„Сузе су ми хлеб дан и ноћ. Што си клонула,
душо моја и што си жалосна“. (Пс. 42, 3, 5)
Лутамо по свету таме и пропасти. Крећемо се долином нашег свакодневног плача, „Посред сени смрти“, „У земљи пустој и непроходној и безводној“ (Пс. 62, 1).
Живимо у времену које се одликује изразитим психопатолошким и психопатогеним напетостима, које данашњег човека подстичу на порицање живота.
Друштво у коме живимо је, пре свега, антипедагошко. Помоћу нарочитих механизама и метода „маркетинга“, оно формира и намеће својеобразан идол света и човека који изопачује истину о животу, о свету, о човеку и о Богу. Због тога човек-а првенствено млад човек-истину види „у огледалу, у загонетки“ (I Кор. 13, 12), и ствара својеврсну и махом погрешну космологију и антропологију. Стога су одговори које он даје на велика егзистенцијална питања непотпуни и погрешни и воде у мрачном и неизвесном правцу.
Данашње друштво је машину подигло на ниво божанства и у потпуности јој се потчинило. Божанством је прогласило науку и рационалну мисао. Постало је друштво потрошачког менталитета, такмичења, масовности, отуђења и напетости. Својим нездравим „духовним“ профилом, оно негативно васпитава савременог човека и усмерава га на „широк пут што води у пропаст“ (Мат. 7. 13). Порукама и изазовима обраћа се нагонским потребама младог човека;буди бесловесне области његове душе, нуди отуђене обрасце живота, намеће идеје, односно ствара извештачене потребе.
Отуда човек, у свом настојању да покрије своје егзистенцијалне празнине, лако залута на разне путеве који воде безпућа многих јереси, савремених псеудорелигијских, углавном азијатских, антихришћанских покрета, интернационалистичких струја, парапсихолошких езотеријских група које обећавају „јединствено решење“. Тако, међутим, човек наилази на збрку и очајање.
У ово трагично време отуђених стремљења, повећаног криминала, стреса, усамљености, затворености у себе, у овом периоду пометње идеја, илузорности човекових очекивања и срозавања његових вредности, постоји само једна права оријентација:окретање Христу, Који је све, Који је светлост и Живот света.
Дакле, да би у ово наше недуховно време човек остварио спасоносни заокрет са Светлости и Животу, човекољубље Божије посредује и дејствује кроз ликове савремених светих, доносећи нам равнотежу, излечење, васпитање и утеху. Присуство светитеља у данашњем свету открива божанску икономију и свим многонапаћеним људима дарује наду на искупљење, на васкрсење и духовно здравље. Светитељи-они старији, али и ови новији-јесу „богоносни“духовни Оци;они су „светлост света“ кој обасјава и освећује свет (Мат. 5. 14-16); они су педагози и саветници који човека воде ка Истини. Према учењу Светог Симеона Новог Богослова, светитељ је духовни отац верницима, живо присуство Христово, савршени и препорођени у Христу човек, жариште светлости и образац духовног живота.
Блажени старац Порфирије, попут других познатих стараца наших дана, али и попут толиких незнаних и невидљивих личности, својим светим животом сведочи да је светлост присутна и у наше време.
Присуство савремених светитеља у нашем свету, међутим, не даје само живу представу образаца светости;оно даје нарочит подстрек и узвишено осећање. Оно је светлост и утеха за једну врсту људи:за монахе, за трудбенике живота, за болеснике од неизлечивих болести, за одузете и приковане за постељу, за родитеље, а нарочито за мајкее које без роптања носе крст сахатости или дугогодишње болести своје деце, за млада који полако умиру у безизлазима зависности од дроге и за њихове родитеље. За све те паћенике и за многе друге који у бесконачним сатима ноћне усамљеностима снажније доживљавају владавину пропадљивости, бола и смрти у свом биолошком и психичком „бићу“, свети оци, били су и увек јесу „жива нада“ (1. Петр. 1. 3), који једино може да их спасе од очајања и да их духовно препороди.
Георгиос С. Крусталакис из књиге Старац Порфирије
