радост код монаха, а звона полако како су „сама“ поцела да звоне, тако сада „сама“ и престадоше. Ето за ким звона звоне, за некрштеним, изгубљеним душама.
Испричао новокрштени припадник МУП-а, сада припадник нишке Жандармерије.
Фејсбук страница Горана Јосијевића дуборесца https://www.facebook.com/Duborez
